Kuća kraj Dunava

KAO što se za svaku dinastiju mora znati osnivač, tako bi i za dinastiju učenih, kako se s pravom nazivaju Milankovići, bilo neophodno da se utvrdi ko joj je rodonačelnik. Važno je zatim takođe da se ustanovi i odakle potiču, budući da su naseljeni u Podunavlju tek od kraja 17. veka.
- Porodica Milanković je poreklom iz Hercegovine. Naselila se u Dalju, na Dunavu, u Slavoniji tokom Velike seobe Srba 1690. godine. Tu je zadržala svoje uporište duže od dva stoleća – pripovedao je svojevremeno dr Dušan Milanković, inače autor knjige pod nazivom "Moji Milankovići iz Dalja".
Od autora ove značajne knjige doznaje se da se Velikoj seobi srpskog naroda pridružio i Milanko, izdanak bogate srpske porodice, čije je prezime ostalo nepoznato. Prema porodičnom predanju Milankov stariji brat je, da bi sačuvao imanje kao prvorođeni, prešao u islam, te se tako tragovi hercegovačkog dela porodice zameću i gube. Na osnovu kazivanja još jednog Milankovića, dr Bogdana, inače rođenog brata Milutina Milankovića, on je, dok je svojevremeno bio upravnik Zemaljskog muzeja u Sarajevu, negde tridesetih godina 20. veka našao nekadašnje tragove tih islamizovanih Milankovića. Pripovedao je dalje da su postali turske velmože pod imamom od Herceg-Bosne. Ali, kako je dr Bogdan Milanković u međuvremenu umro, njegov rođak i autor pomenute knjige dr Dušan Milanković nije uspeo da obezbedi te podatke niti da ih dalje proveri.
Međutim, pouzdano se zna da je rodonačelnik porodice Milanko bio predvodnik koji je sa svojom čeljadi i nešto stoke pošao iz hercegovačke postojbine prema Peći, sedištu srpske patrijaršije. Odatle se pridružio onoj struji koja se preko Sandžaka, Novog Pazara i Studenice uputila na sever, prema Beogradu. Šta je i kako je dalje bilo precizno navodi autor knjige "Moji Milankovići iz Dalja":
"JUNA 1690. godine episkop Isaija (Đaković) je, kao izaslanik Srba, poslat iz Beograda austrijskom caru s molbom da odredi položaj srpskog naroda namernog da se naseli u Austriji. Car Leopold Prvi blagonaklono je prihvatio srpske deputate. Jasno, njemu je bilo od interesa da opustošene, divlje i močvarne predele svoje carevine naseli hrišćanima, Srbima, kojima je namenio ulogu da budu etnička barijera prema osmanlijskom carstvu. Ti predeli, južno od Osijeka, predviđeni da ih Srbi nasele, ponovo su pripali dinastiji Habzburga posle pobede izvojevane protiv Turaka i pošto su ih proterali preko Save i Dunava posle opsade Beča 1683. godine."
U Beču su lepo primljeni i srpski zahtevi. Posle toga, car Leopold Prvi izdao je 21. avgusta 1690. godine Povelju. Tim dokumentom dodelio je Srbima velike povlastice. Srpski patrijarh Arsenije Treći Čarnojević bio je priznat kao crkveni poglavar pravoslavnih Srba, a narod koji je predvodio dobio je na osnovu carske Povelje odobrenje da može naseljavati opustošene krajeve. Od doseljenika se očekivalo da seku i krče šume i da potom, na krčevinama, zasnuju oranice sa kojih će se prehranjivati. Tako su Srbi naseljavani uz Dunav, i na sever, do Sent Andreje, još severnije od Budima.
Dok se tek doseljeni srpski narod još nije sasvim ni snašao u svojim novim naseljima, austrijsko-mađarskih trvenja zapretila su da ga uvuku u sukob i u nesreću. Dr Dušan Milanković je to ovako objasnio:
"Odmah po doseljavanju Srba došlo je do sukoba s Mađarima zbog njihovih hegemonističkih stremljenja i nacionalne isključivosti. Početak toga spora, mada ne na čisto srpsko-mađarskoj osnovi, datira od Rakocijeve bune protiv Beča (1703–1711), pri čemu su Srbi, radi zaštite svojih prava i dobijenih privilegija, stali na stranu Austrije a protiv Mađara. U znak zahvalnosti, bečki ćesar dao je Srbima nove privilegije. I srpski patrijarh je, kao poglavar, dobio za interes Crkve, u svojinu, carska dobra Dalj, Belo Brdo i Borovo."
O DOSELJAVANJU Milankovićevih u Dalj postoji jedna zanimljiva legenda. Naime, njihov predak Milanko se obreo u Dalju sa svojom čeljadi i zaustavio se na obali Dunava. Tu je sagradio kuću. Ali, ne znajući tajnu, Milanko se naselio na onoj okuci Dunava odakle reka odronjava zemlju a ne na onoj na koju je nasipa. Odatle je u porodičnom predanju poteklo važno naravoučenije Milankovim potomcima: Milankovićima ništa ne pada s neba. Ne mogu lepo da žive i da se obogate bez truda i napora.
Rodonačelniku porodice Milanku neprestano se vrzmao naum o bogaćenju. Za razliku od svojih komšija, doseljenika, on se nije opredelio da bude zemljodelac. Kao stočar još u starom kraju, a uvidevši da u novom ima za marvu hrane u izobilju, opredelio se da uzgaja konje i krupnu stoku. On je glavni prihod obezbeđivao baš od uzgoja i prodaje konja i krupne marve, što je još za dve generacije njegovih potomaka bio najunosniji posao i što im je omogućavalo da neprestano uvećavaju imetak i imanje.
Jedan simbol rano stečenog bogatstva ove porodice postoji i danas u Dalju. Na kraju daljskog atara, kod patrijaršijske pustare Marinkovci, postoji Milankovića bunar, iskopan da bi se napajala stada njihove stoke.
Još jedno vredno i zanimljivo porodično predanje o rodonačelniku Milanku otrgnuto je od zaborava tako što se našlo između korica već pomenute knjige "«Moji Milankovići iz Dalja":
"Milanko je bio pravi pustahija, odvažan i smeo, reklo bi se avanturističkog duha i smelih inicijativa. Trebalo je mnogo kuraži da bi se iz Hercegovine pošlo u nepoznato, a da se napusti sigurnost ognjišta i udoban život. Milanko je, nažalost, svoju neukrotivu narav platio glavom. Jašući jedne zime preko zalađenog rukavca Drave kod Belog Brda, propao je kroz led. Samo se njegov konj Mrkuša vratio kući u Dalj, ali bez jahača. Tako se rodonačelniku Milanku ne zna ni grob i on zato nije, kao ostali Milankovići, sahranjen na groblju u Dalju. Pripovedalo se u porodici da je njegova udovica, kad je čula kako je nastradao, navodno kazala: - Toliko je hodio i brodio a udavio se u pišanjku!"
(Nastaviće se)