Dezerter kod kneza

NA srpskom jeziku objavio je Uroš Milanković dva filozofska dela: “Prosvjeta čovjeka“ i “Naše vreme“. Primerci obe knjige nalazili su se u Narodnoj biblioteci u Beogradu, ali su propali u požaru prilikom bombardovanja aprila 1941. godine.
Na nezasluženo zaboravljeno filozofsko delo Uroša Milankovića skrenuo je pažnju dr Miodrag Popović u svojoj čuvenoj „Istoriji srpske književnosti“ za period romantizma. Popović u svom opsežnijem radu ističe 1847. godinu, toliko značajnu za srpsku kulturu. Tada su u Beču objavljena sledeća dela: Njegošev “Gorski vijenac“, “Pesme” Branka Radičevića, prevod “Novog zavjeta“ Vuka Karadžića, dok je te iste godine, ali samo u Budimu, Đuro Daničić objavio svoj “Rat za srpski jezik i pravopis“.
Uz ta dela, koja se smatraju stožernim, dr Miodrag Popović pominje i delo Uroša Milankovića kao knjigu u kojoj su prvi put na srpskom jeziku izloženi principi dijalektike.
“Afirmaciji srpske nacije u evropskoj sredini doprinose i filozofska dela Srbina Uroša Milankovića na nemačkom jeziku... Oslanjajući se na nemačke filozofe, Milanković u knjigama na srpskom... predviđa veliku budućnost Jugoslovena, a posebno Srba. Kao pisac široke ekonomske, estetske, filozofske i društveno-političke kulture, on budi, mnogobrojnim napisima po srpskim listovima, interesovanje srpske javnosti za duhovno previranje u Evropi uoči 1848.“
Svakako je zanimljivo i značajno naglasiti da je Uroš Milanković svoja filozofska dela, koja je pisao na srpskom, napisao narodnim a ne slavenoserbskim jezikom. Činio je to i pre nego što je Vuk Karadžić obelodanio svoju jezičku reformu i znatno pre nego što je ona postala opšteprihvaćena.
Uroš Milanković umro je u Beču od trbušnog tifusa. Imao je samo četrdeset i devet godina. Bio je sahranjen na starom bečkom groblju. Od kada je ono prekopano zbog širenja grada Beča, više mu se ni grob ne zna...
NAJMLAĐI Todorov sin Dimitrije Milanković zaista je posebna priča. Rođen je u Dalju 1817. godine. Tamo je završio osnovnu školu. Kao ni njegov stariji brat Anta, ni Mita nije mogao da se školuje na univerzitetu. Zbog čega se opredelio za vojni poziv, nije potpuno jasno. Da li samo zato što ni Milankovići nisu više imali novca da i njemu, najmlađem, plaćaju skupo školovanje na univerzitetu, ili možda zbog Mitinog oduševljenja za Napoleona. U porodici je prihvaćeno ovo drugo shvatanje.
U knjizi “Moji Milankovići iz Dalja“ dr Dušan Milanković navodi:
“Dimitrije Milanković završio je školovanje u Terezijanskoj vojnoj akademiji u Viner Nojštatu i postao austrijski carski oficir. Bio je visok, odlično građen, govorio je tečno latinski, francuski, naravno i nemački, bio je bujan, obuzet antiklerikalnim, bolje reći slobodarskim idejama koje su se rađale i širile Evropom zahvaljujući, ma kako to čudno izgledalo, pobedonosnom cezarističkom napredovanju Napoleonovih armija, jer su one, u neku ruku, nosile ideje Francuske revolucije doprinoseći, sa svoje strane, buđenju nacionalne svesti i u našim krajevima.“
Prema nekom predanju u porodici, Mita je bio obuzet romantičarskim zanosom i divljenjem prema Napoleonu, koji je potukao ultrakatoličko, reakcionarno i apostolsko habzburško veličanstvo. Njemu je kao Srbinu to veoma godilo. Prema nekim kazivanjima, možda je još tada stupio u redove slobodnih zidara. U svakom slučaju dobro je poznavao Vuka Karadžića i Jerneja Kopitara kao svoju masonsku sabraću.
Imao je samo 23 godine. Završio je najugledniju carsku vojnu akademiju i postao oficir, poručnik. Pred njim se ukazivala izgledna karijera u bogatoj habzburškoj monarhiji, uređenoj vojsci i u jednoj od najkulturnijih država Evrope. I tada, donosi sudbonosnu odluku: da svemu tome okrene leđa.
Šta ga je sve navelo da kao mlad obrazovani oficir prebegne iz Beča u Beograd, može se samo nagađati. Taj njegov korak okarakterisan je kao teško dezerterstvo. Velika pretnja nadvila se i nad njegovu porodicu. Zbog toga su bili prinuđeni da ga se javno odreknu, “preko novina“.
A on? Kao da nije baš mario. Gledao je svoja posla. Obrevši se u Beogradu 1840. godine, stupio je u službu Ilije Garašanina. Najpre je bio pisar u Upravi grada Beograda.
Prema nekom dokumentu vidi se da je ubrzo avanzovao do položaja načelnika. O njegovim sposobnostima već je bio obavešten i knez Miloš.
Setio ga se jednim važnim povodom. Kada je Srbija nabavila neko novo oružje i opremu u Belgiji, pa i platila, Austrijanci su pošiljku zadržali na granici, u Zemunu. Da bi se raščistilo zamešateljstvo, knez pozva Dimitrija Milankovića u audijenciju:
- Znaš li, sinovče, zašto sam te zvao?
- Ne znam, gospodaru!
- E, sedi i slušaj. Prokleti Švaba, oca mu njegovog, zadrža u Zemunu 15 sanduka, svaki sa 44 sablje, i 12 sanduka, svaki sa 55 pištolja i povrh toga 16 sanduka raznog pribora i džebane (municije) pa, beli, ne pušta ništa ovamo. A mi sve platismo u Belgiji u gotovom. Zato da ideš u Beč i da tu stvar raščistiš. Ima da sve puste ovamo ili da u Zemunu sve to rasprodamo kako znamo i umemo.
Dalji tok razgovora, koji je čuo od svog deda Mite, opisao je u svojim uspomenama Milutin Milanković: “Ovako razgovor teče u tom stilu i dalje. Knez daje Miti uputstva šta da radi: da nipošto ne traži pomoć advokatskih hulja, inače će iz svog džepa platiti advokatske troškove.
Priča se nastavlja dalje sa svim pojedinostima o tome kako je Mita stigao u Beč, našao se onde s Vukom Karadžićem - kojeg je knez Miloš, kako je rekao Mita, nazvao ’obešenjakom ćopavim’ - pa kako su sa jednim činovnikom ruskog poslanstva zapetljali tu stvar, te je ipak došlo do ruku advokata. Naposletku se sve ipak dobro svršilo.“
(Nastaviće se)