Trobojka na tvrđavi

VREME Dimitrija - Mite Milankovića kao da je tek dolazilo. Pod patronatom Ilije Garašanina i, pogotovo, posle dolaska na presto kneza Mihaila, avanzovao je korak po korak do položaja načelnika Vojnog popečiteljstva (ministarstva), profesora Vojne akademije, komandanta grada Beograda i načelnika Đeneralštaba. Prema porodičnom predanju pominju se i njegove zasluge za razvoj oružarstva u Kragujevcu, pa i to da je u Srbiji uveo vojnu muziku...
Ali, pođimo redom. Dolaskom na presto kneza Mihaila preduzimani su krupni koraci na modernizaciji države i naročito vojske. I pojedina ministarstva su reorganizovana prema stručnim resorima. U tim promenama došla je do izražaja sva Milankovićeva stručna sprema, pa i to što je on u to doba bio najobrazovaniji oficir u Srbiji. O tome je dr Dušan Milanković pisao u svojim uspomenama:
“Tako je knez Mihailo umesto ’garnizonog voinstva’ od oko 4.000 ljudi osnovao narodnu vojsku, ili kako se to zvalo, stajaću vojsku od oko 50.000 ljudi što je bio deo njegovih priprema za oslobođenje od Turaka i zamene turskih garnizona po gradovima srpskim. U to doba je formirano i Ministarstvo vojno, u koje deda Mita prelazi 1864. godine u činu majora. Tu se, najzad, našao u svom elementu kao oficir sa tada najvišim obrazovanjem u Srbiji i kao tada jedini generalštabni oficir.
Veoma je brzo napredovao i postao načelnik Vojnog popečiteljstva. Bio je profesor Vojne akademije i znam da je, između ostalog, predavao fortifikaciju. Obavljao je i dužnost načelnika Generalštaba, a u vreme predaje gradova knezu Mihailu (1867) bio je komandant Beograda, najvećeg garnizona u Srbiji sa pešadijom, konjicom, artiljerijom i inženjerijom. Iz jednog dokumenta datiranog 1. marta 1866. godine deda Mita je bio potpukovnik. Penzionisan je kada mu je bilo 70 godina 1887. godine.”
Kao komandant grada Beograda imao je naročitu ulogu u velikom istorijskom događaju koji se zbio na Cvetni četvrtak 6. aprila 1867. godine. Naime, toga dana je poslednji turski paša Ali Riza predao ključeve grada Beograda knezu Mihailu. Na istovetan način su srpskom knezu uručeni ključevi i drugih utvrđenih gradova u Srbiji u kojima su se dotad još nalazile posade turskih garnizona.
U svojstvu komandanta grada Beograda Dimitrije Milanković je naredio svojim vojnicima da istaknu srpsku trobojku na Beogradskoj tvrđavi, poslednjem bastionu u kojem su do tada obitavali Turci. Kao da je baš njemu bilo suđeno da i simbolično označi da je došao kraj petovekovnom ropstvu.
Sve dosad je uglavnom bilo reči o Dimitrijevim dužnostima i karijeri, a šta je bilo s njegovim privatnim životom? Međutim, ni to poglavlje nije bez zanimljivosti.
Naime, kao udovac u 49. godini odlučio je da se ponovo oženi. Nevesta Jelisaveta, koju je izabrao, imala je tada - 19 godina. Bila je kćerka austrijskog potpukovnika Jovana Šupljikca, a sinovica čuvenog vojvode srpskog Stevana Šupljikca. Tako se u porodici Milanković našao pečat sa grbom porodice Šupljikac i zlatan džepni sat, lični dar Napoleona Bonaparte. Iz braka sa Jelisavetom rođen je na Badnji dan 1869. godine Jovan Milanković, ugledni srpski diplomata, o kojem će docnije biti reči.
U starom Beogradu pamtili su gospodstvenog oficira Dimitrija Milankovića kako dostojanstveno jaše na konju. Ali, zaboravilo se na to kako je zahvaljujući njemu uvedena vojna muzika. Na to podseća dr Dušan Milanković: “Naš deda Mita je veoma voleo muziku... Ljubav za muziku nije, dabome, bila iznenađujuća za obrazovanog čoveka, kakav je on bio, koji se školovao u Austriji gde je negovana muzika ne samo na vrhunskom nivou i po dvorovima, već široko, u građanskim domovima. Svojim nastojanjima u Beogradu deda Mita je uspeo da uvede muziku u Srbiju i to kao vojnu ’pleh-muziku’. Doveo je Čehe muzičare (Čižeka, Brodila i druge) koji su, da bi imali solidne plate, dobili oficirske činove. Njih je angažovao da daju časove mom ocu Jovanu koji je svirao violinu.”
Njegov unuk dr Dušan pominje u svojim uspomenama da je deda Mita mnogo čitao. Imao je bogatu biblioteku. Bio je pretplaćen na sve časopise koji su izlazili na srpskom jeziku kao i na sve knjige za čije je objavljivanje sakupljana pretplata. Dopisivao se s mnogim uglednim ljudima. Naročito je zanimljiva prepiska sa pesnikom Simom Mulutinovićem Sarajlijom dok je boravio u Moskvi. U porodičnom predanju se pominju i njegovi susreti i razgovori s hrvatskim biskupom Josipom Jurajem Štrosmajerom, s kojim je bio vršnjak i prijatelj.
Prijateljevao je, što možda danas izgleda pomalo neobično, i sa poslednjim turskim pašom u Beogradu - Ali Rizom. Paša ga je pozivao u Beogradsku tvrđavu uobičajeno petkom da zajedno slušaju kamernu muziku koju je izvodio turski orkestar. I to je neobično i malo poznato: taj paša je bio francuski đak i evropejac. Za uspomenu na to prijateljstvo čuva se kao porodična relikvija jatagan, lični dar pašin Dimitriju Milankoviću.
Dočekao je duboku starost i umro u 89. godini. Možda prvenstveno zato što mu je život Dimitrija Milankovića bio toliko privlačan i zanimljiv, i Milutin Milanković mu je u svojim uspomena posvetio jedno značajno poglavlje s velikom blagonaklonošću i ljubavlju.

NAPOLEONOV DAR
Dr Dušan Milanković pominje zlatan džepni sat koji se našao u njegovoj porodici i na rođaka kolekcionara koji je pošto-poto želeo da ga se domogne: “Navalio je da od nas kupi zlatan sat sa emajliranim likom Napoleona Prvog koji je Stevan Šupljikac dobio na dar od cara lično. To je divan pljosnat sat sa dva poklopca. Navijao se naročitim ključem kad se podigne zadnji poklopac. Mi smo taj sat, nažalost, morali da mu prodamo, jer smo bili totalno bez para sa mizernom porodičnom penzijom.”
(Nastaviće se)