Konzul s violinom

  KAD smo pisali o tome kako je i u Srbiji uvedena vojna muzika zahvaljujući Dimitriju Milankoviću, pomenuti su i češki školovani muzičari angažovani za vojsku. Samo, oni su i u srpskoj građanskoj sredini, koja je tek sticala evropske navike, bili učitelji muzike, naročito mladima. Zahvaljujući upravo tim Česima muzičarima Čižeku, Brodilu i drugima, zavoleo je muziku i počeo je da svira violinu i Dimitrijev sin Jovan Milanković. Ta pasija pratiće ga celoga života.
Kao detetu iz ugledne beogradske porodice Jovanu Milankoviću bilo je namenjeno školovanje i najviše univerzitetsko obrazovanje. Opredelio se za, u neku ruku porodičnu struku, što su za Milankoviće bile pravne nauke. Pošto je diplomirao očekivala ga je služba u diplomatiji i priprema doktorata pravnih nauka u Beču.
Već smo pomenuli da se u austrijskoj prestonici sretao i družio sa još dvojicom svojih rođaka Milankovića: Milutinom, tada još studentom tehnike, i njegovim rođenim bratom Bogdanom, studentom romanistike, koji je docnije otputovao u Pariz. O tom delu života je i Milutin Milanković ostavio zanimljivo poglavlje u svojim uspomenama.
A kada se posmatra jedna porodica u dugom razdoblju i tokom vekova, što je u našoj sredini prava retkost, neprestano je iskušenje da se uoče makar neke zajedničke karakteristike potomaka koje ih izdvajaju i obeležavaju.
Da li je to možda neka samosvesna svojeglavost? Za Milankoviće bi mogla biti. Ako bi se smatrala izrazitom porodičnom odlikom, onda ona nije mimoišla ni Jovana Milankovića (1869-1936). Ovaj diplomirani pravnik i ugledni srpski diplomata od karijere bio je sin Dimitrija Milankovića i Jelisavete, rođene Šupljikac. Iako je bio poslat u Beč na pripremu doktorata iz svoje struke, pravnih nauka, on je i svoje usavršavanje, pa možda delom i diplomatsku karijeru, podredio svojoj najvećoj pasiji. Bila je to muzika. Sasvim posvećeno, ali samo za svoje zadovoljstvo, svirao je violinu. Novcem za doktorat i, umesto doktorata, kao amater završio je majstorsku klasu za violinu na Bečkom konzervatorijumu.
Prijateljevao je i, dakle, samo iz svog zadovoljstva svirao sa mnogim poznatim muzičarima u Beču tokom službovanja u diplomatiji. Docnije bi srpski konzulati u Marselju, pa u Minhenu, baš kao i poslanstvo u Varšavi često predstavljali i svojevrsne podijume na kojima je njegova ekselencija poslanik Milanković svirao sa najuglenijim muzičarima. U Varšavi je na tim koncertima učestvovao i čuveni češki kompozitor Jozef Suk, koji je u srpsko poslanstvo dovodio svoj gudački kvartet.
Iako mu život nije baš bio pesma, očigledno da je muzika, na svoj izazovan i čudesno privlačan način, bila izrazito kulturno obeležje diplomatske karijere Jovana Milankovića.
I u porodičnom predanju, a i u nekim zapisima, pominje se veoma značajna uloga Jovana Milankovića u svojstvu generalnog konzula Srbije kada je 1917. godine organizovao Srpski dobrovoljački korpus u Rusiji tada već zahvaćenoj revolucijom.
Nikakav diplomatski imunitet ga ne bi spasao od meteža i smrti, nego samo slučaj, kako je opisao dr Dušan Milanković: “Imao je to da zahvali dvema stvarima. Prvo, moj otac nikad nije nosio bradu, a u Rusiji, ko god je bio značajan, on je nosio bradu. Onda, nije imao uniformu, bio je u civilu. Pa, onda boljševici nisu znali šta da rade. Onda kažu: nema uniformu, ne nosi bradu, znači, nije klasni neprijatelj...”
Tri puta je Jovan Milanković prokrstario celom Rusijom od Odese, preko Sibira, do Vladivostoka da bi pronašao i okupio srpske ratne zarobljenike. Iz Vladivostoka ih je američkim brodom “Šeridan” proveo svim debelim morima i okeanima do odredišta, što je bio Solunski front.
Zanimljivo je da mu se u Vladivostoku rodio sin Vladeta. Pošto supruga nije mogla da doji, uzeli su dojkinju. Bila je Japanka.
Mnogo godina docnije, u Drugom svetskom ratu, kad su Japanci napali Kinu, pa Mandžuriju, ceo svet je bio protiv Japana. “Moj brat nije”, govorio je dr Dušan, “nego je branio Japance.” U porodici su objašnjavali da je to popio s dojkinjinim mlekom.
Jovan Milanković je bio poslanik u Varšavi kada je 1929. kralj Aleksandar uveo diktaturu. Bio je na vrhuncu diplomatske karijere, a tada se zbilo nešto što mu je sasvim promelo život, kako piše dr Dušan Milanković: “Da, bio je poslanik u Varšavi i imao je jednu tešku bitangu za savetnika.
To je bio Milan Antić, koji je posle bio ministar dvora. On je bio glavna budža, komandovao, tako da je princ Pavle bio dete prema Mići Antiću. I kad je kralj Aleksandar zaveo onaj šestojanuarski režim, diktaturu, pitali mog oca šta misli o tome.
On rekao: ’Znate šta, to jeste tako bila nužda, morao je kralj to da učini. Međutim, to ne može da traje, Srbija je demokratska zemlja i tu diktatura ne uspeva. To propada.’ I Antić to javi u Beograd, i oca moga penzionišu. I prvi ukaz o penzionisanju u šestojanuarskom režimu je bio penzija moga oca.”
U porodiČnom predanju se veruje kako nije samo ta dojava uticala na kralja da svog sposobnog poslanika Jovana Milankovića pošalje u penziju, unakazi mu karijeru i s mizernom penzijom porodicu mu gurne u sirotinjsko tavorenje.
O tome je dr Dušan Milanković kazivao i sledeće: “A moj otac je imao sukob s Aleksandrom Karađorđevićem još pre Prvog svetskog rata. Ministarstvo spoljnih poslova je bilo uz dvor, pa jednom prilikom kad je onda princ Aleksandar nešto maliciozno primetio, moj otac mu nije ostao dužan.
Odgovorio mu je: 'Slušajte vi, vaše kraljevsko visočanstvo, i nemojte da zaboravite, ovo je Srbija, ovo je demokratska zemlja, ovo nije... korpus, baš carski ruski...' ”
Milankovići u svom porodičnom predanju veruju da je potonji kralj bio zlopamtilo i da su oni zbog zlopamćenja i ispaštali.
(Nastaviće se)