Pred zidinama Beograda

SULEJMAN se pod Šapcem zadržao narednih deset dana. Odmah posle osvajanja tvrđave, naredio je da se započne izgradnja mosta preko Save. Hroničar pohoda je zabeležio kako je sultan od jutra do večeri sedeo u čardaku nad vodom i posmatrao radove. Na drugu obalu reke prebacili su se rumelijski beglerbeg Ahmed-paša sa spahijskom konjicom i hiljadu janičara, da obezbede gradnju mosta. Husrev-beg, koji će posle osvajanja Beograda biti poslat na dužnost bosanskog sandžak-bega, dobio je naređenje da zauzme Zemun.

U dnevniku pohoda dalje piše da su 10. jula pred sultana stigli izaslanici gospođe Jelene, „gospodarice Srema“. Oni su mu preneli njenu poruku: „Srem zemlju, nad kojom gospodarim, sa svim njenim gradovima predajem sultanu. I moj sin neka dođe da pred njegovim nogama padne licem u prašinu. I ja da dođem da ga licem dotaknem. Gde god da mi odredi mesto, tamo da sedim. Zemlja je careva, a narod je njegovo roblje. Samo da se zemlja ne pustoši...“

Na ove reči, koje su ga morale obradovati, sultan uputi u Jelenin dvor u Kupiniku tumača sa fermanom, kojim joj obećava zaštitu. Ali nedugo potom primi vest: Kupinik je prazan, a gospodarica Jelena je pobegla sa pratnjom i dragocenostima. Protumačivši njen postupak kao lukavstvo da dobije na vremenu, kako bi se sklonila dublje u unutrašnjost Ugarske, sultan naredi svojim najljućim krajišnicima da odmah počnu pustošenje i pljačkanje. Gradovi su paljeni, a narod odvođen u roblje.

Jedan srpski letopisac je te događaje opisao sledećim rečima: „Turci prelažahu reku Savu kao po suhu, to jest po mostu na onu polu Srema, a i drugi lađama preplivaše, tako da nije bilo moguće ni tim silnim rekama zadržati Izmailćane... I opkoliše odasvud slavni Beograd i druge susedne gradove i letijahu kao krilate zmije paleći sela i gradove.“

Vest o padu Zemuna u ruke Husrev-bega stigla je već 12. jula. Utvrđeni Zemun se, posle očajničke i hrabre borbe, predao moćnijem neprijatelju. Branioci su pobijeni, a stanovništvo doživljava istu tragičnu sudbinu kao i u drugim gradovima u Sremu. Beograd je opkoljen sa svih strana.

Sultan Sulejman, koji stiže pod Beograd sa zemunske strane poslednjeg dana jula, naređuje da napad počne jurišom na Donji grad, najslabije utvrđen deo nekada moćne beogradske tvrđave. Broj branilaca Beograda procenjuje se na svega nekoliko stotina (zajedno sa pomoćnim trupama). Nijedan od dva beogradska bana (Franjo Hedervari i Valentin Terek) nije bio tu da brani grad, pomoć iz Ugarske nije stigla, a šajkaši Petra Ovčarevića više od dve godine nisu primili platu. Posle prekida snabdevanja sa sremske strane, situacija za branioce postala je bezizlazna.

Odlučujući napad na Donji grad, u kome su uglavnom bili Srbi, izvršen je 8. avgusta. Šajkaši su od prvog dana avgusta izloženi artiljerijskoj paljbi sa 11 topovskih mesta. Sa savske strane osmanskom vojskom je komandovao stari veliki vezir Piri Mehmed-paša. Desna ruka sultanova, Husrev-beg, koji će upravo pod Beogradom steći svoj nadimak gazi (osvajač za veru Alahovu), prema vestima osmanskog hroničara Ibrahima Pečevije, čije delo nastaje sredinom 17. veka, zapovedao je vojskom od „deset hiljada odabranih anadolskih azapa, smederevskih vojnika, martolosa i hiljadu janičara“. S dunavske strane napadao je vezir Mustafa-paša sa svojim odredima carigradskih janičara. Ahmed-beg se, po sultanovom izričitom naređenju, prebacio na Veliko ratno ostrvo, držeći Donji grad pod pritiskom topova dovučenih iz Smedereva.

Uprkos tolikoj sili, branioci su se herojski držali. U Sulejmanovom dnevniku je ostao zapis o tome kako se drugog dana bitke „gradski šanac napunio leševima“, a „od pet do šest stotina ljudi mučenički je izginulo za veru“. Četvrtog dana bitke počeo je ramazan, što je učinilo da turska vojska napada sa još većim žarom i revnošću. Poslednjeg, osmog dana bitke za Donji grad, bespoštedna borba trajala je čitav dan.

Sultanov hroničar zabeležio je: „...Nekoliko odreda janičara stiglo je najzad u svom naletu do gradskih zidina i stalo prodirati kroz velike breše što su ih bili napravili topovi, bez straha izlažući svoje grudi čitavim oblacima metaka i strela... I tako je ovde oborena zastava krive vere. Janičari neumorno zabadahu britke sablje u grudi nevernih, te u dugoj borbi otpraviše u pakao mnoge junake ovih protivnika prave vere. Oni, pak, koji preživeše, videvši da se neće moći održati i da će najzad i sami poginuti od mača ratnika za pravu veru, umakoše u tvrđavu... čija visina para oblake.“

Šajkaši, suočeni s opštom izgibijom, zapalili su svoj deo grada i sklonili se u teže osvojivi Gornji grad. Iako je napadačka vojska bila mnogostruko brojnija i snažnija, bitka za Beograd potrajaće još pune tri nedelje.

(Nastaviće se)