Linč u selu Boževcu!

ZAHVALjUJUĆI nepostojanju pisanih zakona, ali još više Miloševoj ćudljivosti i sklonosti ka dramatičnim prizorima, način izvršenja smrtne kazne nije bio tačno određen ni standardizovan. Osuđenici su najčešće streljani. Uobičajena formulacija u presudama je: „Da se iz pušaka ubije“. Nešto ređe su presude na smrt vešanjem. U nekim slučajevima se koristi sekira - zato što je otrovala muža, „da se otrovnica Jana sekirom u glavu ubije“.

Ima primera da se osuđeni ubija udarcima tvrdim predmetom - batinom, budakom ili kocem. Jedan vid izvršenja smrtne kazne bila je i mrtva šiba, kada se presudom izričito naređivalo da se krivac ima šibati sve dok ne umre. Najzad, dešavalo se da je izvršna vlast ostavljala na volju okupljenim posmatračima da osuđene pobiju kako god nađu za shodno: rodoskvrnici, brat i sestra, osuđeni su na smrt, s tim da se prisutnom narodu ostavi „da ih oni pobiju smertiju, koju oni sami proizvole“. Kao što se vidi, pogubljenje se često graničilo s linčom i nema sumnje da je lokalna zajednica uzimala aktivno učešće u izvršenju smrtnih kazni.

Mesto pogubljenja trebalo je takođe da simbolički podvuče vezu između zločina i kazne. Uobičajeno je bilo da se prestupnik kažnjava što bliže mestu gde je učinio prestup: u varoši, kraj puta ili na raskršću blizu sela. Ali, ponekad je ubica ubijan na grobu ubijenog, čime se žrtvi i njenim srodnicima davalo najpotpunije zadovoljenje. Smatralo se da je žrtva na taj način „osvećena“.

Kada je u Mionici uhvaćen Janko Kalajdžija, ubica Luke Nikolića, lokalne vlasti pitaju Miloša da li da ga „umorimo među narodom u Valjevu ili na (Lukinom) grobu?“ Presuda kragujevačkog suda iz 1825. glasi: „Rešili smo da ubilac Marko Petković na grobu ubijenog Ivana Đorđevića ubijen i za primer pročima obešen bude“. Jatak se ima obesiti pred sopstvenom kućom i ostaviti tako „dok sam trup ne spadne“.

Pogubljenja su uvek javna. Od ovog pravila je moglo biti izuzetaka, ali vrhovni sud, odnosno Miloš, na njih nije rado gledao. U jednom uputstvu Suda opštenarodnog srpskog iz 1833, postupak je regulisan ovako: „Ubuduće da se apsenik ne pogubi odmah bez ičijeg znanja, čim se iz apsa za to povede i na mesto pogubljenja dovede no da se blizu određenog mesta pogubljenja, u jednoj za to određenoj sobi ili kući u teškom okovu i pod tvrdom stražom pred pogubljenje najmanje 24 sata zadrži i da se okolnom narodu obznani, da se i gde se on nalazi, pa za to vreme, dokle god se osuđeni radi ugleda zadržava, slobodno mu je i da jede i da pije i prašta se s narodom, koji mu bude dolazio. Pre nego što se osuđeni na mesto pogubljenja povede, valja nadležni paroh da ga pričesti i ispovedi.“

Javnost pogubljenja je dvosekli mač, jer nasilje, bitno u izvršenju smrtne kazne, i intenzivne emocije koje ono podstiče, kako kod učesnika u postupku tako i kod mase posmatrača, uvek predstavljaju potencijalnu pretnju poretku. U Srbiji se, uprkos strogosti Miloševe vlasti, dugo zadržao plemenski običaj da optuženi, kada ide pred sud, priziva svoje saplemenike u pomoć. Miloš traži od knezova Požarevačke nahije da se potrude „svakim vozmožnim načinom iztrebiti ovaj protivni običaj, što tamo imade kad se koji u sud pozove, a on poviče: hajde svetu, hajde vilajetu, da bi ga tamo opravdali. I tako pođe gomila s njim, s kojom se i sam sud čudi šta će raditi“.

Ovakve gomile okupljale su se i prilikom izvršenja smrtne kazne i ponekad su umele da uzmu stvar u svoje ruke, kao što se dogodilo 1830. godine u selu Boževcu kod Požarevca. Seljanina Raku Ristića su ubili njegova žena Kumrija i Kumrijin ljubavnik Jovan. Oboje su bili osuđeni na smrt i posthumno izlaganje na točku, ali je Miloš zatim pomilovao Kumriju, kao majku šestoro dece.

Knez Milovan Kukić, koji je rukovodio izvršenjem kazne, naredio je da se pred okupljenim narodom pročitaju presuda i „pismeno izrađena visočajša milost s blagopromotrenijem nad šestima nejakima ostavšima siročićima“. Zatim je otišao na mesto gde je Raka ubijen da pripremi šta treba za pogubljenje Jovanovo. Ali, izveštava Kukić Miloša: „Dok sam ja nastavljao ondi da se stvar svrši u jedanput dotrči k meni kmet, uvati me za rame vičući: ‘kneže, eno ubiše žene ženu’, tj. Kumriju.“

Kukić potrči tamo i ugleda kako „žene seoske voobšte i prigotovljenim kod sebe kamenjem skupile se i ubijaju Kumriju koja već rasprostrla se na zemlji“. On odmah počne „ukoravati i rasterivati one skupljene ženetine“, ali utom „neki Živko ovdašnji potegne iza mene kolac, pa onako rasprostrtu Kumriju po glavi tresne ju, a kad Živko tako učini za njim pak cela ona gomila ljudi s čim je koji dovatiti mogao onako je svaki i udarao po ubijenoj već Kumriji“. Knez je bezuspešno pokušao da umiri „onu gomilu raspaljenih ljudi“, ali „od jedne strane zapade i mene kolac po glavi“, pa je našao za mudrije da pobegne s lica mesta.

Kada je kretao iz Boževca, pristigne ga „ona gomila seljaka, k meni vičući i pitajući: ’Šta ćemo sad s Kumrijom, oćemo li je zakopati ili ćemo je na kolo?’, a ja odgovorim im: ’Kad me niste poslušali pre ni sad me ne pitajte’.“ Selo se ubrzo otreznilo i molilo Miloša za oproštaj, donoseći ponude u požarevački konak, ali im je rečeno da je dovoljna milost to što će vlast kazniti samo kolovođe, a selo neće potpuno nego tek delimično raseliti.

(Nastaviće se)