Tri braka Lukrecije

IMENOVANJA na visoke dužnosti Aleksandrovih mladih sinova Čezarea i Hofrea bila su tek početak. Aleksandar je Sveti kardinalski kolegijum popunio Bordžijama i članovima rodbine. Najvažniji među novopostavljenim kardinalima bio je Čezare Bordžija, s tim što je Aleksandar morao da pribegne smicalicama ne bi li zaobišao pravilo da se mogu birati jedino kandidati rođeni u bračnim zajednicama.

Čezare je, naravno, bio vanbračno dete, ali ga je otac vešto „ozakonio“, i to tako što je objavio papsku bulu (ukaz) kojom je Čezare proglašen sinom njegove ljubavnice Vanoce dei Katanei i njenog prvog muža, počivšeg Domenika Đanoca Rinjana.

Istog tog dana, novom bulom, ona prva je poništena, a sve zarad čiste istine - da je papa Aleksandar Čezareov otac. Druga bula bila je, potom, elegantno prenebregnuta, i Čezare je sada ispunjavao sve uslove. Papa Aleksandar, međutim, nije stao na tome, već je tražio da svi ostali kardinali, članovi Svetog kolegijuma, obavezno dočekaju i pozdrave Čezarea kad on i zvanično bude zauzeo visoko zvanje u rimskoj hijerarhiji. Papa je od njih zahtevao da učine nešto bez presedana, ali je bio čvrsto rešen da istraje u svom zahtevu.

Kako se i moglo naslutiti, kardinal Đulijano dela Rovere oštro se pobunio, izjavivši da on neće prisustvovati tom činu, jer ne može da dozvoli da kolegijum bude „obesvećen i zloupotrebljen“ na takav način. Pa ipak, naposletku je prisustvovao Čezareovom ustoličenju, pošto je na to primoran. I on i ostali kardinali morali su Čezareu da ukažu počast, baš onako kako je papa to od njih tražio.

Kardinali su već bili obnevideli od gneva što moraju u svoje redove da prime papino kopile, kad je Aleksandar izazvao još jednu, sličnu sablazan: predložio je, naime, da Alesandro, mlađi brat Đulije Farneze, takođe bude postavljen za kardinala. Na ovaj način papa je želeo da nagradi Đuliju za njene seksualne usluge, ali je samo stigao dodatno da povisi napetost u već usijanom kardinalskom kolegijumu. Još jednom je, međutim, papa Aleksandar uspeo silom da progura svoju zamisao, ovoga puta tako što je svim članovima kolegijuma pripretio da će ih, ako odbiju da odobre Alesandrovo proglašenje, zameniti novim, svojim kandidatima.

Lukrecija Bordžija, jedina kćerka koju je papa dobio sa svojom naložnicom Vanocom dei Katanei, bila je pre žrtva nego nekakva zla trovačica, kakvom je prikazana u tolikim legendama o Bordžijama. Otac je, po svemu sudeći, iskreno obožavao, ali ga to nije sprečilo da je triput udaje imajući pritom u vidu isključivo vlastiti politički ćar.

Prvi Lukrecijin muž, Đovani Sforca, koji se 1493. oženio tada trinaestogodišnjom Lukrecijom, trebalo je Aleksandru da obezbedi dragocenu vezu s Milanom. Đovani je, međutim, podbacio. Više je radio u francuskom nego u interesu svoga tasta, i istrajno je odbijao da služi vojsku u papskoj armiji, što je Aleksandar od njega tražio.

Uz pomoć i na podsticaj sina Čezarea, Aleksandar je odlučio da se otarasi nesposobnog Đovanija. Mladić je bio primoran da ispovedi nešto što, očigledno, nije bila istina, nešto što je predstavljalo najgore moguće poniženje za jednog čoveka renesanse - da zbog impotencije zapravo nikada i nije konzumirao brak s Lukrecijom. Činjenica da je Lukrecija u tom trenutku bila trudna bestidno je zaobiđena. Usledio je razvod i papa je sada mogao natenane Lukreciji da pronađe drugog muža.

Izbor je pao na naočitog 17-godišnjaka Alfonsa Aragonskog, vojvodu od Bišeljea. Aleksandar je godinama već ciljao na Napulj, a Alfons se, s obzirom na to da su Aragonci u to vreme vladali ovim gradom na jugu Apeninskog poluostrva, nametnuo kao idealan posrednik za ostvarenje tih ambicija.

Brak je sklopljen 1498. godine, ali ubrzo se i Alfonsu dogodilo ono što je pre toga već snašlo Đovanija Sforcu: postao je izlišan. Aragoncima su, naime, upravu nad Napuljem preotele francuske i španske snage, i mladi Alfons više nije bio potreban papi. Jula 1500. godine, verovatno uz papin prećutni pristanak, grupa naoružanih sledbenika Čezarea Bordžije napala je Alfonsa dok se šetao pored Crkve sv. Petra u Vatikanu. Nisu tom prilikom uspeli da mu zadaju smrtni udarac, ali ga je zato, po svemu sudeći, dokrajčio Čezare lično, udavivši zeta dok se ovaj oporavljao od zadobijenih rana. Lukrecija, obudovela u svojoj dvadesetoj, mnogo je tugovala za Alfonsom, koga je iskreno volela.

Papa Aleksandar konačno je dobio zeta po svojoj volji kad je Lukreciji ugovorio i treći brak, ovoga put s jednim drugim, znatno upotrebljivijim Alfonsom. Bio je to Alfons d’Este, čija je porodica upravljala gradom-državom Ferarom.

U početku se Este opirao ideji da se oženi Lukrecijom i tako postane deo njene neomiljene familije. Nije ni čudo što je Alfons tako mislio ako se ima u vidu da se u to vreme na sve strane neprestano pričalo o Bordžijama kojima su, pored ostalog, pripisivana ubistva, incest, nemoral, razvrat i praktično sva druga nedela koja je moguće počiniti. Alfons je, vremenom, promenio mišljenje, prihvatio je ponudu, i mladi par venčao se 30. decembra 1501. godine.

Za razliku od prve dvojice Lukrecijinih muževa, Alfons i njegova porodica Este neprikosnoveno su vladali svojim gradom-državom, koja se na severu graničila s teritorijom Papske države. Tako je Aleksandar došao do moći i uticaja koje će i on i svi njegovi naslednici na mestu pontifa prilježno koristiti sve do kraja šesnaestog veka. Posle toga, Ferara je i zvanično ušla u sastav papskih država.

(Nastaviće se)