Ćuprija kakve nigde nema!

SOKOLOVIĆ je pomagao i pesnike, podizao divne i velike građevine. Najbolje džamije, škole i skloništa za sirotinju podigao je Sokolović. Tako je i u Meki i Carigradu podigao više džamija. Od karavan-saraja naročito su čuveni oni u Burgasu, u Kilikiji i na putu od Jedrena ka Carigradu. Ove građevine Sokolovićeve pominje i patrijarh Arsenije Crnojević na svom putu u Jerusalim 1683. godine. On veli: “16 dana prođosmo kasabu, koja se zove Ap`su, i tu han veliki i džamija i imareti Mehmed-paše Sokolovića, sve od olova.”

Sokolović je ostavio dosta građevina u oblasti svoga rođenja. Priča se da je bio podigao negde između Višegrada i Sarajeva (valjda na Glasincu?), četiri časa od druma, jedan dvorac, koji je porušen i od svega je ostala jedna pokvarena česma. Od svih građevina, što ih podiže u svom rodnom kraju, najznamenitiji je most na Drini kod Višegrada, opisao je neko u “Sarajevskom listu”, u članku “Putnička crta iz Višegrada”. Tamo se nalazi ovakav opis ovoga mosta:

“Kad si skrenuo prijekim starim putom, u taj čas eto ti pred oči jako veliko čudovište - stara drinska ćuprija. Sad se oči ne motaju tako amo, zadube se u ćupriju i ne smeću s vida gledajući čas ovo, čas ono. I zbilja imaju šta gledati i može se sa punim pravom reći da je to remek djelo čovječanskijeh ruku. Ta se ćuprija ne stidi - ma i ako je po zapisu sazidana prije tri četiri stotine godina, ni jednoj današnjoj građevini. Ona je napravljena i sazidana od tvrdog tesanika kamena i tako je divno spojena, da izgleda kao da je iz jednoga kamena. Kroz vaki kamen smoždeno je sa gvozdenim klincima, a zaliveno onda olovom”.

Dalje veli K. Herman: “Ova ćuprija presvodila je brzu Drinu na jedanaest šiljatih ćemera, kojima širina nije jednaka, ima ih od 13,7 m do 18,6 m. Dužina ćuprije iznosi 170 metara, a širina 6,3 metara.”

Na ovoj ćupriji ima zapis, koji kazuje da ju je zidao Mehmed Sokolović. U prevodu zapis glasi:

“Mehmed-paša, Asaf vremena.

Njegova uzvišena osoba podičila svet.

On potroši svoj imetak na zadužbine u slavu Božju.

Niko neće kazati da je bačen imetak, koji se troši na takve svrhe.

Za svoga života on je zlato i srebro uložio u zadužbine.

Jer je znao da ovakva dela ostavljaju lep spomen.

Na Drini u Bosni sagradio je veličanstvenu ćupriju,

I svezao je red svodova na toj reci;

Na ovakvoj vodi, dubokoj i toka brza,

Prethodnici ne mogaše ništa sagraditi.

Po naredbi Božjoj učinio je veliki paša,

Da se ime njegovo spominje s poštovanjem i blagodarnošću;

I sagradi ćupriju, da joj na svetu nema ravne.

Ne može se kazati, da je upropašćen onaj imetak,

koji se troši na ovakva dobra dela.

Nadam se milosti Božije, da će sagraditelju

Vek prolaziti u sreći i da nikad za tugu znati neće.

Neka Bog blagoslovi tu građevinu, tu čudnovatu i lepu ćupriju!”

Godina 979. (1571)

Ima i drugi zapis od godine 1577, u kome se takođe govori da je ovu ćupriju podigao Mehmed Sokolović.

Između drugih građevina podigao je Sokolović džamiju u Ejubu prema Sidlidže. Tu mu je i grobnica.

U carigradskoj palati držao je leti vazdan muzički hor, te je time potpomagao i muziku prema vremenu, a i sam je uživao u muzici.

U narodnom predanju Srba pravoslavnih i muslomana u Bosni i Hercegovini zadržalo se dosta pomena o Sokoloviću.

Najpre da iznesem šta se priča među Srbima iz njegova kraja o njegovu odvođenju u Carigrad:

U staro vreme bio je običaj da vladaoci prolaze kroz svoje zemlje potajno u prostim haljinama. Tako je i sultan iz Stambola bio pošao, da obiđe i Bosnu. Putujući naiđe negde u planini i na mladoga Sokolovića, gde napasa stado. Sultan ga zapita nešto preko tumača, a on mu vrlo pametno i mudro odgovori. Sultanu se dopade odgovor, te ga zapita za ime i prezime, za tim za roditelje. Mali Sokolović mu sve kaže. Car to zapiše i pođe dalje. Kad je stigao u Stambol, sultan pošalje zapovest bosanskom veziru, da mu se odmah pošalje Sokolović, pa tako i bi.

Kad dovedu u Stambol mladoga Sokolovića sa ostalim dečacima, Turci počnu ispitivati koliko je koji darovit i dosetljiv. Između ostaloga učine i ovakvo kušanje. Postave siniju, na siniju metnu čanak s jelom, a dečacima daju kašike od hvata dugačkih repova, da jedu. Dečaci se stanu zgledati, kako će jesti tolikim kašikama. Sokolović se doseti, pa će reći onome prema sebi: “Hajde, ti zahvataj, pa daj meni u usta, a ju ću tebi”. Tako učine i ostali dječaci. Kad je janičarski aga zapitao, ko se tome dosetio, dečaci mu odgovoriše: “Sokolović”. I tako aga istakne Sokolovića između ostalih dječaka.

Kad je postao velikim vezirom, vazda se nosio prosto, mada je bio vrlo bogat. Turci ga počnu mrziti, naročito paše i veziri. On se na to ne osvrtaše. Ali kad god imađahu da većaju na divanu što god važno, on bi se povukao u jednu odaju, tamo postojao, pa onda se vraćao i odlazio na divan, među vezire. Ovi ga stanu još više mrzeti i jače caru opadati: kako je on đaur i moli se đaurskim svecima. Sultan to ne verovaše, ali kad mu tužbe dodijaše, digne se jednom za njim, pa uđe polako u odaju, da ga Sokolović ne opazi. Tu vidi, da se Sokolović okrenuo istočnom zidu odaje, pa gleda u zid. Na zidu ništa drugo ne stajaše već štap čobanski, tikvica i haljinice, u kojima je Sokolović doveden u Stambol. Sve to, svezano u jedan zavežljaj visilo je na zidu sobe. U sobi ništa više ne beše.

Sultan se približi njemu, kucne ga po ramenu, Sokolović se brzo okrete, i kad spazi sultana pokloni se do zemljice crne.

- Šta radiš tu, moj veziru? - zapita ga sultan.

- Ništa, Vaše Veličanstvo, moj veliki padiša.

- Ti se moliš đaurskom Bogu i đaurskim svecima - tako te tuže moje lale i veziri.

- Ne - odgovori Sokolović.

- Pa šta radiš ovde, u ovoj praznoj odaji?

Sokolović pruži ruku i pokaza na onaj zavežljaj, što je visio o zidu odaje.

- Ne razumem ništa - odgovori sultan.

- Ono me podseća, šta sam i ko sam bio, kad sam doveden u Stambol. Stoga, kad god se veća na divanu što znamenito, ja prvo dođem ovde, te se setim svoga ništavila, da me ne bi sjaj i bogatstvo, u kome sam danas, zaneli, da se ogrešim o pravdu, jer pravda drži zemlju i gradove.


Sutra: U temelju Stojan i Stojanka