Prvi predsednikov radni dan

ĆOSIĆEVI savremenici na različite načine ocenjuju njegov učinak na mestu predsednika ostatka jugoslovenske države (bez otcepljenih republika - Slovenije, Hrvatske, BiH i Makedonije); istorija o tom periodu još nije dala definitivan sud. Ono što mu se neće osporavati je - dobra namera i iskreni napor da se na ideološkim, ekonomskim i moralnim razvalinama stvori demokratska i napredna država. Podrške nije bilo previše; na unutrašnjem planu, srpski i crnogorski socijalisti podupirali su Dobricu Ćosića uslovno, opozicija - ni uslovno, sem Demokratske stranke na čelu s Mićunovićem. Iz sveta, mlaka čestitka stigla je jedino od Jeljcina, a ruski ambasador u Beogradu Genadij Šikin bio je prvi diplomata koga je primio. Strana štampa i dalje piše o Ćosiću kao o srpskom nacionalisti, inspiratoru Memoranduma i političaru "bliskom Miloševiću"; posebno su oštri tekstovi u francuskim, poljskim i austrijskim glasilima.

U SRPSKOJ prestonici, najpopularniji čovek je taksista koji je žutim taksijem dovezao novog predsednika u parlament. Ćosić unosi u svoj dnevnik sledeće zapažanje: "To je, valjda, jedini moj nesporan gest otkako sam postao predsednik Republike. Kako je lako biti popularan i koliko je ta popularnost beznačajna!"

Pod datumom 16. jun 1992, Ćosić je u svom dnevniku zabeležio nekoliko tragikomičnih scena. Najpre su mu, kad je zatražio da ga na posao voze domaćom "floridom" a ne skupim stranim kolima, odgovorili:

"Naš vozni park, gospodine predsedniče, ne raspolaže "Zastavinim" kolima. Predsednik se služi isključivo stranim kolima, zbog sigurnosti i brzine..."

Potom je naredio zabranu upotrebe stranih pića u svom kabinetu, kao i na ručkovima i večerama. Pića koja sam pije - plaća iz svog džepa. Sve osim kafe. Odbio je da prima platu. "Hoću o svom trošku da služim državi."

U KABINETU veličine košarkaškog igrališta u palati na Novom Beogradu, u kome je nekad stolovao Broz, a potom Cvijetin Mijatović, Drnovšek, Bora Jović, Stipe Mesić, pa Branko Kostić, novi predsednik pokušava, čim je seo u fotelju, da telefonom pozove generale Životu Panića i Petra Gračanina, načelnika Generalštaba i ministra unutrašnjih poslova, da vidi kakvo je stanje u državi. Na aparatu nema pravog brojčanika, samo neka dugmad. Ćosić ne uspeva da dobije vojne i policijske čelnike; nervozan, ustaje i traži od sekretarice da mu objasni kako se telefonira iz predsedničkog kabineta. Ona mu, smejući se, objašnjava:

"Gospodine predsedniče, samo treba da pritisnete ovo dugme i meni kažete šta želite..."

ĆOSIĆ detaljno beleži u dnevnik neobične susrete i razgovore prvog predsedničkog dana. Za istoriju kulture verovatno je, s te stranice, relevantan ovaj detalj:

Šef savezne Službe bezbednosti Radivojević obavestio je novog predsednika da se u Udbinoj arhivi, uz ostale, nalazi i obiman Ćosićev dosije, rezultat višegodišnjeg praćenja aktivnosti, izjava, pošte, privatnih i kafanskih razgovora...

"Vi imate pravo da svoj dosije uzmete i njime raspolažete po svojoj volji", obavestio je Ćosića šef savezne Udbe.

Prema belešci u dnevniku, predsednik je odgovorio:

"Hvala vam, gospodine Radivojeviću. Ne želim da čitam svoj policijski dosije. To je ispod mog dostojanstva i dužnosti koju obavljam. Čuvajte moj dosije u arhivi za istoriju o vremenu koje smo preživeli, ako to nekoga bude interesovalo..."

U dramskoj pauzi koja je nastala, i u kojoj su svi zaćutali, oglasio se jedino Mihalj Kertes, prisutan u svojstvu pomoćnika saveznog ministra policije generala Gračanina. "Znam dobro tog Mađara, koji je veći Srbin i od Brane Crnčevića", zapisao je Ćosić, navodeći Kertesove reči:

"Pametno, gospodine predsedniče. Među saradnicima Udbe bilo je i nekih vaših bliskih saradnika i drugova. Sedeli su vam uz koleno, a vi ste im naivno verovali. Razumem vas. Sada je nezgodno da to utvrdite. Lakše vam je da ne znate..."

Tako je protekao prvi radni dan Dobrice Ćosića u kome - posle tri decenije - više nije bio pisac. Osim pisac svog dnevnika...

ĆOSIĆEVO dvoumljenje oko predloga da stane na čelo nove, još nepriznate države raspršili su mnogobrojni prijatelji iz Akademije, Crkve i Udruženja književnika. Nešto od te nade da će se romansijer dobro snaći kao državnik vidi se i iz telegrama koje je dobijao. Predsedništvo SANU u javnoj čestitki piše svom dugogodišnjem članu: "Uzdamo se... u tvoje ogromno životno iskustvo, u tvoju duhovnu snagu, koja će možda da probudi i uspavanu savest nacije. Neka ti je srećno hoždenije po mukama." Akademik Čedomir Popov, istoričar iz Novog Sada, izrazio je svoju veru i oduševljenje telegramom u kome se spominje omiljeni Ćosićev lik, metafora za evropeizaciju Srbije: "Vukašin Katić izašao je iz svoje kože prevazišavši sebe u pravom trenutku i još jednom potvrđujući najviši stepen i najviša osećanja društva i nacionalne odgovornosti."

DOBRICA O REPUBLICI SRPSKOJ

RAT u Bosni nije kalendarski događaj. To je trajno čvorište nekoliko nacionalnih i verskih ideologija. To je istorijsko i antropološko stanje koje je dalo povoda velikim piscima Andriću i Selimoviću da Bosnu nazovu zemljom mržnje i teskobe. U Bosni vekovima traje ljudsko krvarenje koje je, po mom mišljenju, najduže ratovanje u novijoj istoriji Evrope, započeto turskim osvajanjem Bosne krajem 16. veka. A poslednji rat u Bosni, koji je trajao od 1992. do 1995. godine, nastavlja se u miru bošnjačkom ratnom propagandom za ratne ciljeve pokretača - stvaranje prve islamske države u Evropi i uništenje Republike Srpske. Propagandni rat u miru mediji razastiru čitavom planetom, satanizujući Srbe kao agresore koji su izvršili teške ratne zločine i genocid. Taj antisrpski, u suštini antievropski rat, trajaće dok međunarodni činioci ne shvate njegove prave motive i antievropske ciljeve. Rat verskih fanatika - svetih ratnika - protiv nevernika traje dok se oni ne unište, a u bošnjačkom slučaju dok se ne ostvare ciljevi Islamske deklaracije Alije Izetbegovića: pretvaranje jedinstvene Bosne i Hercegovine u islamsku državu. Sadašnje bošnjačko zalaganje za svoje ratne ciljeve i reviziju Dejtonskog sporazuma preti događajima čije posledice nije teško predvideti. Sa participacijom Turske u bošnjačkoj politici i politici muslimana u Srbiji, imam utisak da stupamo u proces reverzibilnog obnavljanja Istočnog pitanja i paradoksalnu inverziju istorije...

Povest o bosanskom ratu je moja odbrana slobode i istine, ljudskih i nacionalnih prava koja se sadrže u Republici Srpskoj, toj preskupoj, ali jedinoj političkoj i ratnoj pobedi srpskog naroda u drugoj polovini 20. veka.