Dostojanstven narod i u porazu

ZAPADNI putopisci sve predele naseljene Srbima nazivali su "sklavinijama", a njihovu matičnu državu i Srbija i Rasija. Vizantinci su Srbe imenovali na više načina, osim pravim imenom nazivali su ih Rasijanima, Tribalima, Dalmatima, ali i Ilirima, što je bio često korišćen naziv za više naroda koji bi odgovarao današnjem terminu Balkanci.

Vizantijski učeni retori koristili su zajedljivo ta različita imena da bi naglasili "varvarstvo" Srba koji su se otimali njihovoj upravi i gradili moćnu državu. Zapadni putopisac Viljem Tirski navodi da su Srbi iz Nemanjinog vremena smeli i da imaju drevne običaje, ali da su "neuk narod, bez discipline, koji živi u brdima i šumama".

I ZAPADNjACI i Vizantinci su bili fascinirani stasitošću Srba. Budući mitropolit solunski Evstatije Katafloros bio je zadivljen Stefanom Nemanjom, koga je video kako ponosno korača Konstantinopoljem, iako je bio ratni zarobljenik u trijumfalnoj povorci cara Manojla Komnina: "Oči je moje zadivio ovaj čovek kojem nije stas onaj koji priroda ljudima dodeljuje, nego uzrastom veoma visok i naočit." Dva veka kasnije, hroničar beleži da car Dušana "beše veći telom od svih ljudi na svetu svojega vremena i strašan u licu". Čak i uoči konačne propasti srednjovekovne države, Srbi su zadržali dostojanstven izgled, posvedočio je francuski vitez Bertrandon de la Brokijer. On je upoznao despota Đurđa Brankovića u Nekudimu 1433, kad je ovaj imao oko 60 godina.

- On je lep čovek i visoka stasa. Ima tri sina i dve kćeri. Sinovi su mu veoma lepi. Najstarijem može biti do 20,srednjem 16, a najmlađem 14 godina. Cva trojica su, kao i otac im, vrlo prijatne spoljašnosti. Sutradan, otišao sam s poslanikom u dvor, na podvorenje. Dvorjanstvo mu je prilično mnogobrojno. Cve su to veoma lepi ljudi, i po grčkom zakonu koga ce drže, nose dugu kosu i veliku bradu - divio se Brokijer izgledu Srba i procenjivao ih kao dobre saveznike za rat protiv Turaka.

HRONIČARI dekadentne Vizantije često su srpsku državu slikali tamnim bojama, ozlojeđeni činjenicom da je "drugi Rim" morao da pregovara s mladom silom Srbijom i udaje svoje princeze za "arhonte Tribala", što je bio malo podrugljiv naziv za srpske kraljeve. Međutim, oni s divljenjem pišu o njihovom bogatstvu, kao na primer Teodor Metohit, član vizantijske delegacija koja je ugovarala politički brak kralja Milutina sa devojčicom princezom Simonidom.

- Svakog dana s dvora ovamo sve u obilju stiže i više i bolje nego što je bilo potrebno, i to u tolikoj meri da bi možda dostajalo ne samo za nas, već možda i da nas je dvaput toliko. Osim divljači dobijamo i mnogo raznih ptica i druge jestive zveradi kao što su veprovi, jeleni, a pored toga, obično svakog dana se sa arhontove (Milutinove) trpeze šalju i mnogobrojna ukusno pripremljena jela i poslastice u zlatnim i srebrnim tanjirima i posudama - zabeležio je Metohit.

POMEN dragocenog posuđa je svedočanstvo o mitskom bogatstvu srednjovekovne Srbije koje je poticalo iz brojnih rudnika srebra i zlata. O njima svedoče trgovački dokumenti iz dubrovačkog i venecijanskog arhiva, a arheolozi dodaju da njihova otkrića predstavljaju svojevrstan forenzički putopis.

- Istorija je već uveliko iscrpela pisane izvore, a arheološka istraživanja donose nove činjenice. Otkriće ostataka grada na Rudniku potvrđuju da su srpska srednjovekovna gradska naselja podizana po strogim urbanističkim i ekološkim pravilima. Gradske kuće su bile dobro ozidane, neke na više spratova, a bogatiji građani ukrašavali su stanove ornamentima u fresko-tehnici. Odavde su Dubrovčani, Kotorani i Barani nosili rudu srebra, zlata i olova koja je bila osnova bogatstva srpske srednjovekovne države - kaže dr Dejan Radičević, docent na Odeljenju za arheologiju Filozofskog fakulteta u Beogradu.

O moći te Srbije svedočanstvo je ostavio letopisac Beatila iz Barija, koji opisuje velelepni dar kralja Milutina, najmoćnijeg vladara Balkanskog poluostrva, crkvi u kojoj se čuvaju mošti Svetog Nikole.

- Leta gospodnjeg 1319. juna meseca, drugog indikta, Uroš kralj Raške, Duklje, Albanije, Bugarske i jadranskog pomorja sve do reke velikog Dunava, ovu časnu trapezu, veliku srebrnu ikonu, lampe i velike srebrne kandelabre dao je načiniti u Slavu Božju i njegovog blaženog Nikolaja.

KRALj Milutin je poklonio Crkvi Svetog Nikole celu kapelu koja je od poda do plafona bila načinjena od ploča glame, mešavine srebra i zlata, koja se proizvodila samo u srednjovekovnoj Srbiji. U njenom središtu bile su mošti Svetog Nikole pod časnom trapezom koju su krasili brojni reljefi. Čudesnu prostoriju nezamislive vrednosti osvetljavali su plamenovi dvadesetak ogromnih glamskih kandila i svećnjaka ljudske visine. S vremenom je Milutinova kapela opljačkana i pretopljena. Ipak, jedan srpski poklon crkvi u Bariju ostao je nedirnut: "čudesni obraz oca Nikolaja". Ovu srebrom optočenu ikonu, dar Stefana Dečanskog, stanovništvo Barija i danas smatra zaštitnicom grada.

- Velika Uroševa ikona čuva se s velikim obožavanjem u tajnoj kapeli trezora sa svetim relikvijama i odatle je nikada ne iznose, osim u retkim prilikama, kada nastane velika suša ili se dese prevelike kiše. I pravo je čudo videti da uvek kada se velika sveta ikona javno izloži narodu, koji plače i kliče, odjednom počnu da padaju ili prestanu kiše, zavisno od potrebe - zapisao je Beatilo.

ZAHVALjUJUĆI rudnicima, čak i u vreme vazalne despotovine Srbija je imala dovoljno bogatstva da podigne novu prestonicu u Beogradu po uzoru na Konstantinopolj. Zato, kad su Turci zauzeli najveći rudarski centar Novo brdo, despot Đurađ Branković utučeno piše ugarskom kralju: "Danas je sve propalo." Padom Smedereva počinje doba osmanlijskog užasa o kome je malo stranaca moglo da svedoči. Jedan od prvih putopisaca koji je opisao patnje hrišćana, a naročito Srba, bio je prevodilac Benedikt Kuripešić, koji je 1530. bio deo austrijske diplomatske misije. On saosećajno prenosi strašne slike patnji hrišćana.

- Te iste večeri dođoše i Turci u isto selo gde smo i mi konačili, vodeći oko dvadeset sirotih i bednih hrišćana, dece, dečaka i devojčica, koje su pre oko šest do sedam dana uhvatili. Ah, siroto i bedno vavilonsko ropstvo - beleži Kuripešić.

On navodi da se hrišćanima u svim okupiranim krajevima svake godine oduzimaju mališani.

- Pri tome se bira najlepše i najokretnije dete, tako da se od oca i od majke koji imaju samo jedno, oduzima i to dete, samo ako je lepo i okretno - zapisuje Kuripešić.

NEMANjA POKLONIO FOKE BARBAROSI

KRSTAŠKI hroničari upozoravaju učesnike pohoda da brzo prolaze kroz Srbiju jer kao odgovor na uobičajene pohare i teror usputnih sela od strane krstaša Srbi šalju nemilosrdne i precizne lukonoše. Katolički monasi koji su pisali hronike krstaških pohoda imaju izrazito negativan stav prema pravoslavnom "šizmatičkom" stanovništvu. To nije promenio ni veličanstveni doček koji je Stefan Nemanja priredio 1189. nemačkom caru Fridrihu Barbarosi u Nišu.

- Veliki knez Nemanja i njegov brat Stracimir s velikim počastima dođoše u susret caru i od istog i njegovih velikaša behu časno i dočekani. U znak svoje odanosti predadoše caru obilje dobrog vina, brašna, ovaca i goveda i među ostalim poklonima dadoše mu šest morskih bikova, koje nazivaju fokama, i pitomog vepra i tri živa i pitoma jelena - zapisao je Arnold iz Libeka.