Nemanjići prvi uvode sud

PRVI zatvor u Srbiji zvanično je čačanski, i datira iz prve polovine 19. veka. Ipak, istorija kažnjavanja u našoj zemlji seže mnogo pre toga, još u srednjovekovnu Srbiju.

Pre Nemanjića u Srbiji nije postojala kazna u onom smislu kako je danas zamišljamo, već osveta, odnosno vražda. Vražda je značila novčanu globu za ubistvo i plaćala se jednim delom u korist oštećenog, a drugim delom u korist države.

Tek za vreme Nemanjića ustanovljeni su sudovi. Iz ovog perioda ostali su retki pravni izvori koji sadrže osnove kažnjavanja. Neki su sačuvani u pojedinim ugovorima sa drugim državama, a drugi u manastirskim hrisovuljama (recimo, Hrisovulja Svetoga Đorđa Skopskog iz 1299. godine, Svetostefanska hrisovulja iz 1313. godine i Arhanđelovačka hrisovulja iz 1348). U njima se, pored smrtne i telesnih kazni, pominje i kazna lišenja slobode, odnosno tamnica.

U DUŠANOVOM zakoniku, donetom 1349. godine, predviđeni su: smrtna kazna, izgnanstvo za jeretike i poluverce, telesne kazne, novčana kazna, konfiskacija, kazna lišenja slobode, gubitak časnih prava. Telesne kazne izvršavane su surovo, a naredbe bile ultimativne. Da se ožeže, da mu se ruka odseče i jezik odreže, da mu se obe ruke odseku i nos sareže, da se osmudi, da se uši odseku, razbojnik da se strmoglav obesi, a lopov da se oslepi.

Ubistvo s predumišljajem kažnjavalo se ubistvom, a ubistvo iz nehata odsecanjem obeju ruku. Za ubistvo roditelja ili deteta bila je propisana smrtna kazna, a za ubistvo crkvenog lica kumulativno smrtna kazna - ubistvo i bešenje.

Zakonik je poznavao više vrsta tamnica: patrimonijalne, crkvene, vlasteoske, na patrijaršijskom dvoru, državne tamnice, među kojima i tamnicu na carskom dvoru. Dušanov zakonik propisuje tamnicu na neodređeno vreme u dva slučaja - protiv kaluđera koji zbaci kaluđerske haljine i protiv pijanica. Lišenje slobode se predviđa kao mera za čuvanje okrivljenog, ali i za čuvanje netačnih dužnika.

TOKOM vladavine Turaka, u Srbiji su prestali da važe svi dotadašnji zakoni, a narod je rešavao sporove običajnim pravom. Odmah po otpočinjanju ustanka, 1804. godine, počelo se sa donošenjem propisa koji su se primenjivali na oslobođenim teritorijama. Tako je prota Mateja Nenadović napisao Krivični zakonik, koji je odobrila skupština Valjevske nahije. U njemu se ne pominje zatvorska, već samo smrtna kazna (streljanje i nabijanje na kolac), kao i telesne sankcije (batinanje, trčanje kroz šibu i sl.).

Karađorđev kriminalni zakonik iz 1807. predviđa kao kaznu aps, koji se najčešće izricao učiniocima lakših krivičnih dela. Nekada je izrican zajedno sa telesnom kaznom, a nekada je apsanik zadržavan i posle batinanja, dok ne nadoknadi štetu. Smrtna kazna se izvršavala streljanjem i vešanjem, a novčana se javljala u dva oblika, kao globa i duplir. Globu je plaćalo celo selo, a duplir je pokrivao veličinu štete, plus još toliko na ime kazne. Kazne su se izvršavale javno, a svrha je bila zastrašivanje.

ZAKON vojeni od 31. oktobra 1839. je prvi potpuniji krivičnopravni izvor s početka ustavobraniteljskog perioda. U njemu su krivična dela grupisana po težini na manje krivice, veća, velika i najveća zločinstva. Za njih su bile predviđene obične, lakše i nestroge kazne (do dvadeset pet udaraca štapom), zatim stroge kazne (do pedeset udaraca štapom, zatvor i robija do jedne godine, kao i manja šiba), kazne najstrože (do sto udaraca štapom, teška tamnica i robija do pet godina, te velika šiba) i smrt.

I Ustrojenije sudova okružni iz 1840. godine propisuje robiju (doživotna ili privremena, sa težim ili lakšim gvožđem ili bez gvožđa), zatočenje (večno ili privremeno), zatvor (lakši javni ili domaći), telesnu kaznu (štapovima ili kamdžijom-bičem do sto udaraca, no ne više od pedeset na jedanput), smrtnu i novčanu, kao i kaznu lišenja čina ili posebnih pogodnosti.

KRIVIČNI zakonik Kneževine Srbije iz 1860. propisivao je jedanaest vrsta kazni, među kojima i robiju, zatočenje i zatvor. On pravi razliku između mlađih i starijih, kao i muških i ženskih izvršilaca. Tako se krivac koji je navršio osamnaest godina bije štapom, a oni mlađi i žene - prutom.

Za zločine su osuđeni mogli dobiti robiju i zatočenje, a za prestupe zatvor. Robija nije mogla biti kraća od dve godine, a izvršavana je u robijašnicama u kojima su osuđenici bili klasifikovani po polu. Za jedan broj najtežih krivičnih dela (razbojništvo, paljevina, hajdukovanje) kao dodatak kazni izricano je stavljanje u okove i težak rad u polju ili robijašnici. Žene se ne okivaju i ne izvode na rad van zatvorskog kruga. Maloletnici su takođe bili izuzeti od okivanja, a od 1868. godine i politički delinkventi.

Osuđeni na zatočenje drže se u posebnoj kući, ne okivaju se i ne nagone na prinudni rad. Zatočenje nije moglo biti kraće od dve godine, a izdržavalo se u posebnim zatvorima ili zasebnim odeljenjima robijašnica. Na kaznu zatočenja osuđivani su uglavnom politički delinkventi.

ZAKONODAVAC je propisao i kaznu proterivanja. Zauvek se iz Srbije mogao proterati samo stranac, a srpski građanin se mogao proterati jedino unutar granice Kneževine i najduže na dve godine.

Kazna tamnice izvršavala se u zemaljskim kaznenim zavodima, kazna zatočenja u posebnim zemaljskim kaznionicama, kazna robije u distriktnim kaznionicama ili zatvorima okružnih sudova, a kazna zatvora u sudskim zatvorima.

Muški osuđenici su robiju izdržavali u Topčideru kraj Beograda, a od 1865. godine i u Ćupriji. Osuđenice su kazne od 1866. izdržavale u Ćupriji. Punoletni muški osuđenici premešteni su 1865. iz Ćuprije u Požarevac, a naredne godine im se tamo pridružuju i maloletnici.

Ministar pravde izveštava Skupštinu 1864. godine o tome kako osuđenici provode vreme: "Nove su zgrade za apsane podignute, koje su sami apsenici pravili; sve alate koji su za apsanska i ekonomna zavedenija potrebni, oni sami prave; i kao što se naš narod po većoj časti zanima poljskom ekonomijom, oni se u tome neprekidno upražnjavaju; zanate koji se u zavedenju topčiderskom raditi mogu, oni rade; a za duševno i moralno popravljanje postavljeni su sveštenici koji ih svakog praznika poučavaju..."

U TOPČIDERU je 1864. godine ustanovljena škola za muške maloletne osuđenike, gde uče razne zanate, rade u baštama, voćnjacima, rasadnicima, mlekari i košutnjaku. Tamo je bilo smešteno stotinak maloletnika. Šezdesetih godina 19. veka, oko 300 osuđenika na robiji korišćeno je za rad u kragujevačkoj Topolivnici, oko 200 za rad u beogradskoj Tvrđavi, stotinak u Ljubičevu pri državnoj ergeli i njih 40 kod uprave varoši Beograda.

Srbija je, inače, do 20. veka pokupila najrazličitije načine pogubljenja iz drugih država. Na početku je to bilo lomljenje kostiju i stavljanje na točak dok žrtva ne izdahne, što je bio uobičajeni način egzekucije širom Evrope do pronalaska giljotine. Korišćeno je i nabijanje na kolac, kao vizantijski izum, koji su preuzeli i Turci. Tu je i "mrtva šiba" (prolazak kroz špalir od batina do smrti), kao austrijska posebnost koju je Karađorđe doneo iz Vojvodine. Osuđenici su sečeni sabljama, vešani i streljani.

PRVE USLOVNE PRESUDE

U SRBIJI je prvi put uveden uslovni otpust 1869. Uslovno je mogao biti otpušten onaj ko je osuđen na kaznu robije, zatočenja ili zatvora duže od dve godine ako je izdržao polovinu ili dve trećine kazne, uz uslov da se dobro vladao. Povratnici, osuđenici vraćeni sa uslovnog otpusta i sveštenici i činovnici, osuđeni zbog zloupotrebe vlasti i neverne službe, nisu mogli biti uslovno otpušteni.