Izetbegović odbija Kutiljerov plan

RAT je buktao. Naizmenično sam boravio u Igalu, na Palama i u Beogradu. U Igalu sam bio vlasnik Mediteranskog hirurškog centra za plastičnu i rekonstruktivnu hirurgiju. Za mene su u Crnoj Gori, BiH i Srbiji pričali da sam čovek koji slavi Jugoslaviju u srcu, i nosi američki pasoš u džepu. Trpeo sam tu zlobnu i satiričnu procenu moje ličnosti, jer sam tada imao mnogo preča posla.

Kao lekar borio sam se sa strašnim posledicama rata. Spasavao sam nevine i mlade žrtve krvoprolića. Angažovanjem Vlade Norveške i francuskog predsednika Fransoa Miterana, ali i norveškog misionara Torvalda Stoltenberga i njegove ćerke Kamile, koja je bila veliki humanitarni radnik, u Igalu je, zajedno sa Batom Đurovićem, koji je bio direktor Instituta u to vreme, otvoreno odeljenje za lečenje i oporavak povređene dece u ratu. Jedan od doktora iz WHO, dr Sijam, dao mi je punomoćje da radim u tom odeljenju.

DECA su bila ranjavana mecima koji su im lomili kosti ili oštetili vitalne organe, bila su opečena i isečena. Godinu dana sam sa kolegama zbrinjavao, lečio i operisao tu decu. Lečio sam u Igalu i na Palama decu sa opasnim opekotinama od vatrenih bombi i ranjenu municijom koju su ispaljivali Muslimani, Hrvati, ali i Srbi. Kad god sam pogledao te nevine žrtve bezumnog sukoba na tlu već bivše SFRJ, nisam mogao a da ne pomislim na koji način mogu da pomognem da se užas zauvek završi.

Bio sam toliko potresen njihovom sudbinom da nisam mogao da spavam. Pitao sam se zar je moguće da ratnici napadaju, povređuju i ubijaju decu. Zašto? Zbog bolesne politike vođa sa Balkana. Lečio sam decu Muslimana, Hrvata i Srba, bez razlike i bez zazora. U ovom institutu je kroz lečenje dece i susrete njihovih porodica počela da se ponovo učvršćuje međunacionalna saradnja u BiH. Amerika je prepoznala tu moju humanitarnu aktivnost i dodelila mi Počasnu zvezdu.

Sve ostalo u čemu sam učestvovao došlo je kasnije samo po sebi.

MEĐUNARODNI mirovni napori u Bosni počinju u aprilu 1992. sa Kutiljerovim planom, koji je predložio na konferenciji u Lisabonu portugalski ambasador Žoze Kutiljero. Zalagao se za podelu BiH i formiranje nacionalnih teritorijalnih jedinica unutar Bosne. Tokom rasprave o tom planu dva lidera nacionalističkih stranaka pojavila su se po prvi put na međunarodnoj sceni: Radovan Karadžić iz Srpske demokratske stranke (SDS) i Mate Boban iz Hrvatskog veća odbrane (HVO). Izetbegović, ne želeći, kao predstavnik bosanskih vlasti, da prihvati takvu podelu BiH, odbacio je predlog.

Rat u Bosni je počeo u aprilu 1992. godine, ubrzo nakon Izetbegovićevog odbijanja. Borbe su sledile po istom obrascu kao u Hrvatskoj: lokalni Srbi uz podršku JNA preuzeli su kontrolu nad teritorijom. Tokom leta 1992. godine svet su šokirali filmovi i novinski izveštaji o stanju u Bosni. To je dovelo do toga da britanska vlada i Ujedinjene nacije u avgustu 1992. sazovu konferenciju u Londonu. Tokom konferencije Radovan Karadžić se pojavio na međunarodnoj sceni kao lider bosanskih Srba. Konferencija je izrazila snažnu osudu Miloševića i Karadžića i dovela do stvaranja Međunarodne konferencije o bivšoj Jugoslaviji (MKBJ).

SA KOPREDSEDAVAJUĆIM Vensom, koji je predstavljao UN, i lordom Dejvidom Ovenom, koji je bio predstavnik Evropske komisije, MKBJ je radi pronalaženja rešenja za rat u Bosni na osnovu principa dogovorenih u Londonu, početkom 1993. godine usvojila Vens-Ovenov mirovni plan (VOMP). Ovaj plan je postao predmet intenzivne međunarodne rasprave, jer je išao na podelu BiH u 10 provincija. Karta VOMP-a dala je bosanskim Srbima - koji su u tom trenutku stekli kontrolu nad 70 posto Bosne - samo 43 posto. Sarajevo je trebalo da bude demilitarizovana zona koja nije povezana sa bilo kojom nacionalnom grupom.

Planom je takođe predviđena široka zaštita ljudskih prava. Američka vlada nikada nije u potpunosti podržala VOMP i novi predsednik Bil Klinton je umesto slanja Vojske SAD na teren uveo program "Podići i udariti", izvođenje vazdušnih napada protiv teško utvrđenih položaja bosanskih Srba. Evropljani i UNPROFOR nisu podržali ovu američku doktrinu, koja bi ugrozila i njihove trupe.

Na referendumu tokom 1993. godine bosanski Srbi su velikom većinom odbacili VOMP, jer bi morali da vrate veliki deo teritorija.

Čak ni Slobodan Milošević, koji je želeo okončanje sankcija UN protiv Srbije, nije mogao da uveri Radovana Karadžića da prihvati Vens-Ovenov plan. Zato je Milošević najavio zatvaranje bosanskih granica sa Srbijom za sve osim za hranu i lekove.

U RANO leto 1993. godine novi sveobuhvatni mirovni Oven-Stoltenbergov plan, nastao pod pokroviteljstvom MKBJ, jer je Torvald Stoltenberg bio predstavnik UN, pretvorio se u optužbe i protivoptužbe triju strana, dok se borba na tri fronta nastavljala. Svaka vojska je u BiH pokušavala da prigrabi što je veću moguću teritoriju pre izrade konačnih karata. Da je bio okončan, plan bi dao Srbima 53 posto teritorija, Hrvatima 17 posto, a bosanskoj vladi preostalih 30 posto.

Izetbegović je u početku naznačio da će pristati na plan, ali je promenio svoje mišljenje i odbacio ga u septembru 1993.

Početkom 1993. godine počeo sam da se interesujem za stanje u Srbiji, za zvaničnu politiku Beograda i Pala prema ratnoj krizi. Da bih dobio stručno mišljenje zamolio sam Januša Bugajskog iz Centra za istočnoevropske studije u Vašingtonu da proceni mogućnosti da dovedem Dobricu Ćosića na tajne konsultacije u Ameriku.

Bugajski mi je odgovorio 24. marta 1993. godine:

"Vesti nisu dobre. Pričao sam sa čelnicom Ist-vesta u Nacionalnom savetu bezbednosti i objasnio joj potencijal sastanka o kom smo pričali. Razumela je da su nove inicijative važne, ali kaže da trenutno niko u Beloj kući ne bi hteo da se sastane sa sedim čovekom. Bela kuća je besna zbog akcija Srba u Istočnoj Bosni tokom proteklih nekoliko nedelja, i rečeno mi je da bez velike promene u politici Beograda sastanak neće moći da se održi. Ipak, tražila je od mene da saznam više o inicijativi i informišem ih o bilo kakvim novim predlozima. Žao mi je što ne mogu više da uradim trenutno. Pored toga što je Bela kuća besna na Beograd, nova administracija je prezauzeta ruskim pitanjem i mnogim drugim gorućim pitanjima u trenutku kada se još nije završila tranzicija u administraciji. Molim te javi mi kada tip koga si pominjao dolazi u Vašington, pošto bih želeo da se sastanem sa njim."

AMERIČKI USLOVI ZA MIR U BOSNI

SREDINOM aprila 1993. godine, Januš Bugajski, saradnik direktora Centra za istočnoevropske studije (CSIS), šalje mi pismo u kome navodi koja su, najverovatnije, očekivanja SAD od srpskih lidera u oblasti politike i vojske.

Što se politike tiče, tražiće jasno priznavanje nezavisnosti, suvereniteta i teritorijalnog integriteta BiH, zatim otvorenu podršku principima Vens-Ovenovog mirovnog plana, sa ili bez izmena o kojima su pregovarala trojica protagonista. Što se tiče vojske, Bugajski ističe osudu kršenja primirja ili odbijanje prolaza humanitarnoj pomoći za istočnu Bosnu, osudu svih vojnih pretnji prema UN-NATO operacijama u Bosni. Amerikanci očekuju i jake signale da Beograd podržava demilitarizaciju Sarajeva i da izvrši pritisak na srpske snage da prestanu dalje bombardovanje, kao i jasnu volju da se dozvoli posmatračima UN da patroliraju bosansko-srpskom i bosansko-crnogorskom granicom i nadgledaju moguće kršenje primirja.

SUTRA: KARADžIĆ TRAŽI DA DžIMI KARTER DOĐE NA PALE