Alija Izetbegović odbija nastavak pregovora

U JEDNOM razgovoru Radovan Karadžić i ja smo pitali Kartera da li bi eventualno zamenio Kontakt grupu kao primarni balkanski pregovarač. Karter nije prihvatio ovu opciju, jer je čvrsto verovao da američki angažman kroz Kontakt grupu drži ključ rešenja za mir. Kada je nastao problem oko prolaska humanitarnih konvoja, jer nije bilo definisano ko sme da prolazi, a ko ne oslobođenim putevima, general Majkl Rouz je pozvao Džimija Kartera, a ovaj Karadžića, da propušta samo registrovane konvoje kroz teritoriju bosanskih Srba. Sporna je bila i razmena zatvorenika, potom razmena vatre na lokalnom nivou, napadi Abdićeve vojske na Muslimane i bosanska blokada Tuzle.

Uz to Rezolucijom Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija broj 943, koja je usvojena još 23. septembra 1994. godine, zatvorena je na 100 dana granica između SRJ i BiH, zbog čega je najveću štetu trpela Republika Srpska. Karadžić se i za to žalio Karteru, a ovaj je pisao pisma Klintonu, Kristoferu, i Butrosu Galiju, generalnom sekretaru UN, tražeći promenu predložene rezolucije. Karter je tražio skidanje sankcija, a Bela kuća je odbacila Karterov zahtev da se formulacija u tom smislu unese u novu rezoluciju UN.

TOKOM pregovora sa Kontakt grupom bosanska Vlada je čas prihvatala, a potom odbacivala predloge i time stvarala poteškoće u sprovođenju dela Sporazuma o potpunom prestanku neprijateljstava. Naime, Muslimani su stalno zahtevali da bosanski Srbi "prihvate" plan Kontakt grupe, a bosanski Srbi nisu na to pristajali, već su tražili da pregovaraju o "osnovu prihvatanja plana Kontakt grupe kao polazišta".

Karadžić je tvrdio od samog početka razgovora sa Karterom da bi bilo političko samoubistvo za njega da njegovi ljudi čuju da su "prihvatili" plan Kontakt grupe. Preneo sam taj Karadžićev zahtev Hariju Bernsu i Karterovom centru i razgovori sa Kontakt grupom su zakazani za februar 1995. godine. Tada je, međutim, frustrirani Ričard Holbruk, koji je bio izaslanik Bila Klintona, sve manje spremnog da podržava misiju Džima Kartera, opet zapretio izbacivanjem Karadžića sa pregovora:

- Nema smisla da se vozimo uzbrdo iz Sarajeva na Pale samo da slušamo raznovrsna preterivanja koja iznosi Karadžić - rekao je Holbruk.

TOM Henli i ja smo sredinom januara 1995. godine sa saradnicima u Karter centru u Atlanti predstavili još jednu alternativu planu Kontakt grupe. Predložili smo novu kartu BiH, koju su Radovan Karadžić i rukovodstvo RS bili spremni da prihvate, a koja je zadržala podelu od 51 odsto za Srbe, naspram 49 posto za Muslimane i Hrvate. Do rasprave nije došlo, jer je Franjo Tuđman javno zatražio izbacivanje snaga UNPROFOR-a u Hrvatskoj, čime je otvorio mogućnost ratne ofanzive na Srbe u Kninskoj Krajini i delu Hercegovine.

Onda se u to umešao i Slobodan Milošević kao zaštitnik Krajišnika, pa se Kontakt grupa okrenula problemima Hrvatske i Srbije, a zapostavila mir u Bosni.

RASPRAVE između Hrvatske i SRJ sa Kontakt grupom su produbile jaz između Radovana Karadžića, koji je rizikovao da izgubi priliku da stvori nezavisnu državu Republiku Srpsku, ako Slobodan Milošević prizna BiH. Tom Henli i ja smo se žalili Džimiju Karteru, kao i američkim ambasadorima Robertu Frejzeru i Čarlsu Tomasu, pa i samom Stejt departmentu.

Četvoromesečni sporazum o potpunom prestanku neprijateljstava u Bosni u velikoj meri se završio 30. aprila 1995. kada se razbuktao rat između Hrvatske, BiH vojske i hrvatskih i bosanskih Srba. Snage bosanske vlade pokrenule su ograničen napad na položaje bosanskih Srba u severnoj i centralnoj Bosni uz opravdanje da je ofanziva potrebna da bi sprečila bosanske Srbe u ponovnom naoružavanju i učvršćivanju pozicija. Bosanski Srbi uzvratili su povremenim granatiranjem položaja bosanskih i nekih zaštićenih područja. Kontakt grupa je ponovo prekinula razgovore sa Karadžićem u korist Miloševića. Pretnja od povećanog ratnog neprijateljstva u BiH i Hrvatskoj je bila stvarana.

SLUTEĆI kraj Sporazuma o potpunom prestanku neprijateljstava, početkom aprila 1995. godine Džimi Karter je napisao pisma Aliji Izetbegoviću i Radovanu Karadžiću sa ponudom da se vrati u to područje na mirne, ali privatne sastanke i da se dogovore za početak smislenih pregovora.

Posle poduže prepiske sa vođama sa Pala i iz Sarajeva o nastavku njegove misije, koju je Izetbegović odbio, Karter 24. aprila 1995.godine piše Karadžiću:

"Hvala vam na pozitivnom odgovoru na moj predlog da se vratim u Bosnu i pomognem u mirovnom procesu. Nažalost, predsednik Izetbegović me informisao da nije u mogućnosti da prihvati moju ponudu. Cenim takođe vaše sugestije za ono što bih mogao da radim na mom povratku, ali ne mogu da vidim, u ovom trenutku, šta bih zaista mogao postići ako bosanska Vlada nije spremna da razgovara.

Veoma sam žalostan što se četvoromesečni prekid vatre ugrožava i što nema znakova mogućeg njegovog produženja. Obnova rata će sigurno doneti gubitke mnogih života, uništiti još više porodica, i uliti novu količinu osećaja očaja i beznađa. Nadao sam se da bi četvoromesečnim prekidom vatre, Sporazum o prestanku neprijateljstava mogao biti još stabilniji, i da bi diplomatska, pre no vojna, opcija bila prioritet. Kako ste naveli, Sporazum o prestanku neprijateljstava nikad nije bio u potpunosti sproveden zbog beskompromisnosti i nedostatka poverenja na obe strane. Ovo je, u kombinaciji sa međunarodnim pokušajem posredovanja koji nije imao efekta, dovelo do sadašnje krize.

Želim da znate da, iako poražen trenutnim stanjem stvari, stojim spreman da pomognem u mirovnim pregovorima čim uslovi budu izgledniji..."

DAKLE, Karadžić je želeo da se vrati u mirovni proces, odmah je prihvatio Karterovu ponudu, ali Izetbegović ju je odbio. Iz perspektive bosanske vlade, poseta Kartera ili produženje prekida neprijateljstava će i legalizovati srpsko vladanje sa više od 60 posto Bosne. Džimi Karter je posle negativnog odgovora Alije Izetbegovića, odbio poziv Radovana Karadžića da se vrati u mirovni proces u Bosni.

Međutim, Karter je ostao lično i javno uključen na različite načine u mirovne napore nakon isteka Sporazuma o potpunom prekidu neprijateljstava. U maju 1995. godine, porodica Džonatana Knapa, američkog državljanina koji je radio za francusku organizaciju Lekari bez granica, poslao je Karteru zahtev za pomoć. Knap je bio jedan od četvorice aktivista međunarodne humanitarne organizacije koje su bosanski Srbi držali u pritvoru od februara meseca. Njegova porodica je kontaktirala sa nekoliko organizacija, uključujući i američku vladu, u nastojanju da postigne njegovo puštanje na slobodu.

Karter je napisao pismo Radovanu Karadžiću i zamolio ga da naredi puštanje humanitaraca, a ukazujući na negativan utisak koje takvi pritvori imaju na međunarodni ugled bosanskih Srba. Sva četvorica aktivista Lekara bez granica puštena su kasnije u maju.

POSREDOVANjE KARTEROVOG CENTRA

RAZGOVORI za ponovno pokretanje pregovora u Kontakt grupi nastavljeni su kada je ovo međunarodno telo odlučilo da više ne predlaže razne političke formulacije. Predstavnici bosanskih Srba i Kontakt grupe razmenu predloga najčešće su obavljali uz pomoć Karterovog centra kao svoj kanal za komunikaciju. Barns i Njuova bili su u stalnom kontaktu sa mnom, a ja sa Radovanom Karadžićem, sve u želji da na svaki mogući način ponovno pokrenemo značajne pregovore.