Radosno iščekivanje blagdana

JEDNA od glavnih odlika srpskog pravoslavlja, za koju ne zna ostali hrišćanski svet, jeste krsna slava. Pre primanja hrišćanstva Srbi su bili mnogobožački narod. Pored vrhovnog boga Peruna, koga su svi poštovali, svaki dom je imao i svoje domaće božanstvo. Po prirodi sentimentalni i vezani za domaće navike i običaje, u susretu sa hrišćanstvom, Srbi su se najteže odricali tih domaćih božanstava. Mudri i praktični Nemanjin sin, Sveti Sava, mnogobožačke kumire i idole, ukorenjene u svesti drevnih Srba, zamenio je velikim svetiteljima Crkve Hristove, koji postadoše zaštitnici i pomoćnici srpskih domova, crkava i manastira, porodica i plemena, sela i gradova, pa i čitavih pokrajina i oblasti. Crkva je, imajući u vidu praktične razloge, savetovala i preporučivala porodicama koje svetitelje da uzimaju za svoju krsnu slavu. Birani su veliki svetitelji koji se praznuju u jesen, zimu i proleće, kada je manje radova u njivi, pošto su Srbi bili narod koji se bavio zemljoradnjom i stočarstvom. Pojedine porodice, opet, birale su dan kada će se krstiti, i svetitelja koji se toga dana slavi uzimale za svoju krsnu slavu.

ZNAČAJ slave:

Slavljenje krsne slave je ostala jedina neprekinuta tradicija kod Srba od vremena pokrštavanja do danas. Mnogo je štošta promenjeno u narodnom životu i običajima, ali se slava sačuvala kao najveća svetinja našeg naroda. Srbin je slavio slavu u najslavnijim danima svoje istorije, ali isto tako i u toku petvekovnog robovanja pod Turcima. Slavljena je slava u vreme i nevreme - u ratu i izgnanstvu, u tamnici i bolnici, u žalosti i radosti, u bedi i siromaštvu isto kao u bogatstvu i izobilju. Naši vojnici su u jeku najžešćih bitaka u rovu lomili bajati vojnički hleb (tajin) pevali tropar svoje slave, palili komadić voštanice koji su od kuće poneli, molili se Bogu za pomoć i srećnije dane. Posle II svetskog rata u vreme neviđene bezbožničke i antiverske propagande, Srbi se nisu odricali svoje slave, i slobodno se može reći da je krsna slava sačuvala pravoslavnu veru i tradiciju u našem narodu.

KADA jedan dom, jedna porodica, počinje da slavi krsnu slavu?

Slava se prenosila i nastavljala sa kolena na koleno sa oca na sina tako da se danas može lako zaključiti koje su porodice sa istim prezimenima od jednog pretka, samo po tome koju slavu slave. Ukoliko slave istu slavu onda su od istog pretka, ali su se tokom vremena i raseljavanja udaljile jedne od drugih, i postale nepoznate jedne drugima.

KADA otac predaje slavu sinovima?

Ukoliko sinovi žive sa ocem u jednoj kući, onda svi zajedno slave slavu. Međutim, kada neko od sinova zasnuje svoju porodicu, oženi se i ne živi više sa ocem, on treba odmah da počne da u svom domu slavi krsnu slavu. Sasvim je pogrešno što pojedini danas ne slave, izgovarajući se: živ mi je otac i on slavi. Dakle, čim neko živi zasebno, dužan je da slavi svoju slavu, jer je slava zaštitnik domaćeg ognjišta, Božji blagoslov i zaštitnik svih ukućana, naročito dece.

KAKO se prima krsna slava od oca?

Prve godine, kada sin zasnuje samostalno domaćinstvo, on dolazi kod oca na slavu. Kad se kolač preseče, otac iz svoje desne ruke predaje sinu jednu četvrtinu kolača, poljube se, jedan drugom čestitaju slavu, a otac poželi sinu da sa svojom ženom i decom, budućim unucima i potomcima, dugo u zdravlju i dobrom raspoloženju slavi slavu. Sin nosi deo kolača kući, podeli ga sa svojom porodicom, a već naredne godine počinje redovno da slavi svoju krsnu slavu.

PRIPREME za slavu:

Na nekoliko dana pred slavu, u domu u kome se slavi počinju pripreme kako bi se slava što svečanije i dostojnije obeležila. Kuća se rasprema, čisti i sređuje. Ukućanima, deci naročito, kupuje se ponešto novo, od odela, da to "ponove" na dan slave. U kući vlada svečana atmosfera, vedro duhovno raspoloženje i radost u iščekivanju slave.

SVEĆENjE vodice:

Po drevnoj i ustaljenoj praksi naše crkve, u vreme pred slavu sveštenik osvećuje vodicu u domovima koji slave. Za osvećenje vodice domaćica pripremi sledeće: jednu posudu (činiju) sa vodom, buket bosiljka, manju svećicu, kadionicu sa žarom ili briketom, tamjana i spisak ukućana u kući. Sve se to postavi na sto u sobi gde je slavska ikona, koja je na istočnom zidu sobe. Poželjno je da na obredu osvećenja vodice budu svi ukućani sa domaćinom. Zato sveštenik, bar na dan ranije, "zakazuje" vodicu, to jest, najavljuje domaćinu u koje vreme tačno dolazi, kako bi svi bili na okupu i molitvi. U selu se obično zna kad će u taj kraj naići sveštenik, pa se vodica ne "zakazuje". Kad se vodica osveti, svi ukućani se malo napiju osvećene vodice, a od ostatka se mesi slavski kolač. Ukoliko se vodica sveti na dan slave, zajedno sa rezanjem kolača, pošto se ukućani malo napiju, ostatak se sipa za neku kalemljenu voćku, ili cveće u kući.

ZAŠTO se osvećuje vodica u domovima za slavu i Vaskrs?

Pored zajedničkih molitava i bogosluženja, koji se obavljaju u hramu, crkva je odredila da se dva puta u godini održavaju obredi i molitve u domovima vernika, za duhovni napredak svakoga doma. A to je sve vezano za dva velika i najsvečanija dana - za slavu i Vaskrs. Osvećenjem vodice i kropljenjem doma, blagodat Božja i Sveti Duh ulaze u taj dom i njegove žitelje, i on im daje blagoslov i duhovnu snagu u njihovom sveukupnom životu i radu. Molitva se prinosi za napredak svih čeljadi u kući, i za pokoj duša umrlih srodnika.

SVETI VELIKOMUČENIK DIMITRIJE - Slavi se 8. novembra

Rođen je u Solunu. Ovaj slavni čudotvorni svetitelj bio je jedino dete dobrih i blagorodnih, ali bezdetnih roditelja. Izmoljen od Boga, kao jedini i dugo očekivani, s velikom pažnjom je odnegovan i vaspitavan. Otac mu je bio vojvoda, a kada je on umro, hristoborni Maksimijan postavio je Dimitrija, umesto oca, za solunskog vojvodu. Posebno carevo naređenje odnosilo se na progon hrišćana, ali Dimitrije je suprotno naredbi, čak javno ispovedao svoju veru u Gospoda Hrista. Kad je car to saznao, Dimitrije je, znajući šta ga čeka, razdelio sav svoj imetak i mirno stupio u tamnicu spreman na stradanje koje mu predstoji. Posle nekoliko dana vojnici su izboli kopljima svetitelja, iako su ga našli na molitvi. Tu, u Solunu, hrišćani su kradom sahranili njegovo telo i na tom grobu su se mnogi isceljivali. Nad tim grobom podignuta je mala crkva, a nekakav velmoža Leontije, nakon što se izlečio od teške bolesti, podigao je nad svetiteljevim moštima mnogo veću crkvu. Sveti Dimitrije smatra se zaštitnikom Soluna, a Rusi ga smatraju i pokroviteljom Sibira.