Na krstu sudbine našeg naroda

DUŽNOST poglavara Srpske pravoslavne crkve, kao i sve prethodne crkvene dužnosti, patrijarh Pavle shvatio je kao obavezu da - služi. To je, još dok nije bio patrijarh, ovako objasnio: "Što veći položaj imaš u Crkvi, to više treba da služiš. Samo zemaljski gospodari 'vladaju', a u Crkvi se služi." Pošto ga je tako velika obaveza zadesila upravo u vreme kada je započinjala jedna od najtežih etapa u novijoj srpskoj istoriji (raspad dotadašnje države, građanski ratovi, međunarodne sankcije, medijska satanizacija, ucene i oružana agresija najmoćnijih zemalja sveta, razni pokušaji razaranja srpskog duhovnog bića), nije mu ništa bilo strano što bi moglo da bude od koristi u obavljanju te dužnosti.

Jedan od načina da oslušne raspoloženje i da vidi kuda sve ide i stremi srpsko društvo, bio je da čuje mišljenje nekih od najistaknutijih srpskih intelektualaca, pa je sa njima, u više navrata, organizovao sastanke u Patrijaršiji. "Bili su to ljudi van političkih stranaka, različitih shvatanja i iskustava, koji su svoja mišljenja iznosili otvoreno, ponekad, rekao bih, kao da se ispovedaju. Ljudi bi se u tim susretima otvarali i ponekad iskazivali takva upozorenja da ih je teško bilo slušati, a pokazalo se da su se neka od njih, kasnije, nažalost i obistinila" - zapisao je patrijarh Pavle.

UGLAVNOM su to bili akademici, istaknuti profesori univerziteta, pisci. Glavni organizator ovih susreta bio je istoričar književnosti Živorad Žika Stojković, koji je Pavlovu naklonost stekao još u Prizrenu. Osim njega, koji je, uz pisce Dobricu Ćosića i Matiju Bećkovića, redovno prisustvovao ovim skupovima, na razgovore kod Njegove svetosti dolazili su i poznati istoričari Radovan Samardžić i Milorad Ekmečić (nakon što je izbegao iz Sarajeva), istoričari umetnosti Vojislav J. Đurić i Dejan Medaković, istoričar srpske srednjovekovne književnosti Đorđe Trifunović, istoričar dubrovačke književnosti Miroslav Pantić, lingvista Pavle Ivić, pesnik Rajko Petrov Nogo, slikar-konzervator i pesnik Svetislav Mandić, slikar Mića Popović.

Razgovorima su prisustvovali i poneki od arhijereja koji bi se zatekli u Patrijaršiji - najčešće su to bili mitropolit Amfilohije i episkop banatski Atanasije (potonji episkop zahumsko-hercegovački), a nešto kasnije episkop bački Irinej - "tako da je povremeno dolazilo i do dijaloga", predočava sam patrijarh.

PATRIJARH Pavle, tim povodom zapisuje: "Sa najvećom pažnjom pratio sam razmišljanja umnih, razložnih ljudi koji savesno znaju šta govore i čija bi kritička mišljenja znala biti nekad i oštra, iz osećanja odgovornosti i najčistijih pobuda. Trebalo je da sastajanja budu redovnija, da se sastav pozvanih proširi, a glavnim pitanjima oko Bosne, Hercegovine, Krajina, Kosova, Makedonije, posveti po čitavo jedno veče. Međutim, došlo je do zastoja i, posle više meseci, kad se naziralo pogoršanje stanja koje se okrenulo protiv nas, osetio sam potrebu da mi iz Crkve čujemo umne ljude dobre volje i pozvao sam na savetovanje desetak takvih koji ranije nisu dolazili.

Oni su sa najvećom pažnjom iznosili svoja odmerena ali otvorena upozorenja. Bio sam, moram reći, dirnut što imamo tako razborite, dostojanstveno zabrinute savremenike, a njihov broj mora da je mnogo veći, jer prave, čestite ličnosti obično su povučeni ljudi. Velika je šteta i nesreća što tamo gde se odlučuje o sudbini svekolikog našeg naroda nije dolazilo do sličnih, samo još širih okupljanja, na kojima bi se od savetovanja prešlo na prave dogovore kako da se izbavimo iz najgoreg koje nam se spremalo."

Patrijarh je napomenuo da to nije bio pokušaj da se na mala vrata otvori pitanje ponovnog uspostavljanja crkveno-narodnih sabora, već traženje načina da se, u to presudno vreme, "saslušaju mišljenja i saveti ljudi najboljih namera".

JEDAN od učesnika ovih skupova, Dobrica Ćosić, u međuvremenu (15. juna 1992) postao je prvi predsednik novoformirane države, sastavljene od Srbije i Crne Gore - Savezne Republike Jugoslavije.

Prihvatio se te dužnosti tek posle razgovora sa patrijarhom Pavlom. A patrijarh će biti i jedan od prvih gostiju u njegovom predsedničkom kabinetu, već trećeg dana po stupanju na dužnost.

Pola godine kasnije, u decembru 1992, na prevremenim parlamentarnim izborima i izborima za predsednika Srbije, politička opcija koju je podržavao Dobrica Ćosić i njegov kandidat za predsednika Srbije (Milan Panić, u to vreme predsednik Vlade SRJ), poraženi su od socijalista i njihovog kandidata za predsednika Slobodana Miloševića.

Pošto je još ranije došao u sukob sa socijalistima i Slobodanom Miloševićem, Dobrica Ćosić najavljuje ostavku na dužnost predsednika SR Jugoslavije. Patrijarh Pavle odlazi u Palatu Federacije i odvraća ga da napusti "dužnost u službi naroda". Posle ovog razgovora, Ćosić se obraća prisutnim novinarima: "Neću podneti ostavku, zasad" 'ostaću da primam udarce sve dotle dok ne procenim da ću podnošenjem ostavke bolje služiti svom narodu."

DOBRICA Ćosić tih dana dobijao je poruke podrške i savete da ne podnosi ostavku i od više državnika iz sveta (francuskog predsednika Miterana, ruskog predsednika Jeljcina, grčkog premijera Micotakisa, generalnog sekretara OUN Butrosa Galija, pregovarača Evropske unije u jugoslovenskom sukobu lorda Ovena"). "Ali", kako mi je kasnije lično rekao, "mojoj duši i odgovornosti odlučujući je bio savet patrijarha Pavla da ne napustim dužnost u službi narodu."