Sindrom zatvorske nevinosti

POSLE dolaska jedne TV ekipe u zatvor "Eleonas Tiva" i snimanja zidova koje sam ja oslikala, postala sam modni hit u ovoj kaznionici. Ubrzo su zaposleni počeli da mi donose platna i boje. Sada moje slike ukrašavaju njihove kuće i stanove. Moje slikanje donosi mi mesečno trideset dana, što znači da za jednu godinu odležim dve godine kazne.

Osobenjak sam i ova moja osobina mnogo mi pomaže na ovom mestu. Pročitah negde: "Samoća će uvek biti za one koji su je dostojni". Uživam u samoći, a ljudi me često veoma zamaraju.

Volim tišinu. Često su mi kišne kapi koje udaraju u prozorsko staklo draže nego ljudski glas. Slikanje je tišina misli i muzika za oči. To je moj mir i moje bekstvo u drugi svet. To je vreme kojeg nema. To su sati koji deluju kao minuti. To sam neka ja koju sam slučajno pronašla, a sačuvala zauvek. Slikanje je moja najveća strast, koja se rodila iz bola i dosade, baš u zatvoru.

U SVOJ blok vraćam se u popodnevnim časovima, a 17 časova je vreme predviđeno za trbušnjake. Jedina osoba koja može da stane na crtu sa mnom po ovom pitanju je Kristijan Golubović. Golubović i ja upoznali smo se davne 1995. godine u Atini, ali nakratko. Kasnije, po grčkim zatvorima, o njemu sam čula sve najbolje, i to od protivnika, stražara i policije, koje sam sretala u odlascima na suđenje. Ostao je simbol srpskog zatvorskog junaka, koga su i Grci veoma simpatisali.

U 21 čas odlazimo u naše grupne sobe. Prebrojavaju nas kao ovce i zaključavaju. Ako se neka zatvorenica u tom trenutku tušira, obavezna je da se javi i na sav glas izgovori svoje prezime. Ja sam jedina zatvorenica koja je obavezna, ukoliko se tušira, da otvori vrata tuš-kabine i pokaže svoje lice.

MOJI tupavi i lakoverni stražari veruju da sam ja Dejvid Koperfild i da ću ponovo pobeći iz zatvora koji je moj sin, kada ga je video prvi put, nazvao Alkatraz. "Tiva" je jedan od najobezbeđenijih grčkih zatvora, uključujući i muške. Grci vole čuda i veruju u njih, često ćeš u ovoj zemlji, ukoliko te boli glava, čuti čak i od lekara: "Pa tebe su urekli". Poslaće te hitno kod neke zatvorenice da ti očita vudu magiju. U ovoj zemlji, ako neko ne veruje u to da je matijazmenos (ureknut), onda uopšte nije Grk.

Od 21 do 23.30 je vreme kad čitam knjige. Posedujem pravu malu ličnu biblioteku. Posle slikanja, ovo je druga strast u mom životu.

POSLEDNjA knjiga koju sam pročitala, ispovest Žarka Lauševića, naročito me je zainteresovala. Glumac moje mladosti prvi put mi je tako blizak. Čini mi se da to što piše osećam jače od bilo koga, čak i njegovih bliskih prijatelja. Osećam svaku napisanu reč, čini mi se da je njegov život moj i da je njegova bol moja. Slika, samuje, traga za istinom i pravdom, brani se i napada, doziva i tera grižu savesti.

Pronalazim sebe svuda. Naglasiću da nijednog trenutka ne želim da se poredim sa tako talentovanim čovekom, nisam mu ravna ni najmanje. Jednostavno, sve boli liče jedna na drugu, a naročito ako im je adresa boravka ista.

U 23.30 gasi se svetlo. Sklapam oči i gasim još jedan dan. Nekad tugujem za sinom, nekad sam ljuta na sebe i ceo svet i objavljujem rat svima, nekad sam srećna, nekad se tiho smejem raznim događajima iz prošlosti čiji je glavni protagonista moj najbolji prijatelj.

NAJTEŽE su noći kada je protivnik griža savesti. Gde je moje dete sada, kako mu je tamo na drugom kontinentu, daleko od svega svog? Može li noćas nekom kao meni da prizna da je usamljen i da mu je teško? U tim noćima nije mi sin lepi osamnaestogodišnji dvometraš, već beba koja pokušava da hoda. Gde odoše sve te godine tako brzo? Još uvek bih ga držala u krilu i ljubila. Kada ću mu opet napraviti moj čuveni pire-krompir i pohovano belo meso?

Kada ćemo besciljno da se vozimo po beogradskim ulicama, dok kiša tiho pada, i slušamo "našu muziku"? Kada ćemo zajedno opet videti Vukov spomenik, prošetati Bulevarom kralja Aleksandra, sesti u "Maderu", restoran gde su obeleženi svi važni datumi u našem životu; kada ćemo otići u Tašmajdanski park, gde smo napravili prve korake, ja početkom sedamdesetih godina, a moj sin tridesetak godina kasnije - park gde se naš pas Bubi prvi put zaljubio i ponašao jako glupo, tako zaljubljen, mesto gde je moj sin bio jedino dete koje je autić na akumulator odvezao iz dozvoljenog kruga do bašte restorana "Poslednja šansa", gde sam sedela, i pokazao da je stvarno moj sin? Ili obići Skadarliju i "Tri šešira", naš omiljeni restoran?

KALEMEGDAN budi sećanja na tople letnje večeri, dok stope sunca otiču u Dunav, i jednu staru kamenu klupu gde se sakrilo bezbroj mojih uspomena.

Prva simpatija, prva prvenstvena utakmica na otvorenim terenima Crvene zvezde, prvi ubačeni penal pri nerešenom rezultatu, prvi put dres sa brojem osam. Kalemegdan je jedino mesto u Beogradu gde sam dohvatila zvezde i sakrila ih u džep. Čuvam ih još uvek, jednom ću ih opet potražiti, samo ne smem ovo da kažem naglas.

Nekad brže, nekad sporije, stiže san, jedino vreme kada je zatvorenik slobodan. Jutro je razočaranje. Prve slike koje ti se stvore ispred očiju brzo će te vratiti u realnost. Tupavi stražar koji petnaest osoba prebrojava petnaest minuta. Gde li mu se zametnula jedna baba koja čvrsto spava ispod svog prekrivača? Naći će je relativno brzo ukoliko hrče. U protivnom, verovaće da sam to opet ja pobegla iz zatvora. To što me vidi ne znači ništa jer sam ja Dejvid Koperfild.

POSTOJI jedna zatvorska misterija čiji uzrok nisam uspela da odgonetnem do dana današnjeg, iako je iza mene ravno pet godina tamnovanja. Reč je o sindromu zatvorske nevinosti.

Čitajući knjigu "Godine koje su pojeli skakavci" našla sam mnoge odgovore na pitanja koja su me dovodila u nedoumicu. Nažalost, ni u ovoj knjizi nisam našla tačan i direktan odgovor na ovo pitanje. Ako si nov i neiskusan, prvi susret sa zatvorom delovaće ti kao da su te doveli na pogrešno mesto.

Od početne pretpostavke da ćeš se susresti sa različitim kriminalnim osobama i njihovim aktivnostima neće ostati ništa. Na mestu koje je izvor poroka srešćeš bezbroj anđela sa belim krilima. Sve zatvorenice sa kojima progovoriš duže od jednog minuta u poverenju će ti ispričati da su nevine i da se ovde nalaze sticajem nesrećnih okolnosti.

UBICA će ti, sa žarom u oku, objasniti da on nije nikakav lopov, niti trgovac drogom; trgovac drogom će opet reći: "Ja da ukradem ili ubijem, ne daj bože"; lopov će ti reći: "Pa nisam ja ubica kao ona gospođa iz ugla koja je ispekla u rerni gospođicu Eleni i poslužila je suprugu!", a ta gospođa "iz ugla" će zaurlati: "Ja da ukradem!? NIKADA!"