Tanka linija između života i smrti

DVADESETOG dana Dragan se probudio iz kome. Preživeo je, a sa njim i ja. Bio je u teškom stanju, ali ipak živ - za mene, dovoljno. Bojili smo naše sudbine najtananijim bojama. Stigla je njegova majka iz Beograda, preko čijeg mobilnog telefona smo uspeli da se čujemo prvi put. Glas mu je bio jako slab, a ja sam se naprezala da ga čujem.

Govorio je nepovezano i bez smisla. Svakog dana glas mu je postajao sve jači, a razgovor koncentrisaniji. Ponovo sam osetila neopisivu sreću. Pričali smo, a ja sam se setila naših prvih zatvorskih dana. Oporavljao se polako, a ja sam ponovo bila živa. Pričao mi je da je sve vreme u komi imao osećaj da je u stvarnosti. Sećao se doktora, majke koja je bila pored njega. Jedina osoba koja se u stvarnosti nije nalazila pored njega, a on ju je video, bila sam ja. Smatrao je da se nalazi u bolnici u Patri i da ga čuva policija. Dolazila sam mu u posete pokušavajući da organizujem njegovo bekstvo. Moj prijatelj u komi je naslutio moj dar za planiranje i izvođenje bekstva. Do detalja je opisivao garderobu koju sam nosila. Dosta nepovezanosti, ali jedno je sigurno - nismo se razdvajali ni na tankoj liniji između života i smrti.

PETNAEST dana kasnije Dragan je poslat na izdržavanje kazne u zatvorsku bolnicu "Koridalo". Polako sam počela da ulazim u realnost. Kako je briga za Dragana jenjavala, tako se budila zabrinutost za moga sina. Bile su ovo najbitnije godine u njegovom životu. Bližila mu se šesnaesta. Posle tolikih planova i nadanja opet nismo bili zajedno. Ostali smo na prstima, sa ispruženim rukama. Izgubili smo našu sreću za nekoliko centimetara. Umirala sam od muke...

... Na Kritu je trebalo da se održi suđenje koje se odugovlačilo još od 2006. godine, posle Draganovog i mog hapšenja. Moj advokat sa Krita predložio je da se ne pojavim na sudu, kome nisu bile dostupne informacije o mom boravku u zatvoru. Odlučio je da na dan održavanja suđenja pošalje moje punomoćje kojim ga ovlašćujem da me zastupa. Istovremeno je priložio papire da zbog boravka u bolnici nije u stanju da prisustvuje sudu. Iz tih razloga zatražio je odlaganje suđenja, koje je za mene u tom trenutku bilo najbolje rešenje. Cilj je bio da se na tom sudu pojavim kao slobodna, a ne kao zatvorenik zbog novog dela. Bio je siguran u odlaganje suđenja. Posle višegodišnje saradnje, potpuno sam mu verovala. Nisam ga pozvala čak ni da saznam datum pomeranja.

IZNENADA, dvadesetak dana kasnije, u posetu je stigao advokat iz Atine. Na licu sam mu videla da nešto nije u redu. Nazvao ga je advokat sa Krita i saopštio da je sud njegov i moj nedolazak protumačio kao nepoštovanje suda i najstrože me osudio u odsustvu na kaznu od osam godina!

U Grčkoj, zemlji čuda, uvek je moglo da se desi nešto neplanirano jer ne postoje tačno definisani zakoni. Ovako nešto vrlo retko se dešavalo u praksi. Nažalost, desilo se baš meni. Najgore od svega je što me advokat nije o tome obavestio u prvih petnaest dana, koliko traje rok žalbe za poništenje presude. To je učinio svesno, strahujući za sebe i svoj položaj, jer je falsifikovao moj potpis na punomoćju, što je meni bilo nepoznato.

Da sam se samo pojavila na tom sudu, bez advokata, ne bih dobila više od dve godine. Dešavale su mi se strašne stvari dok sam ja spavala na roze oblaku. Ovo je značilo da neću dugo kući. Ko će u ovoj zemlji ispraviti grešku! I kad nisi kriv, ne znaš šta će te snaći. Zaplitala sam se sve više ili su mi stizali repovi moje sudbine, nepotkresani na vreme.

NISAM imala snage da ovo kažem sinu. Odluka o bekstvu došla je sama po sebi, kao posledica neverovatno glupih događaja. Bila sam jedina koja je morala da plati ceh aljkavosti i opuštenosti grčkih advokata, u zemlji u kojoj u pravdu više nisam verovala ni trunku. Sledećeg jutra sam se probudila i zatvor počela da gledam drugim očima. Nisu me više uopšte zanimale prazne priče advokata. Stavila sam ispred sebe sliku sina i odlučila da stignem do njega. Ako to neko želi toliko kao ja, onda se to i desi.

Bila je sredina juna. Počela sam da obraćam pažnju na svaku sitnicu. Svoje bekstvo isplanirala sam sama do poslednjeg detalja. Naravno da su mi se usput dešavale određene povoljnosti koje sam ja iskoristila na najbolji mogući način.

MOJE bekstvo nije planirala nikakva kriminalna grupa, niti je ono plaćeno milionima. Ono je totalno lični čin i iskorišćavanje jedne traljave situacije. Žao mi je što ću svojim detaljnim opisom srušiti snove maštovitih ljudi. Nažalost, realnost nije ličila na san, bila je jednostavna i jasna. Moje slikanje definitivno je olakšavalo plan. Pri tome, ono je uvek išlo uz ogromnu ljubav, tako da sam njime mogla da zbunim i samu sebe, a kamoli ljude oko sebe.

U ruke gospođe komandira stigle su moje skice, slike i fotografije ulja na platnu koje su joj se veoma svidele. Iznenada je donela jednu naglu i neočekivanu odluku, da oslikam zid u kancelariji direktora zatvora. Zašto je donela takvu odluku, nikada nisam saznala, mogu samo da pretpostavim da je htela da ulepša prostor u kojem je često i sama boravila i primala posete.

DIREKTOR našeg zatvora bio je istovremeno i direktor muškog zatvora. Iz tog razloga, kod nas se retko pojavljivao. Može se reći da je bez njegovog prisustva ženski zatvor bio privatni zatvor gospođe komandira kojim je sama komandovala.

Moram da priznam da nije bila osoba po mom ukusu, što naravno uopšte nije bitno. U njoj sam odmah prepoznala osobu previše sigurnu u sebe bez ozbiljnog pokrića. Kasnije mi je ta njena osobina bila od koristi. Bila je svojeglava, nedosledna, nagla i ponekad nerazumna, ali u svakom slučaju osoba koja je znala da pliva u mutnim vodama života.

Pričalo se da ima podršku jako moćnog čoveka iz muškog zatvora. Ne znam da li je to tačno, ali ova gospođa, u svakom slučaju, bila je vrlo snalažljiva. Ja sam je samo malo usporila u njenom ionako izuzetno brzom napredovanju. Ne sumnjam nimalo da će stići tamo gde je naumila, mnogo brže od onih koji su se radovali pravdi i verovali da se brzinom puža najsigurnije stiže na vrh. Došlo je vreme kada se prečice i brzina cene. Gospodo puževi, nazad!

ODLUČNOST I ODGOVORNOST

GOSPOĐA komandir imala i osobine koje su mi se sviđale, kao što su odlučnost i spremnost da preuzme odgovornost, osobine koje su i te kako nedostajale zaposlenima u zatvoru. Izostanak moje griže savesti prema njoj značio je da sam je procenila kao jaku, što je takođe kompliment. Naglasiću da je na brzinu njene odluke da oslikam kancelariju direktora zatvora sigurno uticala moja prijateljica Areti, ipak je ona bila ćerka bivšeg dugogodišnjeg ministra odbrane Grčke i desne ruke predsednika Papandreua.