Pomoć hrabrih i ludih prijatelja

SLIKANjE u direktorovoj kancelariji dalo mi je mogućnost da detaljno saznam šta se dešava ispred mog zatvora. Gledala sam kroz prozor veliki deo ulice gde je trebalo da izađem. Situaciju iznutra sam savladala do detalja i procenila je kao laku.

Desetak metara posle ulaznih vrata uočila sam elektronsku kapiju koja je u devedest odsto slučajeva bila otvorena, iz čisto praktičnih razloga. U zatvor su često ulazili i iz njega izlazili stražari, policija, advokati, lekari... Stalno otvorena kapija često je bila i posledica ležernosti zaposlenih, po kojoj je ova zemlja poznata.

Da bih bila sto odsto sigurna, saznala sam gde se nalazi sigurnosno dugme koje otvara i zatvara kapiju. Razmišljala sam o svim mogućim reakcijama stražara unutar zatvora. U slučaju da neko unutra brzo reaguje, može da me zadrži u međuprostoru. Ostala bih zarobljena u kavezu između glavnih vrata i elektronske kapije. Kakvo bi to bilo glupo bekstvo! Polako sam shvatala da je napolju prilično prometno.

PREKOputa mog zatvora, trideset do četrdeset metara po dijagonali, nalazila se glavna stražarska stanica muškog zatvora, u koju se neprekidno ulazilo i izlazilo. Često sam viđala stražare i policajce kako ispred nje sede i pričaju po čitav dan. Naizmenično su se smenjivali vatrogasci, patrolni automobili, civilni policijski automobili, motoristi... Tokom dana, često i iznenada stizala je policijska marica, dovozeći nekog novog zatvorenika. Takođe, dešavala su se nepredviđena prebacivanja zatvorenika kojima pozli, u bolnicu. Ponekad su u naš zatvor dolazili stražari iz susedne stražarske stanice.

Jedino čega sam se iznutra plašila bila je ženska vriska, koja je mogla da izazove opasan problem napolju. Ulica je bila puna naoružane policije. Sto metara iznad ženskog nalazio se muški zatvor, uvek dobro obezbeđen. Ispred njega su redovno stajali naoružani policajci, sa nekoliko džipova i motora spremnih za poteru.

PEDESET metara ispred ženskog zatvora, nalazila se stražarska kućica sa naoružanim stražarom, čija je zakonska obaveza bila da puca u zatvorskog begunca. Bila sam svesna opasnosti koja me čeka. Olakšavajuća okolnost je to što se ti isti stražari, koji obezbeđuju zatvor spolja, nikada nisu susreli ni sa najmanjim incidentom u ženskom zatvoru. Ko je očekivao da će, usred dana, neka žena koja izlazi normalnim hodom iz zatvorske ustanove - biti zatvorenica. Verovala sam u svoj plan, bio je dosta lukav i mogao je da prođe u tišini.

Da bih plan ostvarila u potpunosti bila mi je potrebna pomoć spolja, za koju sam pretpostavljala da je imam. Moji najbliži prijatelji bili su na slobodi. Prvi korak je bio da u Atinu dođe osoba koja je provela sa mnom toliko vremena da shvati i nauči kako razmišljam o okolini i spoljnim opasnostima oko zatvora, o putu za bekstvo, o iznenadnim i neočekivanim preprekama.

IDEALNA osoba bio je Baja, koji je svoj univerzitet završio na mojoj katedri. Loše u svemu je bilo što Baja i ja prethodnih sedam-osam meseci nismo progovorili ni reč. Inadžije i jedno i drugo, nije nam padalo na pamet da se povučemo korak nazad. Stajali smo sedam meseci, kao dva magarca, na istom mestu. Razlog našeg razlaza nije mogao nikako biti ozbiljan jer smo po pitanju pravih i bitnih stvari bili isti. Razlog je, naravno, bio neverovatna glupost. U našem slučaju, šta drugo, nego žena. Devojka u koju se Baja zaljubio i njena gospođa mama bile su dve lažljive alapače, čije me je blebetanje strašno iznerviralo jer su u tu papazjaniju laži umešale i moje ime.

Baja je platio ceh taštinog lupetanja. Bez obzira na glup razlog, nismo progovorili ni jednu jedinu reč čitavih sedam meseci. Ostali smo pri svome čak i na slavi naših zajedničkih prijatelja Tonija i Ćere. Sedeli smo jedno prekoputa drugoga glumeći da se ne vidimo.

BEZ mnogo razmišljanja, čim sam ustanovila da je Baja najbolje rešenje u izvršenju ovog dela plana, pozvala sam ga. Pozdravila sam ga i, bez ijednog objašnjenja i izvinjenja, saopštila ono zbog čega zovem. Kazala sam mu: "Bajo, mogu da pobegnem iz zatvora. Trebaš mi, znaš kako razmišljam i kako bih odreagovala da sam slobodna. Neko mora da proveri da li je napolju onako kako to ja vidim iznutra". Moj dobri Baja imao je samo jedan komentar: "Može. Kada krećem?" Rekla sam da krene što pre i poslala ga mojoj kući po novac za put i kartu. Dodao je: "Ne brini, ne treba mi mnogo novca, ja jedem kao ptica". Nasmejala sam se. Završili smo razgovor brzo. Nije bilo prebacivanja, izvinjavanja i uobičajenog gubljenja vremena. Moj veliki, hrabri i ludi prijatelj, koji je uvek tu kada je najteže.

NAREDNI poziv uputila sam jednoj poznanici u Atini, koja je bila jatak u svim vanrednim situacijama. Sve njene usluge dobro su plaćene, ali su njena pouzdanost, diskretnost i snalažljivost to opravdavale. Objasnila sam joj gde bi bilo idealno da mi iznajmi stan, najdalje tri-četiri kilometra od zatvora. Objasnila sam joj pravac jer je morao da bude u skladu sa našim putem za bekstvo. Nekoliko dana kasnije, besprekorno je izvršila svoj zadatak.

U roku od nekoliko dana u Atinu je stigao Baja. Iznajmio je kola i provezao se oko zatvora da se što bolje upozna sa okolinom.

MOJA poznanica mu je uručila ključeve i pokazala gde se stan nalazi. Smatrala sam da u stanu ne treba niko da boravi da ne bi privlačio pažnju radoznalih komšija. Baja ga je posetio samo jednom, ostavljajući dušek jer je bio prazan, nenamešten.

Baja je dobro pregledao okolne ulice. Pripremio je put za bekstvo onako kako bih to i ja uradila. Da bi procenio situaciju što bolje, Baja je više puta prošetao ulicom u kojoj se nalazi zatvor. Bili smo u stalnom telefonskom kontaktu i uvek sam znala kada je u blizini.

Za izvršenje plana, bile su mi potrebne još dve osobe. Prva, koja će da udari stražara kada otvori glavna vrata. Od prvog sekunda planiranja bekstva znala sam da je to moj najbolji prijatelj Toni. Druga osoba trebalo je da bude neko ko dobro vozi motor. Pozvala sam Tonija i objasnila mu detalje plana. Rekao je samo: "Kad treba da krenem?"

BEKSTVO MOTOROM

DOGOVOR sa trećom osobom, Reksom, momkom koji je bio odličan vozač motora, obavio je Toni. Moje bekstvo nije bilo moja zasluga, već isključivo Tonijeva i Ćerina. Bio je to njihov prijatelj, ali bez obzira na to, zadužio me je. U jednom trenutku, dok sam se premišljala da li sama da istrčim na glavna vrata, bez Tonijeve pomoći, pružio mi je podršku i predložio da me čeka na motoru. Bez obzira na to što je bio svestan da posle toga sledi jurnjava sa policijom, prihvatio je to bez trenutke dvoumljenja. U glavi mi je ostala lepa misao na njegovu hrabrost i odlučnost.