Partija postavlja patrijarha

PO upokojenju patrijarha Gavrila, državne vlasti aktivno su se uključile u izbor novog srpskog patrijarha. Njihov "kandidat" je bio episkop zletovsko-strumički i tada administrator Eparhije sremske Vikentije (Prodanov).

No, Sveti arhijerejski sabor, koji bira trojicu kandidata, bio je odlučno protiv njega, pa ga na prvom zasedanju, 10. juna 1950, nije ni uvrstio u moguće kandidate. Usledio je strašan pritisak državnih vlasti, naročito Udbe, zbog čega se moralo održati drugo saborsko zasedanje, 30. juna iste godine, na kojem je izglasan novi spisak kandidata, naravno s Vikentijevim imenom na njemu. Zatim je usledio pritisak na članove Izbornog sabora da se tročlana lista svede na jedno ime - Vikentije.

Izborni sabor imao je tada ukupno 73 člana, a u izboru je učestvovalo 59 prisutnih. Iako u manjini, važan činilac Izbornog sabora bila su civilna lica, njih dvadesetak - predsednici saveza eparhijskih svešteničkih udruženja, članovi Patrijaršijskog upravnog odbora i potpredsednici eparhijskih saveta.

Na izbor se uticalo tako što su članovi Izbornog sabora hapšeni i zastrašivani, ili im je sprečavan dolazak u Beograd dok se izbor ne okonča, ukoliko se u njih nije imalo poverenja da će glasati za Vikentija. Ljudi su glasali psihički dotučeni pretnjama i(li) "zaduženi" obećanjima. Tako je jednom članu Sabora obećan pasoš za Ameriku, ako glasa za Vikentija.

U IZBOR patrijarha po želji državnih vlasti uključio se i Glavni odbor Saveza udruženja pravoslavnog sveštenstva FNRJ. U arhivi Savezne verske komisije ostali su sačuvani uzorci dva različita poziva, s potpisima čelnih ljudi Glavnog odbora Saveza svešteničkog udruženja, sekretara Ratka Jelića i predsednika Vitomira Vidakovića. Pozivi su štampani tako da budu upućeni lično, na ime. Jedan poziv, sudeći po njegovom sadržaju, upućivan je članovima Glavnog odbora Saveza svešteničkog udruženja, uz tada uobičajeno komunističko oslovljavanje - "drugu".

A u njemu, pored ostalog, piše:

"Drugi saziv Izbornog saziva za izbor patrijarha Srpske pravoslavne crkve zakazan je za 1. jul 1950. godine. S obzirom na važnost izbora i dužnost ovoga Saveza da sa svoje strane učini sve potrebno kako bi na patrijaraški presto došlo najdostojnije lice, koje će znati i umeti voditi pravim putem brod naše Svete crkve, uspostaviti iskrenu saradnju sa našim narodnim vlastima, voditi računa o sveštenstvu i njegovom staleškom udruženju, te pravilno rešiti sve probleme u našoj Crkvi, to je potrebno da bezuvjetno kao član Glavnog odbora ovoga Saveza dođete u Beograd na sednice Glavnog odbora, koje će se održavati počev od 27. juna t.g.

Molimo Vas da sve druge zadatke i poslove odložite, a na ovaj poziv da se odazovete...

Smrt fašizmu - sloboda narodu!"

DRUGI poziv pripremljen je da se uputi "gospodinu (ostavljeno da se upiše ime) članu Izbornog sabora za izbor patrijarha". Poruka i molba je slična, s tim što je sadržaj ovog poziva duplo širi. Upućujući na to kakvog i kog patrijarha bi trebalo birati, u ovom pozivu se, pored ostalog, kaže: "...dužni smo učiniti sve da novi patrijarh bude lice koje će znati i umjeti pravilno voditi brod naše Svete crkve, koji će htjeti i moći riješiti sve probleme u našoj Crkvi i uspostaviti dobre i iskrene odnose sa našim narodnim vlastima, a u interesu same naše Crkve, naših naroda i naše zajedničke otadžbine." Na kraju, umesto uobičajenog komunističkog pozdrava (kao u prethodnom pozivu), kaže se: "Očekujući Vašu pomoć i solidarnost sa sveštenstvom, mi Vas iskreno i bratski pozdravljamo."

Uticalo se na izbor poglavara Srpske pravoslavne crkve i pritiscima na same kandidate za patrijarha. Kako je glavni kandidat bio mitropolit skopski Josif, koji je inače u odsustvu zamenjivao patrijarha Gavrila, državne vlasti, da bi onemogućile njegov izbor, uhapsile su ga za vreme zasedanja Sabora i odvele u manastir Ljubostinju na prinudni boravak. Kasnije je pušten, pa opet uhapšen i proteran u Ljubostinju i Žiču, gde je bio do 1953. godine, kada se teško razboleo i pao u postelju, ne uspevajući više da se digne do upokojenja 3. jula 1957. godine.

POŠTO je mitropolit Josif povukao kandidaturu, glavni konkurent Vikentiju postao je mitropolit crnogorsko-primorski Arsenije (Bradvarević). U poslednjem krugu glasanja episkop Vikentije dobio je 33 glasa, mitropolit Arsenije 25 glasova, a mitropolit zagrebački Damaskin 2 glasa.

Svedok ovih događaja, jedan od tada uticajnijih ljudi u Srpskoj patrijaršiji Risto Grđić, direktor Patrijaršijske upravne kancelarije, kaže da je uveren da patrijarh Vikentije nije želeo ovakav izbor, ali je i on, poput njegovih glasača, bio pod psihološkim pritiskom. Kaže: "Znam da je tih dana preživljavao tešku unutrašnju borbu, a kad je izabran, bio je više skršen nego radostan." Grđić ističe da je ovaj izbor naneo težak moralni udar Crkvi i da su potom počeli da se javljaju znaci demoralizacije u episkopatu. I još napominje: "Mnoge žalosne stvari koje znam moram da prećutim."

DRŽAVNA vlast u svojoj osionosti je direktno učestvovala u izboru patrijarha Vikentija, očekujući od njega, pored ostalog, da će eparhijama u Republici Makedoniji priznati samostalnost, iako je upravo on jedan od episkopa kojima je zabranjeno da se vrate na svoju eparhiju u ovoj federalnoj jedinici.

Risto Grđić smatra da je bilo besmisleno to što je država toliko forsirala Vikentijev izbor. Jer, ako se mislilo da će rešiti pitanje "Makedonske crkve", nije ga rešio; ako se mislilo da će biti poslušniji od drugih, opet je bila u zabludi. On objašnjava da nijednom arhijereju nije bilo do borbe sa vlašću, niti je vlast imala razloga da strahuje od bilo koga ko bi došao na čelo Crkve.

RUKOVODSTVO države time je pokazalo nepoznavanje karaktera Srpske crkve: u borbi protiv tuđina ona je uvek bila snažna i velika, dok se u borbi protiv režima izniklog iz sopstvenog naroda nikad nije isticala, jer se uvek polazilo od toga da bi svaki poremećaj u zemlji pao na pleća srpskog naroda. Zato je bilo mnogo bolje da je patrijarh biran dobrom voljom, bez nametanja: to bi doprinelo otklanjanju nepoverenja i moglo bi da posluži boljem sređivanju odnosa između Crkve i države. Takav stav dobio je potvrdu u vremenu koje je usledilo: za vreme patrijarha Vikentija odnosi između Crkve i države su pogoršani, a ne poboljšani, kako se očekivalo. Pokazalo se to i kroz potonje hapšenje i prebijanje pojedinih vladika, ali i to što je baš za vreme ovog patrijarha, u periodu od tri godine, Crkvi obustavljena svaka državna pomoć.

SUTRA: Patrijarhova moć ubeđivanja