Nepoštovanje prava vernika

EPISKOP banjalučki Vasilije u maju 1957. godine izvestio je Versku komisiju Bosne i Hercegovine o "nezgodama koje imaju na terenu" sveštenici Milosav Marjanović iz Bosanske Kostajnice i Ratko Grahovac iz Skender Vakufa. Potom, na istu adresu, šalje novi dopis da "još većih nezgoda" ima sveštenik Ljubiša Dinić iz Lipnika kod Sanskog Mosta. Njega je 3. juna te godine, pred crkvom, posle službe u Maloj Rujiškoj, kod Bosanskog Novog, napala grupa od šest-sedam ljudi. Narod je ustao da brani sveštenika, pa su napadači odustali. Sveštenik je pošao u parohiju. Napadači su ga pratili i gađali kamenicama i pogodili u desnu ruku. Videći da je u nevolji, ušao je u kuću Koste Marčete u Maloj Rujiškoj.

Napadači su navalili na vrata, koja su bila zaključana. Na vrisak i zapomaganje ukućana, prispeo je sav narod okupljen na crkvenom zboru i napadače oterao. Desetak ljudi potom je otpratilo sveštenika dalje. Bio je on izložen vređanju i 27. juna, kada je otišao u Dubovik kod Bosanske Krupe da primi parohijski dom, u kojem je do tada bila zadružna prodavnica. Sveštenika Ljubišu zatim, 4. jula, uveče, dok se iz Dubovika vraćao u Lipnik, uhapsila su dvojica milicionera, koji su krili svoj identitet. Naredili su mu da krene sa njima. Slabo prohodnim stazama kroz šumu, tokom noći, vodili su ga do Jasenice, udaljene 35 kilometara. Nakon pokazane strogoće u jaseničkoj milicijskoj stanici, doveden je u Bosansku Krupu. Usput, milicioneri su se nad njim iživljavali, komandujući: "Stoj!", "Napred!", "Lezi!", "Ustani!", "Levo!", "Desno!"... U milicijskoj stanici u Bosanskoj Krupi zadržan je šest sati u zatvoru. A onda je upućen u Prijedor, gde je prenoćio u zatvoru...

VLADIKA Vasilije u svom dopisu ocenio je da je sve to pokazalo "tendenciju zastrašivanja ovoga sveštenika i ometanja u njegovoj službi". Zatražio je od Verske komisije da se ovakvi ispadi spreče, a nasilnici uzmu na odgovornost.

Pod nadzorom države bilo je i širenje najvažnije hrišćanske knjige. Rešenjem Državnog sekretarijata za unutrašnje poslove FNRJ (br. 20077 od 24. septembra 1956) zabranjeno je rasturanje prispele pošiljke od 12.800 primeraka Biblije i 20.000 primeraka Jevanđelja štampanih na srpskom jeziku u izdanju Britanskog biblijskog društva. Pošiljka je bila upućena na adresu Britanskog biblijskog društva u Beogradu.

Prema navedenom rešenju, pošiljka se imala "vratiti pošiljaocu na njegov trošak, uz napomenu da je uvoz izvršen bez odobrenja protivno čl. 15. Zakona o štampi". A prema pomenutom članu Zakona o štampi, štampane stvari iz inostranstva radi rasturanja, u FNRJ mogla su da unose samo preduzeća i ustanove koje su za to imale naročita ovlašćenja Saveznog državnog sekretarijata za unutrašnje poslove, odnosno ako je za to postojalo prethodno odobrenje Saveznog državnog sekretarijata za unutrašnje poslove.

PRAVOSLAVNIM vernicima nije omogućavano da slave ni za njih najvažnije verske praznike. Otuda Sveti arhijerejski sabor 1959. godine donosi odluku da Sveti arhijerejski sinod umoli Versku komisiju Saveznog izvršnog veća za intervenciju kod nadležne državne vlasti da se svim građanima pravoslavne vere, koji to žele, omogući slobodno i nesmetano slavljenje Božića, krsne slave i Svetoga Save, da tih dana mogu izostati sa posla i da se zbog toga ne uzimaju na odgovornost.

Uprkos ometanjima verskog i crkvenog života, bilo je slučajeva kada je narod masovno pokazivao svoju pobožnost. Na Malu Gospojinu (8/21. septembra) 1959. godine osveštana je obnovljena čajnička crkva (poznata najviše po čudotvornoj ikoni - Čajnička matera Božija), koja je u ratu bila porušena. Poslove obnove vodio je iguman Vasilije (Dokmanović). S obzirom na to da je reč o velikoj svetinji, koja uživa nemerljiv ugled, učešća u obnovi uzelo je mnogo naroda iz Čajniča i okoline, kako Srba, tako i muslimana. Obnovljeni hram osveštao je patrijarh srpski German, uz učešće gotovo svih srpskih episkopa i u prisustvu mnogobrojnog sveštenstva i naroda iz cele Bosne i Hercegovine i drugih krajeva Jugoslavije. Sabralo se na ovom događaju više od 30.000 duša. Bila je to najmasovnija crkvena svečanost posle Drugog svetskog rata. Svetovne vlasti nisu dozvolile da se za prevoz tolikog naroda iz Goražda do Čajniča uključe u saobraćaj autobusi, pa su se tim putem dugim 18 kilometara peške kretale duge kolone naroda.

NEPOŠTOVANjE prava i sloboda se nastavilo, a samim tim i ometanje verskog i crkvenog života. Ilustrativan je slučaj paroha gatačkog iz Hercegovine Alekse Zupca. Povodom obeležavanja 300-godišnjice predstavljenja Svetog Vasilija Ostroškog, ovaj paroh je organizovao odlazak vernika u manastir Ostrog, 13. maja 1971. godine. Išlo se u jednom autobusu i dva automobila. Vernici u autobusu sa sobom su poneli jednu crkvenu zastavu, s krstom i četiri slova "S". Nakon toga su zakazivani partijski sastanci (Saveza komunista) na kojima je govoreno o ovom odlasku. Sveštenik Aleksa pozvan je da 16. juna 1971. dođe u Versku komisiju Skupštine opštine Gacko. Tamo mu je rečeno da nije smeo da ide na ovaj put organizovano, a pogotovo ne sa crkvenom zastavom, da je morao da ih prethodno obavesti i da traži njihovu saglasnost. Saopšteno mu je da se to više neće dozvoliti. I zaista, pošto je trebalo ponovo da ide, ovog puta s dva autobusa vernika, kazano mu je da oni to ne dozvoljavaju i da mora odustati.

TOM prilikom skrenuta mu je pažnja i na to kako sme da postupa u vršenju svešteničke službe u drugim prilikama: rečeno mu je da u svojim propovedima ne sme da apeluje na omladinu da dolazi u crkvu, niti sme zbog nedolaska da ih prekoreva. Takođe, rečeno je da je u tom kraju uvedena novina, da sveštenik ne treba da govori na sahranama, jer je to "stvar Socijalističkog saveza". Pogotovo mu se zabranjuje da u propovedi kaže Srbi i Srpkinje. Tada mu je upućen prekor što je na jednoj sahrani rekao da pokojna domaćica potiče iz pravoslavne srpske porodice.

Izveštavajući o tome nadležnog episkopa, ovaj sveštenik piše: "Ukoliko bih prihvatio sve zahteve, onda bi se moja parohijska služba sastojala da nekom pročitam potrebnu molitvu i da potom sedim prekrštenih ruku. S obzirom na ionako loše versko stanje u mojoj parohiji, ja nisam onda u stanju ovde opstati, niti stvoriti materijalne uslove za opstanak moje porodice."

SUTRA: U CRNOJ GORI VOLOVE DRŽALI U CRKVAMA