Država je popustila - gradi se hram

POŠTO je država zauzela tvrd stav da se na mestu predviđenom za hram podigne muzej Svetog Save ili galerija fresaka Svetog Save, Crkva pristaje da se taj prostor adaptira i da se u njemu privremeno otvori crkveni muzej, ali ne i galerija fresaka, koja se može tretirati kao društvena ustanova. Pritom se stalno napominjalo da se na to pristaje samo kao na privremeno rešenje. Vlasti izjavljuju da su saglasne. Crkva, za svaki slučaj, traži da se taj dogovor pismeno potvrdi, izdavanjem odgovarajućeg upravnog akta. Stiglo je rešenje, ali, u njemu ne piše onako kako je dogovoreno. Daje se saglasnost da se pomenuti prostor adaptira za muzej crkvenih starina, galeriju fresaka i drugo, s tim da sve to bude - pod državnom upravom!

- Predloženi muzej Svetog Save i odobreni muzej crkvenih starina nisu isto. Nametalo se pitanje koje i čije crkve, i to još pod upravom državnih organa?!

SRPSKA pravoslavna crkva na to ne pristaje. Nastoji da prekine razgovor sa državom oko toga za šta sve može da se koristi njena imovina - traži samo da se vrati ono što joj pripada: započeti Hram i pravo nastavka njegove gradnje.

Posle jednog takvog zahteva, predsednik Skupštine Srbije Dragoslav Draža Marković odgovara: "Ne bi se ni u kom slučaju moglo odobriti da se nastavi zidanje i podigne započeti Hram pored Narodne biblioteke... Može se eventualno ići na to da se za podizanje Hrama Svetog Save potraži i odobri neka druga lokacija."

Prilika za neki drugačiji stav države ukazala se kada je za predsednika Predsedništva Srbije izabran Dušan Čkrebić, koji je još od svoje rane mladosti poznavao tadašnjeg patrijarha Germana i prema njemu gajio veliko poštovanje, ali i imao volje i hrabrosti da udovolji zahtevu Srpske pravoslavne crkve.

DUŠAN Čkrebić je dugogodišnji državni funkcioner, pa je i ranije, kao predsednik Izvršnog veća Srbije, bio u prilici da se izjašnjava o sudbini započetog Hrama, ali ne i da donese željenu odluku. Priliku za to dobio je dolaskom na mesto prvog čoveka Republike. Nedugo po stupanju na dužnost predsednika Predsedništva Srbije, 19. juna 1984. godine, predsednik Čkrebić poziva u goste patrijarha Germana i članove Svetog arhijerejskog sinoda: mitropolita zagrebačko-ljubljanskog Jovana i episkope žičkog Stefana, šumadijskog Savu i niškog Irineja, i saopštava vest na koju se dugo čekalo - može se nastaviti gradnja Hrama Svetog Save na Vračaru!

Predsednik Čkrebić znao je da je i dalje u državnim vlastima bilo otpora prema Crkvi, pa je crkvene velikodostojnike upozorio da o dobijenoj saglasnosti još neko vreme ne bi trebalo udarati na velika zvona, verovatno da se ne bi izazvala neka kontrareakcija, već da se jednostavno samo nastavi sa gradnjom.

NOVINE Srpske patrijaršije Pravoslavlje u prvom sledećem broju, na naslovnoj strani, donose suzdržanu informaciju s naslovom "Njegova svetost patrijarh srpski German sa članovima Sv. arh. sinoda posetio predsednika Predsedništva SR Srbije Dušana Čkrebića", u kojoj se kaže da je u razgovorima bilo reči o problemima sa kojima se suočava Srpska pravoslavna crkva na Kosovu, "kao i o nerešenim pitanjima izgradnje nekih verskih objekata u SR Srbiji", u sklopu čega se nenametljivo saopštava da je posebna pažnja "posvećena sagledavanju mogućnosti za nastavak izgradnje Hrama Svetog Save u Beogradu, koji je započet pre Drugog svetskog rata".

Postignuti dogovor list Pravoslavlje obelodanjuje tek u broju od 15. novembra 1984. godine, opet na naslovnoj strani, pod naslovom "Započeti Hram Svetog Save na Vračaru čeka svoje dovršenje".

KASNIJE će Dušan Čkrebić, u svojoj memoarskoj knjizi, opisati kakav stav države je bio u godinama posle Drugog svetskog rata prema Srpskoj pravoslavnoj crkvi:

"Dugo sam lično morao da se potčinjavam davno uspostavljenom odnosu KPJ i SKJ prema Srpskoj pravoslavnoj crkvi, bez obzira na to što sam smatrao da taj odnos nije ispravan. Na funkcijama koje sam u Republici obavljao, nastojao sam da se u mogućim globalnim odnosima između države i vladajuće partije sa jedne, i Crkve sa druge strane, nađu rešenja koja će u mogućoj meri zadovoljavati Crkvu. Naravno, ja nisam imao ni snage ni moći, a ni takvu poziciju u društvu da menjam suštinu odnosa, ali sam mogao na pragmatičan način da prilazim problemima i zahtevima Svetog arhijerejskog sabora, Sinoda i samog poglavara SPC gospodina Germana..."

ODMAH po dobijanju saglasnosti za nastavak gradnje, krenulo se u prikupljanje neophodnih novčanih sredstava. Iz svih eparhija stizali su izveštaji o dobrom raspoloženju među sveštenstvom i narodom da pomognu pri gradnji zavetnog hrama.

Demonstracija novog raspoloženja i duhovnog oslobađanja u narodu pokazala se posebno 12. maja 1985. godine. Sto hiljada ljudi toga dana okupilo se na Vračaru u Beogradu, da bi prisustvovalo ponovnom osvećenju pre gotovo pola veka podignutih zidova započetog Hrama Svetog Save, polaganju Povelje o nastavku gradnje i prvoj Svetoj liturgiji, među njegovim zidovima, koju je služio patrijarh German, sa episkopatom i mnogobrojnim sveštenstvom i đakonima.

I PORED dobijene saglasnosti za nastavak gradnje Hrama Svetog Save, svetovne vlasti odugovlačile su sa vraćanjem Srpskoj pravoslavnoj crkvi nacionalizovane imovine na Vračaru, na kojoj se nalazi započeti Hram.

Nakon četiri godine rada, ovo svesrpsko zdanje stavljeno je pod krov.

Hram je uobličen, Beograd je dobio novo lice.

Pošto je podignut na najvišoj koti centralne gradske zone, na nadmorskoj visini od oko 134 metra, što je 64 metra iznad nivoa reke Save, Hram Svetog Save postao je svojevrsna kruna prestonog grada. Vidljiv je sa svih prilaza Beogradu i dominira u njegovoj silueti.

PRVA Sveta liturgija pod kupolom Hrama Svetog Save odslužena je 25. juna 1989. godine, tri dana pred veliku centralnu proslavu 600-godišnjice boja na Kosovu. Ovoga puta, za vreme Svete liturgije, u Hramu i na vračarskom platou okupilo oko 150.000 ljudi!

Otvaranje vrata pred pojedinim zahtevima Crkve i uspostavljanje novog odnosa državnog rukovodstva Srbije, u vreme kada je na njenom čelu bio Dušan Čkrebić, prema Srpskoj pravoslavnoj crkvi trasiralo je put i potonjim državnim rukovodstvima, kako u Srbiji, tako i u Jugoslaviji. Bio je to put nimalo lakog povratka na odnose razumevanja, u odnose saglasja, gde je potrebno da svako radi ono što mu pripada.

Iz izveštaja o potonjim susretima sa ljudima koji su se našli na čelu Srbije i drugih federalnih jedinica tadašnje države Jugoslavije videće se da je Srpska pravoslavna crkva i dalje imala mnogo teškoća da povrati ono što joj je uzeto i da obezbedi nesmetane uslove za rad.