Padom Berlinskog zida počelo je novo odbrojavanje istorije

KRAJEM leta i početkom jeseni 1989. godine, Berlinom i drugim gradovima Istočne Nemačke prohujao je vihor koji se ubrzo pretvorio u buru i nagovestio rušenje jednog a stvaranje drugog međunarodnog sistema i poretka, stvaranje zajedničke nemačke države koja je podeljena kao posledica poraza u Drugom svetskom ratu. Ta ujedinjena Nemačka ubrzo će postati "prva violina" na evropskoj i svetskoj političkoj i ekonomskoj sceni. Bio je to početak procesa koji će iz temelja uzdrmati posleratno političko ustrojstvo Evrope, a delom i čitavog sveta.

U gotovo svim zemljama biće srušen socijalizam. Sovjetski Savez, ta "imperija zla", kako su ovu zemlju nazivali na Zapadu, rasparčaće se, rasformiraće se Varšavski ugovor, a na geografskoj karti pojaviće se nove zemlje, dok će neke nestati. Nažalost i na nesreću svih naroda bivše Jugoslavije, i ta zemlja će nestati u krvi, suzama, nesrećama i patnjama miliona ljudi. Jednim dobrim delom na inicijativu i uz saglasnost, pa i podršku, doskorašnjih saveznika u ratu, ali i zemlje koja se tek ujedinila, a sve to u cilju ostvarenja sopstvenih geostrateških interesa.

NARAVNO, sve to nije direktna posledica rušenja Berlinskog zida i ujedinjenja Nemačke, niti bi tu novostvorenu državu trebalo kriviti za sva zla koja su kasnijih godina i decenija proistekla na međunarodnoj sceni. To, jednostavno, nije istorijska istina i ne odgovara stvarnosti. Ali činjenica je da su od tih događaja pre trideset godina kola počela da se kreću nizbrdo, i nisu se zaustavila do današnjih dana.

Rušenjem Berlinskog zida i, nedugo posle toga, ujedinjenjem Nemačke, počelo je novo odbrojavanje istorije - kažu analitičari. Svi događaji, svi procesi i sva dešavanja na međunarodnoj sceni, a u nekim slučajevima, u pojedinim državama, i na unutrašnjoj, računaće se do tog istorijskog događaja i posle njega. Ništa, ili skoro ništa neće ostati isto. Vreme, događaji i procesi računaće se do rušenja Berlinskog zida i ujedinjenja Nemačke i posle tih događaja. Zato oni, na njihovu tridesetu godišnjicu, zaslužuju da se na njih podseti. Na sve ono što se pre tri decenije dešavalo, kako se dešavalo i kakve je posledice ostavilo.

"GOSPODO, svedoci smo trenutka koji se događa jednom u veku i doživljava jednom u životu. Bilo bi dobro da se on upamti po dobru, a ne po zlu..." Ove reči jednog iskusnog stranog diplomate, koji je upravo tih dana napuštao Berlin, posle završetka višegodišnje misije, zvučale su proročanski. Neizvesnost koja se u njima krila došla je do potpunog izražaja kasnijih meseci i godina, kada se ispostavilo da ujedinjenje Nemačke ipak ne predstavlja "korak od sedam milja" ka stvaranju zajedničkog evropskog doma "od Atlantika do Urala".

U te priče o Evropi od Atlantika do Urala, koje je nemačka i druga zapadnoevropska propaganda širila preko moćnih medija, poverovao je, na nesreću, i čovek od čijeg je uticaja i moći umnogome zavisio dalji razvoj prilika na kontinentu - sovjetski lider Mihail Sergejevič Gorbačov.

ZA SAMO nekoliko godina, on je od najpopularnijeg čoveka naše planete postao očajnik kome svi okreću leđa. Dobrim delom razoružao je sopstvenu armiju, u čemu mu je kasnije "pomogao"" njegov naslednik, ruski lider Boris Nikolajevič Jeljcin. Uslovno rečeno, raspustio je Varšavski ugovor i SEV, srušio Berlinski zid, ujedinio Nemačku i uništio socijalizam u svojoj zemlji i mnogim drugim državama u svetu. Ili bar, direktno ili indirektno, uticao na sva ta događanja. I za sve to dobio Nobelovu nagradu za mir.

Rušenje Berlinskog zida u jesen 1989. godine, istorija je zabeležila kao preloman događaj za dalja politička kretanja ne samo u Evropi, nego i u svetu. Za mnoge savremene političare i analitičare, od tog događaja počinje nova era u evropskoj i svetskoj istoriji.

TOKOM narednih trideset godina došlo je do velikih promena na političkoj i geografskoj karti Evrope i sveta. Neke zemlje su sa nje nestale, druge su se pojavile, što sve zajedno nije teklo bezbolno, bez ratova i sukoba, koji u nekim delovima sveta i dalje traju. Nažalost, i Jugoslavija se devedesetih godina prošlog veka našla u tom vrtlogu, s teškim posledicama po narode koji su živeli na njenom tlu. Ali to je već druga priča i o njoj će kasnije biti više reči.

Svi događaji na međunarodnoj sceni, i dobri i loši, kojih je, nažalost, bilo više, ne mogu se direktno povezati sa rušenjem Berlinskog zida i ujedinjenjem Nemačke. A još manje se za njih može direktno okriviti Nemačka. Ali takođe stoji činjenica da bar neka od tih zbivanja, posredno, imaju svoje polazište i začetke u događajima od pre trideset godina.

IZVORIŠTA i uzroke treba tražiti i na drugim stranama, u centrima moći na Zapadu, koji su, osećajući se pobednicima u Hladnom ratu, novonastalu situaciju počeli masovno, žestoko i bezobzirno da koriste za ostvarivanje sopstvenih ciljeva i dominaciju na svetskoj pozornici. Da uvode svoju "demokratiju", svoj način života, svoju kulturu i navike i tamo gde se takvi stereotipi ne mogu uvesti, veštački "nalepiti" na države, narode i društva koja od pamtiveka žive u drugačijim uslovima i okolnostima, imaju sopstvenu kulturu (gotovo po pravilu stariju, pa i pravedniju), svoje običaje, tradiciju... Da male zemlje drže u zavisnosti i pokornosti kako bi ostale male, bez većeg uticaja na međunarodna zbivanja, a velikima ne dozvole da ostanu velike i zasmetaju bogomdanim gospodarima sveta. Takozvana globalizacija je za mnoge zemlje i narode postala zastrašujući pojam.

BERLINSKI zid je bio masivna, do tada jedinstvena građevina u svetu - jedinstvena po svojoj nameni i mnogim drugim obeležjima. Zid je simbolizovao podeljenost ne samo Nemačke, nego, možda u još većoj meri, Evrope i sveta. Bio je izgrađen u noći između 12. i 13. avgusta 1961.

Razdvajao je ne samo jedan narod, porodice, već i Evropu, ideologije, način života. Bio je dug 155 kilometara, visok u proseku tri i po metra, sa oblinom na vrhu, da eventualni begunci nemaju za šta da se čvrsto uhvate. Imao je oko 300 osmatračnica, čuvalo ga je 14.000 graničara sa 259 službenih pasa. Na nekim delovima bio je ojačan bodljikavom žicom i minskim poljima.

GRAĐANI istočnog dela grada su sa strahom i nekakvim čudnim osećanjem gledali na tu tvorevinu od betona i čelika, nastojeći da joj se ne približavaju, jer bi to moglo da se tumači kao namera da se prebegne na drugu stranu. A to se sprečavalo najčešće vatrenim oružjem i bez upozorenja.

Pravom košmaru koji će uslediti prethodilo je masovno bekstvo građana Istočne Nemačke, Mađarske i Čehoslovačke na Zapad - u Austriju, koja je otvorila svoje granice, ili u ambasade zapadnih zemalja u Budimpešti, Pragu i nekim drugim prestonicama. Bio je to pravi stampedo. Tokom leta i početkom jeseni 1989, desetine hiljada automobila sa istočnonemačkim registracijama valjalo se drumovima ka jugoistoku, Čehoslovačkoj i Mađarskoj, a zatim dalje, ka Austriji i Zapadnoj Nemačkoj.

PODELjENE ULICE

BERLINSKI zid je presecao berlinske ulice, kvartove, trgove, skverove, parkove, nadzemnu ("S ban") i podzemnu ("U ban") železnicu. Bilo je slučajeva da deli dvorišta stambenih zgrada. Na nekim stambenim objektima, uz samu granicu, zazidavani su prozori da be ni neko kroz prozorski otvor prešao na drugu stranu - u drugu zemlju, drugu državu, sa drugim društvenim uređenjem i drugom ideologijom. Saopšteno je da je prilikom pokušaja bekstva preko Zida ubijeno više od 200 ljudi, ali se njihov tačan broj ipak ne zna.