Nemci neće rusku perestrojku

GRANICA između Austrije i Mađarske otvorena je 19. avgusta 1989. povodom "panevropskog piknika". Oko 700 građana Istočne Nemačke je tu priliku iskoristilo za bekstvo na Zapad. "Mi ćemo Mađarskoj uvek biti zahvalni za taj doprinos nemačkom ujedinjenju", izjavila je nemačka kancelarka Angela Merkel. Ona je kazala da to što se dogodilo tog dana što je bio "veliki korak ka padu Berlinskog zida nekoliko nedelja kasnije, ne bi bilo moguće bez delovanja građana Mađarske, tadašnje Čehoslovačke i Poljske".

U to vreme, dakle pre pune tri decenije, nalazio sam se u Berlinu kao stalno akreditovani dopisnik novinske agencije Tanjug u Nemačkoj Demokratskoj Republici i Zapadnom Berlinu. Prethodno sam bio u Pragu, gde se nagoveštavala "plišana revolucija", a kasnije i u Moskvi, koja je, kao i cela zemlja posle raspada Sovjetskog Saveza, dugi niz godina živela u haosu i na rubu građanskog rata. Dakle, bio sam očevidac i izveštač sa svih tih istorijskih događaja.

U RUSIJI, u punom jeku je "perestrojka" Mihaila Gorbačova. U Berlinu se s tim u vezi uočava izvesna nervoza. Zvanično se ocenjuje da ne postoji nikakav razlog da Nemačka DR kopira tuđa iskustva ili da nešto menja u svojoj dosadašnjoj praksi. Uz takav stav iznose se argumenti koji nisu za potcenjivanje. Nemačka DR je jedina istočnoevropska socijalistička zemlja koja beleži konstantan rast proizvodnje i standarda, bez padova i potresa. Zašto bi se, dakle, moralo menjati nešto što je uspešno i što je izdržalo probu vremena.

Januara 1989. odnosno nepunu godinu pre pada Berlinskog zida, istočnonemački lider Erih Honeker saopštava naciji i istovremeno upozorava svetsku javnost da će Berlinski zid, ta rukotvorina od betona i čelika, ostati tamo gde se nalazi i u obliku u kome se nalazi dokle god to bude potrebno, pa ako treba još pedeset ili sto godina bez ozbira na kritike i povike sa Zapada.

ERIH Honeker time, u stvari, odgovara američkom državnom sekretaru Šulcu i zapadnonemačkom ministru inostranih poslova Genšeru koji na bečkom sastanku KEBS-a optužuju Nemačku DR "što još nije srušila taj nečovečanski zid".

U emotivnom govoru na jednom skupu u Berlinu kome sam prisustvovao, Honeker je poručio Šulcu da "povede više računa o vrućoj granici između njegove države i Meksika" i o ljudskim pravima u sopstvenoj zemlji. "Zašto se bavite Berlinskim zidom koji je hiljadama kilometara udaljen od vas "Zid će i dalje postojati", kaže Honeker "sve dotle dok se ne uklone uzroci zbog kojih je podignut. A podignut je da bi se Nemačka DR zaštitila od razbojnika, probisveta, narkomana i lopova koji nam dolaze sa Zapada" - kaže Honeker.

PRILIKOM izlaska iz sale gde je skup održan, prilazi mi visoki funkcioner Ministarstva inostranih poslova koga poznajem odranije i šapatom mi kaže: Her Milošević, čuli ste šta Honeker kaže o Berlinskom zidu. A onda tiše, kao više za sebe, pita: da li je to realno u trenutku kada Sovjeti rade to što rade i kada nas pritiskaju sa svih strana? Ako padne zid, pala je i Nemačka DR, a sa njom i ceo socijalistički svet. U njegovom glasu osećam istovremeno rezigniranost, ogorčenje i razočaranost. Kao da je pomislio: neka ide sve do đavola, dosta mi je svega.

U podeljenom gradu život se odvija u uobičajenom ritmu. Slike iz filma "Četvorica u džipu", snimljenom prvih posleratnih godina, više se nisu mogle videti na ulicama Berlina, ali se povremeno mogu sresti vojnici zapadnih saveznika. Sovjetski vojnici su u unutrašnjosti zemlje, u svojim bazama, i oni ne izlaze iz kasarni. To bi iritiralo Nemce.

NA JEDNOJ od glavnih istočnoberlinskih ulica, Lajpciger štrase, na semaforu se zaustavljam pored automobila u kome je na zadnjem sedištu visoki sovjetski oficir. Takva scena se u to vreme retko viđa na berlinskim ulicma. Stiskam sopstvene šake u znak pozdrava, otvaram staklo i kažem oficiru: "Zdravstvujte tovariš oficer, žela zdorov." Čovek me gleda pomalo začuđeno, ne zna ko sam. Možda misli da je to neka provokacija. Samo blago klima glavom i prinosi ruku oficirskoj šapki u znak otpozdrava.

"Edut, edut po Berlinu naši Kazaki" (u prevodu "Idu, idu po Berlinu naši Kozaci") glasi popularna, veoma melodična ruska pesma iz vremena rata koja se i dan-danas, ali sve ređe, čuje na ruskom radiju ili u TV emisijama. Ona sada nema "okupatorski" prizvuk, a pripadnici mlađe generacije jedva da naslućuju kako je, kada i zašto nastala.

BERLINSKI zid je ušao u istoriju onog trenutka kada je izgrađen i postao simbol podeljenosti Evrope, a u njoj će trajno ostati kao obeležje jedne istorijske epohe.

Čitati o Berlinskom zidu u novinama i gledati ga na fotografijama je jedno, a posmatrati ga izbliza, "uživo", nešto sasvim drugo. Za građane na Istoku, to je neka vrsta Baba Jage kojoj se ne sme prići jer je opasna po život. Svako približavanje zidu izaziva podozrenje o nameri da se pređe na drugu stranu.

Na kraju lepe, centralne berlinske avenije u istočnom delu grada, Unter den Linden (u prevodu "Pod lipama"), kojom su za vreme nacista održavane vojne parade, nalazi se Brandenburška kapija. Ovom istorijskom zdanju se ne može prići. Odmah kraj nje su istočnonemačke vojne stražarnice. Brisani prostor od stotinak metara pretvoren je u lepo uređen travnjak. Pošto se tu niko ne kreće, nakotili su se zečevi i u predvečerje veselo skakuću i mirno pasu travu. Nedaleko je prostor gde se poslednjih dana rata nalazio Hitlerov bunker u kome je izvršio samoubistvo.

SA SUPROTNE, zapadne strane zida, vlada drugačija atmosfera. Prostor neposredno uza zid je zarastao u korov, jer tu niko nema potrebe da dolazi. Blizu Brandenburške kapije, sa zapadne strane, izgrađeno je nekoliko improvizovanih platformi od dasaka na koje se stanovnici Zapadnog Berlina i turisti drvenim stepenicama penju i gledaju na drugu stranu. To su takozvane platforme za posmatranje socijalizma. Istočnonemački stražari s one strane zida budno prate svaki pokret. Niko se ne usuđuje da pokuša da pređe zid jer zna da mu ne gine metak.

Zid je razdvojio ljude, porodice, narod, ideologije. Naši poznanici na istočnoj strani sa kojima se porodično družimo, kažu nam da "preko zida" imaju vrlo bliske rođake koje nisu videli više od trideset godina. Veoma mi zavide što ja sa porodicom slobodno mogu da pređem na drugu stranu kad god hoću. Ja, supruga i sin imamo službene pasoše, a ja, uz to, i urednu akreditaciju stranog dopisnika u Nemačkoj DR i istovremeno akreditaciju za zapadni deo grada, gde je smeštena jugoslovenska vojna misija.

SUTRA: Masovan beg u Zapadnu Nemačku