Masovan beg u Zapadnu Nemačku

BERLIN je nekoliko decenija imao verovatno najpoznatiji kvart, najpoznatiju tačku na karti Evrope, pa i sveta. Bio je to čuveni Čekpoint Čarli, granični prelaz iz jednog u drugi deo podeljenog grada. Tu nije mogla neopaženo da prođe ni muva. Prolaz je služio uglavnom za strance i pripadnike okupacionih snaga. Obični smrtnici, Nemci, prolazili su na drugom kraju ulice Fridrihštrase.

Sa druge, zapadne strane, samo pedesetak metara od prelaza - gomila sveta. Tamo nema nikakve straže ni kontrole. Mnogi od onih koji se vrzmaju okolo su strani turisti, znatiželjnici. U blizini ima manjih prodavnica, a tu je i omanji muzej, verovatno jedinstven u svetu. U njemu su izloženi predmeti vezani za bekstvo istočnonemačkih građana na Zapad. Pored ostalog, jedna torba koju žene nose kada idu na pijacu i u kojoj je bila sakrivena jedna očigledno sitna osoba, možda dete, prilikom prelaska granice. Prosto je neverovatno čime su se ljudi služili da bi prešli sa istočne na zapadnu stranu.

KOPALI su tunele, pravili letelice, prerušavali se, preplivavali reku Špreju. Često su se ovi pokušaji završavali tragično. Istočnonemački stražari nisu imali milosti. Takva je bila naredba sa najvišeg mesta.

"Običan" prelaz u ulici Fridrihštrase je opet priča za sebe. I to je odlično čuvan prelaz. Na Zapad se ide "S" banom, odnosno nadzemnom železnicom. Podzemna železnica, odnosno metro, ("U" ban) - ne saobraća iz jednog dela grada u drugi iako linije postoje. Zatvorene su kao i ulice. U malim i zagušljivim prostorijama pogranične zone tiskaju se uglavnom stariji ljudi i žene, penzioneri, jer oni lakše dobijaju dozvolu za prelaz. Deluju zbunjeno, uplašeno. Za neke će to biti prvi, a možda i poslednji prelaz iz jednog u drugi deo grada, iz jedne države u drugu, iz sveta socijalizma u svet kapitalizma. "Mein Gott, (moj Bože), pa mi smo s druge strane zida, u Zapadnom Berlinu", kaže kao u transu starija žena koja se očigledno prvi put našla s one strane granice. Prvi put posle gotovo trideset godina.

ŽITELjI Zapadnog Berlina nisu baš ljubazni prema strancima, naročito ne prema onim koji dolaze sa Istoka. Smatraju da su oni krivi zbog položaja u kome se nalaze. Oni su u nekoj vrsti geta. Žive na skučenom prostoru, izolovani sa istočne strane zidom, a sa zapadne teritorijom Nemačke DR. U Zapadnu, odnosno SR Nemačku, mogu da putuju preko teritorije Nemačke DR uzanim, ograđenim i dobro čuvanim koridorom. Leti se "provode" i relaksiraju na prostranom travnjaku pored zdanja Rajhstaga. Bogat i lepo uređen, ali vrlo skučen zoološki vrt se nalazi u samom centru grada, nema slobodnog prostora de se izmesti.

- Marš, svinjo, sa tog parking mesta - besno mi kaže mladić kada sam svoj automobil parkirao na jedno teško pronađeno prazno mesto na javnom parkiralištu. Na mojim kolima su tablice za strance u Istočnom Berlinu.

MLADIĆ je očigledno prepoznao u meni "neku slovensku njušku", iako se po odeći ili bilo čime drugim nisam razlikovao od drugih. Ćutke sam se sklonio jer sam od nekih poznanika čuo da su u ovakvim situacijama imali grdne neprilike, pa i dobijali batine.

Ovog mladića u Berlinu sam delimično razumeo. U grad skučen i za domaće žitelje, Nemce, sjatilo se više desetina hiljada stranaca "s brda s dola", iz mnogih evropskih i drugih država. Gotovo da nema pripadnika naroda i nacija koji nisu prisutni u Berlinu. Najbrojniji su Turci koji imaju čitav kvart, Krojcberg. Dosta je brojna i jugoslovenska kolonija. U Zapadnom Berlinu je, prema procenama, u to vreme bilo između 25.000 i 30.000 ljudi sa prostora bivše Jugoslavije, najviše iz Hrvatske i Srbije, ali i Albanaca, Bošnjaka i Slovenaca.

OKTOBAR 1989. je sudbonosan za Nemačku DR, ali ne samo za nju. Tog meseca i godine obeležava se 40-godišnjica stvaranja te države. To će ujedno biti poslednja godišnjnica, poslednje obeležavanje stvaranja "prve države radnika i seljaka na nemačkom tlu". "Do proslave vi, od proslave mi", govori se u opozicionim krugovima.

Gotovo niko nije verovao da će bilo šta da zaustavi lavinu koja se valjala. Već mesecima, građani Nemačke DR, Čehoslovačke i drugih istočnoevropskih zemalja masovno beže na Zapad. Najzadovoljniji su bili, razume se, rukovodioci u Bonu koji su, za razliku od široke javnosti na Istoku i Zapadu, znali konačan ishod svega. Zapadnonemački kancelar Helmut Kol blistao je od zadovoljstva. Kako i ne bi - pred njim su stajali "veliki dani ujedinjenja", a on sam biće proglašen za ujedinitelja i kao takav ući će u istoriju. I ušao je.

BERLIN se priprema za proslavu i doček stranih gostiju. Pozvan je i sovjetski lider Mihail Gorbačov. Za razliku od svih ranijih dolazaka, ovoga puta nema euforije. Na ulicama nema sovjetskih zastava niti transparenata dobrodošlice. Nema ni mase koja bi klicala. Gorbačov je projurio automobilom od aerodroma do rezidencije, sutradan položio vence na groblje sovjetskim vojnicima na Treptovu, a zatim prisustvovao svečanoj večeri u Palati Republike.

I dok u Palati traje svečanost, na centralnom berlinskom trgu Aleksander placu, polako se okupljaju demonstranti. Oni uzvikuju: "Sloboda", "Nećemo bežati" i pozivaju Gorbačova da im se pridruži. "Gorbi, spasi nas, Gorbi, pomozi nam." Jedna od najpoznatijih krilatica bila je Wir sind Volk - ("Mi smo narod"). Takoreći preko noći, ona je preinačena u parolu Wir sind ein Volk - ("Mi smo jedan narod"). Ta transformacija značila je da Nemci na Istoku hoće ujedinjenje sa sabraćom na Zapadu, jer su jedan narod.

GORBI se, naravno, nije pojavio ali je intervenisala policija. Mnogi demonstranti su privedeni, ostali su se razišli ali nakratko. Svakog narednog dana u Berlinu i u drugim istočnonemačkim gradovima biće sve više demonstranata i sve glasnijih protesta, a sve manje policije.

Veliko iznenađenje, gotovo senzaciju, izazvala je izjava predsednika Saveza književnika Nemačke DR Hermana Kanta da je "politika istočnonemačke države poražena". Iznenađenje je tim veće što je Kant član Jedinstvene socijalističke partije Nemačke i što je tu izjavu štampalo partijsko glasilo "Nojes Dojčland".

U ISTOČNONEMAČKIM gradovima situacija je samo naizgled mirna, ali su događaji ubrzo pokazali da je to bilo zatišje pred buru. Čarke između demonstranata i policije ne prestaju. U Berlinu su blokirane saobraćajnice ka evangelističkoj crkvi u kojoj ljudi, uglavnom mladići i devojke, protestuju sedeći i najavljuju štrajk glađu. To je poznata bogomolja Getzemane kirhe, nedaleko od jedne od centralnih istočnoberlinskih avenija.

- OVDE smo počeli - kaže mi nemački kolega nekoliko godina kasnije kada smo automobilom prolazili pored crkve. - Znam - odgovaram kolegi. I ja sam jednom bio u povorci.

Do katedrale Getzemane kirke sam išao sa jednim češkim kolegom s kojim se poznajem još iz Praga gde sam ranije bio stalni dopisnik. Želeli smo da opipamo puls demonstranata na samom izvorištu.

Ubacujemo se u kolonu ali između sebe ne razgovaramo ni na češkom ni na nemačkom jer će po akcentu prepoznati da nismo "njihovi" pa može biti belaja. Mogu da pomisle da smo provokatori ili špijuni.

PRIPREMA MIRNE REVOLUCIJE

DANIMA i nedeljama, u porti crkve Getzemane kirhe, posle bogosluženja, okupljali su se mladi ljudi, palili sveće, sedeli i mirno ćaskali. To je bilo centralno mesto u Berlinu gde je pripremana "mirna revolucija" i odakle su polazile nepregledne povorke demonstranata.

SUTRA: Sveće za opelo socijalizmu