Sveće za opelo socijalizmu

KRAJEM leta i početkom jeseni 1989. godine, danima i nedeljama, uglavnom mladi ljudi, okupljali su se ispred poznate evangelističke crkve, Getzemane kirke, i kretali u protestni marš. Kolona je polazila iz porte i učesnici su palili sveće. Paljenje sveća postao je uobičajeni ritual. Desetine hiljada ljudi nosi upaljene sveće. Sveće se pale pred zgradom Državnog saveta, pred zdanjem parlamenta i drugim državnim zdanjima.

- Šta će vam sveće u rukama - pita učesnike povorke gospodin sa cvikerima.

- Držimo opelo socijalizmu - kaže jedan krupan momak iz povorke uz smeh svojih kolega.

- A gde ste bili svih ovih godina? - pita više za sebe sredovečna žena koja se sa detetom očigledno vraća iz šetnje. Bojim se da ste koliko juče klicali Honekeru.

- Pljuni pa poliži - šapuće uglađeni gospodin obraćajući se svom prijatelju. Najgore je kad komunjara kaže komunjari da je komunjara.

- Opelo treba držati i fašistima - izjavljuje jedna gospođa uzdržavajući se da ne plane. - Sinoć je nekoliko mladića sa kukastim krstom na rukavu pisalo nacističke parole na zgradi u kojoj stanujem.

SVIMA je jasno da se nešto krupno sprema, da će biti lomova a možda i ozbiljnih nereda.

Osamnaestog oktobra dolazi do smene na državnom i partijskom vrhu. Zvanično se saopštava da je Erih Honeker podneo ostavku, "iz zdravstvenih razloga" i da ga je na toj funkciji zamenio Egon Krenc, jedan od najmlađih članova Politbiroa. To nije nikakvo foliranje.

U Berlinu nije bilo nijednog čoveka koji je verovao da se Honeker povlači iz zdravstvenih razloga iako je poznato da je njegovo zdravlje ozbiljno narušeno. Svi su ubeđeni da on nije podneo ostavku nego da je smenjen. Govori se da je Hans Modrov, kasnije predsednik prelazne vlade, imao u tome najveću ulogu i da je na sednici Politbiroa skresao Honekeru "u brk" da "tako više ne ide".

HANS Modrov, to je onaj isti čovek, koji je važio za veoma realnog političara i koji je nešto kasnije, tokom krize u Jugoslaviji, žestoko kritikovao stav Berlina. On je izjavio da Nemačka deluje nasuprot razumu i bez odgovornosti za mir. "Nemačka se oglušila o sve opomene i sukobila sa partnerima iz Evropske unije. Ona je konačno postala zvanična strana u građanskom ratu na tlu zemlje (Jugoslavije) u kojoj su ostali krvavi tragovi Hitlerovog Vermahta i u kojoj je nemačka spoljna politika bila posebno obavezna na opreznost i uzdržanost".

Nekoliko dana kasnije Lajpcig je ponovo uzavreo. Na ulice je 23. oktobra izašlo 300.000 ljudi, što je više od polovine žitelja ovog sajamskog grada u kome je, kako se govorilo, začeta "mirna revolucija" i koji će se kasnije "proslaviti" pravom eksplozijom neonacističkog nasilja i mržnje.

U POLITBIROU nije bilo jedinstvenog stava o uličnim demonstracijama. Neki članovi Politbiroa su smatrali da treba "preseći" i poslati vojsku na demonstrante. U Berlinu se uveliko govorilo kako su članovi najvišeg partijskog rukovodstva preko ekrana interne televizije posmatrali šta se zbiva na demonstracijama u Lajpcigu. Bila je, navodno, već data naredba da vojska krene iz kasarni. Ta naredba je povučena u poslednjem trenutku čime je izbegnuto krvoproliće koje je moglo imati neviđene razmere.

Najveću ulogu u tome odigrao je, kako se tvrdilo, Egon Krenc. Njemu se pripisuju zasluge što je izbegnut nasilni obračun sa demonstrantima. Prava istina, međutim, nije saopštena javnosti.

A ERIH Honeker je u jednoj prilici je izjavio da svi oni koji ga dobro poznaju, znaju da je u životu "ispio više žuči nego meda" i da je "mnogo češće pio vodu nego vino". Time je želeo da kaže da mu je životni put bio tegoban (proveo je nekoliko godina u fašističkom zatvoru, a u mladosti hleb je zarađivao pokrivajući krovove crepom, izučivši taj zanat). "Sve što imam, cela moja pokretna i nepokretna imovina, ne vredi ni 30.000 istočnonemačkih maraka, a to je manje od plate koju mesečno primaju zapadnonemački funkcioneri i to u njihovoj konvertibilnoj valuti" - izjavio je Honeker.

Završio je svoju političku karijeru i životni put izolovan, odbačen i zaboravljen. Njegova supruga Margot, takođe visoki funkcioner, otišla je u Argentinu kod njihove ćerke koja živi tamo.

Ni drugi funkcioneri nisu bolje prošli. Za bivšeg dugogodišnjeg predsednika vlade Vilija Štofa govori se da "ništa ne zna" i da mu "ništa nije jasno".

TREĆI čovek iz najvišeg rukovodstva, predsednik parlamenta Horst Zinderman, umro je nekoliko meseci ranije.

"Drago mi je što umirem jer više nemam u šta da verujem" - izjavio je Zinderman svojim ukućanima. "Sve što smo činili ostaće izbrisano. Iza nas neće ostati ništa."

Bivši šef državne bezbednosti, Erih Milke, koji je zašao u devetu deceniju života, izjavio je da, "posle svega što se desilo, on više ne živi i da je ruina od čoveka".

"Srećna sam što je umro" - izjavljuje supruga jednog visokog rukovodioca. "On bi se radije ubio nego što bi zamenio istočnonemačke marke za zapadne."

Berlinski listovi javljaju da mnogi lokalni funkcioneri i aktivisti doživljavaju nestajanje Nemačke DR kao istinsku tragediju. Lokalni listovi beleže česte slučajeve teške depresije i samoubistava.

U BONU, kažu upućeni, političari trljaju ruke. Sve ide kao po loju. Ujedinjenje Nemačke je na pomolu čime će, kako se kasnije ispostavilo, biti završen tek prvi deo "istorijskog posla".

Istočnonemačka kula od karata se ruši. Trećeg novembra rukovodstvo Liberalno-demokratske partije zvanično predlaže da parlament na vanrednoj sednici raspravlja o poverenju vladi, a već narednog dana čitav Istočni Berlin se digao na noge. Na ulice je izašlo preko pola miliona ljudi - skoro svaki drugi žitelj prestonice.

Ogromna šarolika kolona demonstranata prošla je glavnim avenijama grada. Ona se na svakom uglu povećava. Demonstranti pozivaju prolaznike da im se pridruže i prosto ih vuku za rukav. Demonstranti nose parole na kojima piše "Nikada više socijalizma", "Nikada više staljinizma"; "Demokratija - da, haos - ne".

POLICIJA se drži potpuno rezervisano. Prolazeći pored zgrade Državnog saveta, pojedini demonstranti lepili su po njenim zidovima plakate uvredljivog sadržaja. Šarolika masa sveta je zavirivala u policijske automobile, ismejavala policajce koji su koliko juče predstavljali neprikosnoven autoritet, unosili im se u lice i dobacivali uvredljive dosetke. "Cajkani", "komunističke bitange", "žandari", "vucibatine"... Policajci su stoički podnosili uvrede i okretali glavu. Očigledno, imali su naređenje da ni pokoju cenu ne upotrebe silu.

TALAS NEZADOVOLjSTVA

DEMONSTRACIJE su se te jeseni 1989, pre trideset godina, proširile i po drugim istočnonemačkim gradovima. Već tradicionalni Lajpcig, pa Drezden, Gera, Roštok, Brandenburg, Plauen, Erfurt. Istočnom Nemačkom je počeo da se valja talas nezadovoljstva koji će je narednih dana potpuno prekriti. Više nije postojala sila koja je mogla da zaustavi započeti proces promena.

(SUTRA: Obaveštajne službe iz Bona otvaraju granicu)