Službe iz Bona otvaraju granicu

DEVETI novembar 1989. ostaje zabeležen u nemačkoj, ali i evropskoj istoriji. Odluku o otvaranju granice saopštio je tog dana član najužeg partijskog rukovodstva Ginter Šabovski, na konferenciji za štampu u berlinskom pres-

-centru, u istočnom delu grada. Tamo sam odlazio gotovo svakodnevno jer je, naročito poslednjih meseci, imalo šta da se čuje.

Gintera Šabovskog znam odranije. Bio je sekretar Jedinstvene socijalističke partije Nemačke zadužen za štampu. Godinu dana pre ovih događaja, uzimao sam od njega intervju. Inteligentan, obrazovan, rečit, sa uglađenim manirima. Imam utisak da je otvoreniji i manje "tvrd" od drugih visokih činovnika, ali ideološki nepokolebljiv.

Šabovski je došao u pres-centar pravo sa sednice partijskog plenuma da bi obavestio novinare o toku sastanka. Ja sedim u drugom redu i dižem ruku želeći da postavim pitanje. Imam utisak da Šabovski ne vidi ni mene niti bilo koga drugog. Deluje krajnje zbunjeno i odsutno. Jedan italijanski novinar nadvikuje sve sa pitanjem kada će zid biti otvoren. U pola reči Šabovskom prilazi jedan službenik i dodaje mu nekakvu ceduljicu. Na toj ceduljici je napisana odluka o otvaranju granice. Šabovski je očigledno zbunjen i sebi u bradu sriče reči napisane na ceduljici. "Koliko shvatam, granica se otvara sada, odmah" - kaže Šabovski.

NEKI novinari skaču sa stolica da bi što pre svojim redakcijama saopštili senzacionalnu vest. Najvažniju vest, vest koja se u novinarskoj karijeri, po značaju, pruža jednom ili nijednom. Drugi se snebivaju jer nije zapravo sasvim jasno šta je Šabovski saopštio.

Ja sam u nedoumici šta da radim. Moj stan gde imam kancelariju je udaljen samo nekoliko stotina metara. Plašim se da javim neproverenu, odnosno još zvanično nepotvrđenu vest, a opet mi je stalo da moja agencija bude ako ne prva, a onda bar među prvima koja će javiti o otvaranju granice. Zovem neke ljude koji su na dosta visokim položajima koji bi mogli nešto više da mi kažu. Oni ne znaju, od mene čuju za takvu odluku, ali nisu iznenađeni. Ja odlučujem da pošaljem hitnu vest redakciji sa određenim ogradama; da je to još nezvanična informacija, ali da je saopštenje pročitao visoki državni funkcioner.

Ispostavilo se da je nemušto saopštenje koje je pročitao Šabovski bilo tačno.

NI dan-danas nije jasno ko je doneo odluku o otvaranju granice: da li je to bio Politbiro JSPN koji je te večeri održavao sednicu, Državni savet ili neko treći. Do ušiju novinara doprla je gotovo neverovatna varijanta: cedulju sa takvom odlukom Šabovskom su doturili ljudi iz zapadnonemačke obaveštajne službe. Znalo se, naime, da kada se granica jednom otvori, više neće biti te snage koja je ponovo može zatvoriti.

Ova varijanta je malo verovatna, ali ne i nemoguća. Vlast Nemačke DR nalazila se tih dana i nedelja u rasulu. Više se nije znalo ko pije a ko plaća. Sve konce vukle su zapadnonemačke obaveštajne i druge službe. Pale su mi napamet reči mog poznanika iz Ministarstva: "Pitajte u Bonu, oni bolje znaju od nas šta se ovde događa."

U JAVNOSTI se još ne zna ono što je Šabovski izjavio u pres-centru. "Haos" - izjavljuje jedan član Politbiroa okupljenoj masi ispred zgrade Centralnog komiteta partije. "Male su šanse da se održimo i umirimo javnost."

Ovaj član Politbiroa, kao i svi drugi, znaju da šanse zapravo ne postoje. Kola su krenula nizbrdo i više se ne mogu zaustaviti.

Bio sam očevidac da je atmosfera oko otvaranja granice bila dramatična, gotovo filmska.

Iste večeri kada Politbiro zaseda i kada posle sastanka, koji je završen bez ikakvog dogovora ili zaključka, njegovi učesnici odlaze na spavanje, jedna poverljiva ličnost pokušava da ponovo okupi sve najviše rukovodioce "zbog hitnog dogovora". Jedna crna limuzina sa "treptačima" klizi putem koji povezuje Berlin sa Vandlicom, omanjim ekskluzivnim prigradskim naseljem, u stvari perifernim delom Berlina, u kome žive najviši rukovodioci.

U LIMUZINI je veoma uticajan član Politbiroa Ginter Šabovski koga su hitno poveli u Politbiro, "jer je situacija kritična". Ostali rukovodioci su već legli. To su gospoda već u godinama; najmlađem je oko sedamdeset, najstarijem - šefu državne bezbednosti Erihu Milkeu - bliži se 83. rođendan. Gotovo sva svetla u Vandlicu su ugašena. Svi se nalaze u krevetima ali, kako su kasnije govorili - ne spavaju. Muče ih crne misli jer im je sudbina, u najbukvalnijem smislu te reči, neizvesna.

Šabovskog je pozvao komandant graničnih jedinica u Berlinu jer je situacija oko zida alarmantna - kaže komandant. "Jedni kažu da pustimo preko granice masu koja postaje sve veća, drugi izjavljuju da za to ne postoji nikakvo naređenje" - govorio je kasnije komandant karaule.

Šabovski širi ruke i vraća se u Vandlic. On je toliko umoran da se uspavljuje u automobilu.

NA JEDNOM od graničnih punktova samo sat-dva pre nego što je granica otvorena, vodi se duel između jedne sredovečne, ojađene žene i komandira straže. Ona ga plačnim glasom moli da je pusti preko, na Zapad, gde ima bliske rođake i prijateljicu. "Pustite me samo nakratko, vratiću se, verujte mi", - kaže ona stražaru. "Samo da stanem nogom sa one strane granice." Žena je očajna, kosa joj je razbarušena, gotovo je u transu. Baca molećiv pogled na nas, omanju grupu stranih novinara koji smo se tu zatekli. Kao da kaže: "pomozite mi".

Stražarov ledeni pogled uperen je preko njene glave, u prazno. On gotovo ne trepće, ali je sasvim vidljivo da iznutra treperi. Kasnije je na televiziji izjavio da je "morao da poštuje naređenje".

Samo sat-dva kasnije žena je prešla preko granice. Masa je nagrnula, prosto je zbrisala stražare i počela da se tiska kroz uzani prolaz. Mlađi ljudi počeli su da preskaču zid. Ubrzo, na tom i nekim drugim mestima našle su se teške građevinske mašine koje su počele da ruše tvorevinu od betona i čelika. Zid je počeo da popušta, puca i krnji se pred moćnim buldožeroma. Jedan poveći komad stropoštao se takoreći pred nogama mase koja to propraća oduševljenim uzvicima. Zbunjeni stražari bespomoćno su gledali u pomahnitalu masu.

Tako je rušen i srušen Berlinski zid.

STAMPEDO U OBEĆANU ZEMLjU

TOG dana, 9. novembra, zapravo večeri, otvorene su istočnonemačke granice i probijen Berlinski zid. Desetine, stotine hiljada građana pohrlile su istog trenutka na granicu ka zapadu u "obećanu zemlju". Bio je to stampedo kakav ni pre ni posle toga nije viđen u istoriji. Toga dana Nemačka se faktički ujedinila. Njeno "de jure" ujedinjenje uslediće nešto kasnije. Sve ostalo bilo je "stvar tehnike". Ni praktično ni teoretski više ništa nije moglo da spreči ono što se narednih dana i meseci događalo.

(SUTRA: Ulične scene liče na cirkus)