Zapad falsifikuje istoriju: Tvrde da su Drezden sravnili Rusi!

SVETSKI mediji direktno su prenosili kako hiljade mladih Nemaca ruše zid. Ja, kao lični svedok ovih zbivanja, činio sam to isto: danima i nedeljama izveštavao sam, kao stalni dopisnik agencije Tanjug, srpsku, odnosno tada još jugoslovensku javnost o tim istorijskim zbivanjima. Ali niko nije pitao šta žele 18 miliona istočnih Nemaca. Žitelji Nemačke DR maštali su o slobodi kretanja i "socijalizmu sa ljudskim likom". Oni su nisu mogli da predstave sebi kako izgleda kapitalizam. Nije bilo nikakvog referenduma. Sprovedena je čistka u svim sferama, svim oblastima života i na svim nivoima.

Sovjetski Savez je je jednostavno ostavio Nemačku DR na cedilu. Nikakvog dogovora nije bilo.

PAMETNI i sposobni državnici, kažu analitičari, razmišljaju o svim posledicama "anšlusa" umesto ujedinjenja dve zemlje sa jednakim pravima. Gorbačov je navodno govorio da Nemci između sebe treba da se dogovore, rasprave. To je u praksi značilo - jači uzima šta hoće. A SR Nemačka je u tom trenutku bila jača. Počela je prava kolonizacija Nemačke DR. Odstranjujući sa vlasti lokalne patriote, ocrnjujući ih i ponižavajući, zapadni kolonizatori sproveli su potpunu privatizaciju državnih resursa Nemačke DR. Jedan sistem u potpunosti je "progutao" drugi.

NA ISTOKU, građani i danas pamte i prepričavaju ono što se dogodilo u noći između 13. i 14. februara 1945. godine. I meni lično, sagovornici u Drezdenu, gde sam tokom boravka u Nemačkoj povremeno navraćao, pričali su o pravom paklu koji su preživeli te noći. Tada je na Drezden izručen smrtonosni tovar: britanska i američka avijacija bacile su na ovaj grad na hiljade zapaljivih i fugasnih bombi. Čitav grad bio je pretvoren u gigantski oganj. Ljudi su po noći hodali ulicama kao žive buktinje. Broj poginulih se tačno ne zna.

Ruski izvori kažu da je bilo 135.000 žrtava, britanski - oko 30.000. Brojani su samo celi trupovi. Delovi ljudskih tela i onih koji su pretvoreni u pepeo nisu mogli da budu prebrojani. Cilj Engleza i Amerikanaca bio je, kažu analitičari, da moralno ponize Nemce, ali i da pokažu Sovjetima za šta je sposobna avijacija "saveznika" koja se pripremala za napad na sovjetske jedinice (operacija "Nezamislivo").

A TURISTIČKI vodiči u Minhenu govore turistima kako je Drezden bombardovala ruska avijacija. Istovremeno, nemačka štampa pljuje po Rusima nazivajući ih varvarima. "To govore, Vesi (zapadnjaci)", kažu sagovornici ruske novinarke Darje Aslamove u Berlinu. Njima neprekidno ispiraju mozak. Mi, "gederovci" (istočnjaci) smo drugačiji".

Postoji još jedna razlika između istočnog i zapadnog dela zemlje. Istočni Nemci fizički izgledaju onako kako su izgledali njihovi preci pre 300 godina - zapaža ruska novinarka. To se objašnjava odsustvom "sveže krvi". Ako u zapadnom delu zemlje ima veoma mnogo stranaca (u Frankfurtu, na primer, gotovo polovina žitelja su pridošlice iz raznih krajeva sveta), na Istoku pridošlica jedva da je oko 1,5 odsto.

"OVDE strance ne vole, izbeglice mrze, tako da se izbeglice ovde ne zadržavaju, idu u zapadne centre. Zato je Istok čist, uredan, a ne zapljuvan migrantima kao Keln ili Frankfurt", kažu građani na Istoku.

Ova zapažanja ruske novinarke i izjave njenih sagovornika - građana Berlina, neko može da tumači kao rasističke ili kao govor mržnje. One međutim, odražavaju realnost. Ne ulepšavaju je niti je falsifikuju.

I poznati nemački reditelj, Tomas Ostermajer, tvrdi da ni trideset godina posle rušenja Berlinskog zida i ujedinjenja, ova zemlja nije postala homogeni prostor. Poznati reditelj u jednoj izjavi kaže da na Istoku, odnosno bivšoj Nemačkoj DR, mnogi glasaju za ekstremnu desnicu, što je posledica procesa koji su obeležili prethodnih trideset godina. Dakle, ne onoga što se dešavalo pre pada Zida, već što se dešava posle njega. Mnogi ljudi na Istoku osećali su se poniženim dolaskom Zapadnih Nemaca, a tako se osećaju i danas.

REDITELj Tomas Ostermajer navodi primer da su na čelu najvećih institucija u Istočnoj Nemačkoj (muzeji, pozorišta, univerziteti, opere) ljudi iz zapadnog dela zemlje. Sva moć je u njihovim rukama. Sve klase u istočnom delu zemlje suočavaju se sa ovim problemima. Naročito je muškarcima teško da se zaposle ili pokrenu svoj posao. Žene iz Istočne Nemačke odlaze u Zapadnu, zato u mnogim mestima muškarci žive bez žena. A to je veoma opasno.

I tako, dok se jedna zemlja ujedinjuje, druge evropske države, u razmaku od samo nekoliko godina, razjedinjuju se, dele, cepaju; neke mirno, kao Češka i Slovačka, neke uz buru i sa veoma teškim posledicama ali bez većih žrtava, kao Sovjetski Savez, a treća, Jugoslavija, uz ogromne ljudske žrtve, materijalna razaranja i patnje na svim stranama.

Kako se oko tih događaja ponaša tek ujedinjena Nemačka, kako ostale evropske države, šta izjavljuju i misle njihovi zvaničnici, kakve poruke šalju?

U VREME kada u jugoslovenskim republikama vri, hrvatska i slovenačka zajednica u Berlinu organizuju ulične proteste. Njima se pridružuju i Albanci koji dolaze u nemačku prestonicu iz drugih gradova. U koloni su i majke sa decom u kolicima. Kolona ide prema zgradi jugoslovenske vojne misije u zapadnom delu grada, ali se usput smanjuje jer, kako se pronose glasovi, Udba sve snima. Nedaleko od Brandenburške kapije nekoliko Slovenki u crnini pale sveće za one koje su ubili vojnici JNA. Usput, govore prolaznicima o strašnim zločinima koje čine vojnici JNA, odnosno Srbi.

Srbi, kojih u Berlinu u to vreme ima nekoliko desetina hiljada, otprilike koliko i Hrvata, ne organizuju nikakve skupove, nikakve povorke. Oni su podeljeni: jedni su za Slobodana Miloševića, drugi za Vuka Draškovića, treći za Vojislava Šešelja. A i "vukovci" i "šešeljevci" su između sebe podeljeni. Jedni su za jednog pravoslavnog sveštenika koji u Berlinu održava bogosluženja, drugi za drugog.

BITI Srbin i Jugosloven tih dana u Berlinu nije bilonimalo prijatno. Takvo neprijatno osećanje se iz dana u dan sve više produbljivalo. "Sklanjam se od svakog susreta i sa Nemcima i sa drugim strancima", izjavljuje jedan jugoslovenski diplomata.

Ja kao Jugosloven i Srbin, pa još novinar-dopisnik, takođe sam u nevolji. Nemački poznanici više nisu tako ljubazni, zvaničnici izbegavaju susret ili da daju odgovore na pitanja.

U istoj zgradi u kojoj stanujem, dva sprata više, stanuje porodica: muž Hrvat, a supruga Slovenka. Ranije smo bili u korektnim komšijskim odnosima, ali se nismo družili. Sada se prilikom susreta ne javljaju. Jednog popodneva, posle vesti nemačke TV o "srpskim zločinima", žena besno lupa pesnicom na vrata mog stana i nešto viče. Imam utisak da je nervno labilna.

USTAŠE PRETE SRBIMA

JEDNO jutro, u dvorištu Srpske pravoslavne crkve u zapadnom delu grada, nađena je gipsana okrvavljena glava sa bradom. To je očigledno poruka i pretnja "srpskim četnicima".

U poštanske sandučiće Srba neko tokom noći ubacuje listove papira sa tekstom ispisanim isecanim slovima iz novina, očigledno da se zametne trag počiniocima. U tekstu najgrubljim rečima se preti Srbima i poručuje da su bezbedni jedino "tamo negde oko Niša". Uz tekst su ustaško "U" i ukrštene kame.