Nemci su znali da su mnogi Srbi sticali visoke položaje pljujući po Srbiji

U BERLINU je 19. i 20. juna 1991. održan sastanak ministara inostranih poslova zemalja članica KEBS-a. Ministri na rečima podržavaju teritorijalni integritet Jugoslavije i njen demokratski razvoj. U posebnoj izjavi, koja postaje zvaničan dokumenat, podržava se ekonomska reforma Jugoslavije i ukazuje na potrebu poštovanja ljudskih prava i prava naconalnih manjina i na mirno rešavanje postojećih sporova. Evropske zemlje, SAD i Kanada na taj način stavljaju do znanja da one žele jedinstenu i celovitu Jugoslaviju i da se protive dezintegracionim procesima u njoj. U izjavi se dalje kaže da jedino jugoslovenski narodi mogu da odlučuju o sudbini njihove zemlje.

Identično mišljenje izneo je i američki državni sekretar Džejms Bejker u razgovoru sa članovima jugoslovenske delegacije. Bejker je saopštio saveznom sekretaru za inostrane poslove Budimiru Lončaru da SAD podržavaju jedinstvo, celovitost i teritorijalni integritet Jugoslavije, o čemu će, kako je rekao, lično obavestiti savezne i republičke rukovodioce kada poseti Jugoslaviju.

TA ISTA Evropa, koja je u junu 1991. u Berlinu podržala teritorijalni integritet Jugoslavije, samo posle mesec-dva želi da je potezom pera izbriše sa geografske karte. To je činjenica bez presedana u istoriji.

Na sastanku u Berlinu moglo se čuti da "pojedine zemlje" imaju rezerve prema usvojenom dokumentu. U te zemlje, kako mi prenose neke nemačke kolege, ubrajaju se Mađarska i Austrija. Moglo se takođe uočiti da pojedini zapadni zvaničnici šuruju sa slovenačkim ministrom inostranih poslova Dimitrijem Rupelom, koji je bio gost austrijske delegacije i šepurio se po holovima Rajhstaga, gde je sastanak održan. Njega je na aerodromu u Berlinu dočekao jugoslovenski ambasador u Bonu Boris Frlec, i to službenim kolima ambasade sa službenim vozačem.

POUZDANO se zna da je takav nalog dao savezni sekretar za inostrane poslove Budimir Lončar, koji je bio šef jugoslovenke delegacije na sastanku KEBS-a. Lončar se tada, doduše nekako stidljivo i neuverljivo, ponaša "na jugoslovenskoj liniji", brani celovitost zemlje. Njega hrvatski novinari, koji su došli da izveštavaju o sastanku KEBS-a, kritikuju zbog takvog ponašanja i zajedljivo pitaju koga on u stvari predstavlja. Kasnije, Lončar odlazi u Hrvatsku i, koliko mi je poznato, jedno vreme je savetnik u vrhovima vlasti.

Gospodin Frlec kaže da Nemačka i zapadne zemlje treba ekonomskom blokadom "da opamete" Jugoslaviju. Dakle, onu zemlju čiji je on ambasador u Bonu. On se kasnije pravdao da je tu izjavu dao telefonom i da ga je novinar pogrešno interpretirao. Slično se ponaša i jugoslovenski ataše za kulturu u Bonu Branko Zupanc. On na svakom koraku priča o tome kako je Slovenija žrtva JNA.

ŠEFOVI diplomatija evropskih zemalja, SAD i Kanada dali su podršku integritetu Jugoslavije, ali samo nekoliko dana kasnije Slovenija i Hrvatska proglasile su otcepljenje. Prema mišljenju uglednih komentatora i analitičara, takav razvoj prilika ne bi bio moguć da neke zemlje nisu otvoreno ili potajno pružile podršku ili bar izrazile simpatije na takav potez Slovenije i Hrvatske. Neki novinari, a bilo ih je više od 2.000 koji su izveštavali sa sastanka KEBS-a, govorili su da ima ministara koji bi sa oduševljenjem pozdravili raspad Jugoslavije.

SLUŠAM jednog nemačkog sagovornika, koji kaže da dobro poznaje mentalitet Srba i njihovu sklonost ka neslozi, podelama i podvajanjima. Imao je u vidu neslogu Srba koji su u to vreme živeli u Berlinu. U isto vreme, Hrvati i Albanci koji su živeli u Berlinu bili su kompaktni. Posetio sam u svojstvu novinara hrvatski kulturni centar u Zapadnom Berlinu. Svi sagovornici, do jednog, bili su za Tuđmana. Nikakvih podela, nikakvih oprečnih mišljenja.

"Nijedan nemački intelektualac, nijedan nemački novinar ili publicista, nikada neće raditi na štetu sopstvenog naroda i države, nikada o njima neće reći nešto ružno", konstatuje moj sagovornik. Pojedini srpski intelektualci, političari i novinari, mahom aktivisti (tadašnjih) opozicionih stranaka, dolaze u Nemačku i druge zapadnoevropske zemlje i propagiraju antisrpske stavove pod firmom demokratije i "oslobađanja od diktature". A šta reći za one intelektualce i političke aktiviste koji su uz isto obrazloženje tražili bombardovanje i slagali se sa bombardovanjem sopstvene zemlje.

POZIVAJUĆI se na srpske intelektualne krugove, ovaj Nemac mi kaže da se to možda radi po inerciji, jer su, navodno, takvim stavovima u Titovo vreme sticali autoritet i pozicije. On citira jednog intelektualca iz Beograda, čije ime nije želeo da navede, koji je rekao da su mnogi Srbi u avnojevskoj Jugoslaviji sticali pozicije i visoke položaje pljujući po Srbima i Srbiji. U tom kontekstu, može se tumačiti i misao koju su u jednoj prilici znatno kasnije izrekli pojedini analitičari: sve najgore što su rekli o nama (u bivšim jugoslovenskim republikama i na Zapadu), prvo su čuli u Beogradu.

List Jedinstvene socijalističke partije Nemačke "Nojes Dojčland" u komentru negira da su Hrvati, Slovenci, Muslimani i Albanci ugnjeteni u Jugoslaviji i konstatuje da su čak u povlašćenijem položaju od Srba. Glasilo navodi da su Hrvati i Slovenci u Titovo vreme otvoreno obeležavali svoje nacionalne i verske praznike, dok je kod Srba to bilo zabranjeno.

HRVATSKA nacionalna himna bila je dozvoljena i interpretirana u prisustvo predsednika Tita, dok se za srpsku pesmu "Marš na Drinu" išlo u zatvor.

"Da li vi, Srbi, za to treba da krivite Slovence i Hrvate, ili nas, Nemce? Svakako - ne. Srbi su, uglavnom, sami krivi za ono što ih je snašlo i što ih snalazi", navodi list. I u konačnom svođenju računa stići će tamo gde im je zbog takvog ponašanja i mesto - na samu periferiju političkih, društvenih, kulturnih i drugih zbivanja. "Uticaj i značaj Srba i Srbije na međunarodnoj sceni biće sveden na najmanju meru", ocenjuje list. Srbija ne sme biti vojno i ekonomski jača i politički uticajnija od ostalih novih država sa prostora bivše Jugoslavije. To je zamisao zapadnih centara moći i taj cilj pošto-poto mora biti ostvaren. Milom ili silom.

TREBA li, takođe, podsetiti da je među Srbima, takozvanim intelektualcima i političarima, bili onih koji su se zalagali i odobravali bombardovanje Srbije.

"Srbi nikako da shvate da u međunarodnim odnosima ne postoje prijateljstvo, ljubav i pravda. Postoje samo interesi. Zato su oni (Srbi) toliko razočarani stavom 'tradicionalnih prijatelj'` - Francuza, na primer, i nekih drugih. Srbi su morali da pronađu svoj interes i da u skladu sa njim srede svoje odnose sa Zapadnom Evropom. Oni su mislili da je dovoljno što su u pravu (tamo gde su u pravu) i da će se međunarodna javnost automatski staviti na njihovu stranu. To je katastrofalna greška, koja se verovatno ne može ispraviti", kažu pojedini strani analitičari.

Sve napred rečeno je samo mrvica onoga što se u Berlinu, Nemačkoj i nekim evropskim zemljama "kuvalo" u vezi sa Jugoslavijom.