PODELE nikome nisu donele dobra

PRILIKOM posete predsednika Predsedništva Jugoslavije Raifa Dizdarevića Nemačkoj DR, kratko vreme pre početka krupnih društvenih promena, funkcioner Ministarstva inostranih poslova zadužen za štampu, sa kojim sam sedeo tokom zvanične večere u Predsedništvu vlade, rekao mi je da kroz istoriju Nemačke, nisu zračile samo osvajačke ideje niti su duvali samo vetrovi rata. "Jeste da ste vi Jugosloveni, zapravo Srbi, na svojoj koži iskusili uglavnom takve nemačke osobine, ali u celini gledano, to nije tako."

Pomenuo je moj sagovornik Getea, Hajnea, Hegela, Kanta, Humbolta. Imali smo i mnoge druge velikane kulture, kaže mi funkcioner. Ali, istovremeno imali smo Hitlera i Ajhmana, imali smo Aušvic, Dahau i druge logore smrti. Nemci su imali Bizmarkov Drugi i Hitlerov Treći rajh koji je po njegovoj zamisli trebalo da bude hiljadugodišnji. Ali svaka pomisao na Rajh i njegovo pominjanje izaziva podozrenje, strah i krajnje neprijatne asocijacije kod evropskih naroda.

SAGOVORNIK mi je u stvari citirao navode časopisa "Tribina" koji je zbog svojih stavova, ponekad različitih od zvaničnih, često bio na meti kritike. Komentar mi je ranije pao u oči, nije bio nepotpisan, a na večeri sam saznao da je upravo moj sagovornik bio autor tog teksta.

Možda ovaj detalj ne bih ni zapamtio da funkcioneru nije izletela jedna jeretička opaska. Kada su Dizdarević i Honeker održali zdravice i u njima pomenuli "dobre perspektive za dalju saradnju dveju zemalja", moj sagovornik je gotovo nečujno i više za sebe, kroz zube promrmljao: "Nikakve saradnje neće biti." Moram priznati da u tom trenutku nisam shvatio ove reči funkcionera ministarstva. Ovaj čovek je očigledno bio dobro obavešten, predosećao je šta će se desiti i kojim će se tokom događaji odvijati. I nije bio jedini.

NEMCE možemo voleti ili ne voleti, ali ih moramo poštovati - kaže jedan strani diplomata ćaskajući na jednom koktelu u jugoslovenskoj ambasadi u Berlinu, nešto pre burnih događaja. Ako ni zbog čega drugog, onda zbog njihove kulture, dostignuća, marljivosti, upornosti da postignu cilj koji su sebi odredili, zbog discipline, urođenog smisla za red i poštovanje zakona, zbog njihovog doprinosa razvoju svetske kulture i civilizacije.

Nije preterano reći da Nemačka i Nemci mogu da služe kao primer drugm narodima i državama. - Pogledajte kako Nemci igraju fudbal, dok se drugi zabavljaju, igraju, kao Brazilci i Argentinci na primer, Nemci, igrajući fudbal - rade. To je za fudbalere i njihovog trenera posao, i to dobro plaćen posao, i moraju dobro da ga odrade.

NEKE od ovih vrlina, pojedini strani kritičari uzimaju kao - mane. "Da nisu bili toliko disciplinovani i pedantni, ne bi naneli toliko zla narodima sveta."

"Dignite glavu gore" - tešili su nemački listovi istočnonemačke građane razočarane zbog teškoća koje im je privremeno donelo ujedinjenje. "Zar ne vidite da nam svi zavide... Pogledajte ostale: Rumune, Bugare, Poljake, Čehoslovake, Ruse, Jugoslovene. Sigurno je da se sa njima ne biste menjali."

- Nemci su svesni svoje snage, svojih vrlina i svoje premoći, pa se zato tako osiono i ponašaju - kažu strane diplomate i novinari u Berlinu. - Kad bi usmeravali svoje potencijale - ekonomske, političke, naučne, tehnološke i druge u konstruktivnom smeru, mogli bi da odigraju odlučujuću ulogu u prosperitetu Evrope. U suprotnom, oni bi opet mogli da umešaju kašu narodima kontinenta.

DANAS više ništa nije isto kao što je bilo pre rušenja zida. To je činjenica koja se ne može poreći i koju uočava svaki građjanin. Ali, bilo bi svakako pogršno i istorijski neopravdano tvrditi da je rušenje Berlinskog zida i ujedinjenje Nemačke uzrok svih zala kroz koje svet prolazi u poslednje tri decenije. Podele i zidovi nikada i nikome nisu doneli dobra.

Svima je bilo jasno da Berlinski zid ne može trajati večno, a nemački narod doveka da bude veštački podeljen. Ali, ne može se ni tvrditi da ta dva istorijska i tesno povezana događaja nemaju ama baš nikakve veze sa zbivanjima i političkim procesima u Evropi i svetu poslednje tri decenije. Radi se o tome da je slabljenjem, a kasnije i porazom ideje komunizma i socijalizma, raspadom Sovjetskog Saveza i rasformiranjem Varšavskog ugovora, promenjen odnos snaga u svetu.

SLATKOREČIVE parole o istini, jednakosti, pravdi, slobodi, ravnopravnosti i demokratiji, koje se u centrima moći prosipaju kao iz rukava - mačku o rep. O tome je svojevremeno, pored mnogih drugih, upozorio i svetski ekspert za međunarodno pravo, predsednik Ustavnog suda Rusije Valerij Zorkin. On je na otvaranju Svetskog sveruskog narodnog sabora rekao da pravni sistem u svetu doživljava krah i da narasta opasnost sveopšteg bezakonja.

A najveća opasnost od bezakonja ispoljava se u oblasti međunarodnih pravnih odnosa. Izrazio je takođe zabrinutost zbog tendencija razvoja zapadnoevropskog pravnog sistema koji odudara od hrišćanskih moralnih normi. Za takvu ocenu nije čak ni potrebno biti jedan od vrhunskih ruskih i svetskih pravnih eksperata kao što je to predsednik Ustavnog suda Rusije.

Prema mišljenjima koja sam imao prilike da čujem od nekih svojih kolega i analitičara, ja sam u nekim svojim ranijim knjigama i izveštavanju iz Nemačke bio preblag u kritici politike ujedinjene Nemačke na međunarodnom planu. Posebno u odnosu na Srbiju, oko njene uloge u razbijanju Jugoslavije, učešća u agresiji NATO i oružanom otimanju Kosova i Metohije.

DOZVOLjAVAM mogućnost da sam se uzdržavao od emocija, preoštrih reči i kritika, ali nisam prećutao nijedan detalj o stavu Nemačke i njenoj politici prema događajima u Jugoslaviji. Trudio sam se da o Nemačkoj ne pišem na psovački način i u zluradom kontekstu. O Nemcima i Nemačkoj se ne može govoriti i pisati u naglašeno negativnom kontekstu. To jednostavno ne bi odgovaralo činjenicama i istini. Drugi, pa i mi, možemo mnogo, veoma mnogo da naučimo od ovog velikog naroda i velike zemlje. U pozitivnom smislu.

Mišljenja nekih drugih autora bila su kudikamo oštrija, što je njihovo lično opredeljenje i posmatranje. To se naročito ispoljavalo u nešto kasnijem periodu i u vezi sa agresijom NATO na Srbiju u kojoj je učestvovala i Nemačka u sastavu vojnih snaga Alijanse, prethodno u uvođenju sankcija, zatim stavom Nemačke prema kosovskom problemu, odnosno uslovima Berlina za otvaranje poglavlja o pristupanju Srbije Evropskoj uniji kako se to pisalo u medijima.

JAČI JE UVEK U PRAVU

UJEDINjENjEM Nemačke stvorena je nova, ekonomski i politički moćna država koja će kasnije voditi glavnu reč u evropskim poslovima. A one snage koje su u tom previranju odnele prevagu, nastoje svim silama da je iskoriste za ostvarivanje sopstvenih ciljeva i dominacije u svetu, namećući svoja pravila igre na štetu malih, slabih i nezaštićenih. U takvoj situaciji snaga prava ustupa mesto pravu snage. Narodski rečeno - u pravu je onaj koji je jači.

SUTRA: Stid i bes zbog "Milosrdnog anđela"