Jedan zid je srušen, drugi se podižu

U REŠAVANjU jugoslovenskog problema, a posebno pre NATO agresije, Moskva je u granicama tadašnjih mogućnosti pomagala koliko je mogla - politički, na međunarodnom planu, diplomatski i na druge načine.

Bio sam svedok nemoći dobronamernih krugova u vrhovima ruske vlasti da nešto više učine i pomognu Srbiji suočenoj sa agresijom. Bio sam takođe svedok nekih nastojanja samog Borisa Jeljcina da odgovori američkog predsednika Bila Klintona od bombardovanja Srbije što nije dalo rezultata.

Kasnije je obelodanjeno da je predsednik Jeljcin imao više telefonskih razgovoru sa Bilom Klintonom i da je pokušao da ga odgovori od te namere ali da nije uspeo. Činio je to, doduše, prilično neodlučno, verovatno svestan svoje nemoći a ujedno ne želeći da kvari odnose sa SAD i svoje "prijateljstvo" sa američkim predsednikom. Upozoravao je američkog predsednika da iz vrhova armije kao i u javnosti postoji snažan pritisak da se srpskom narodu pomogne. Bilo je i zahteva da se srpskoj armiji isporuče raketni sistemi S-300, što je Jeljcin odlučno odbio smatrajući da bi to značilo uvlačenje Rusije u sukob iz koga Moskva ne bi mogla da izađe kao pobednik.

SMATRAM da je ruski predsednik uradio ono što je u tom trenutku mogao da bi sprečio bombardovanje ali su njegove mogućnosti, zbog unutrašnje situacije, bile veoma ograničene. Takođe sam uveren da je Boris Jeljcin bio iskreno pogođen ovim činom Zapada i da se osećao nemoćnim, pa čak i osramoćenim, što je proizlazilo i iz njegovih odgovora na moja pitanja.

U nekoliko navrata, na konferencijama za novinare u Kremlju, postavljao sam pitanja ruskom predsedniku i dobijao realne, dobronamerne odgovore uz oštru kritiku zapadnih zemalja, pre svega SAD, ali na tome se sve i završavalo. Ruski parlamenat je doneo više rezolucija i drugih dokumenata koji osuđuju agresiju, zahtevaju njenu hitnu obustavu i pružanje svestrane pomoći Srbiji. Duma, Ruska pravoslavna crkva i druge institucije obraćali su se međunarodnim forumima sa zahtevima da se obustavi agresija protiv Srbije.

VEĆI deo javnosti bio je ogorčen. Organizovane su masovne demonstracije u Moskvi i drugim gradovima, prikupljanje humanitarne pomoći. U Moskvi, na stadionu Lokomotive, u jeku bombardovanja, odigrana je fudbalska utakmica između umetnika Rusije i Srbije, a u ruskom timu bio je i gradonačelik Moskve Jurij Luškov. Nasred terena ogromnim slovima bilo je ispisano "Beograde, mi smo tvoja braća". Sa stadiona je put Srbije krenula kolona od desetak ogromnih šlepera sa humanitarnom pomoći. Predsednik federalne vlade u to vreme Jevgenij Primakov, koji je leteo u Vašington na važne razgovore sa američkim zvaničnicima, u znak protesta zbog početka bombardovanja Srbije, okrenuo je nad Atlantikom avion i vratio se u Moskvu.

I TAKO, srušen je Berlinski zid, Nemačka se ujedinila, Sovjetski Savez se raspao, Varšavski ugovor je takođe raspušten, komunizam i socijalizam više ne postoje.

Da li je posle svega toga, posle raspada Sovjetskog Saveza, za koji se na Zapadu tvrdilo da je "imperija zla", posle raspuštanja Varšavskog ugovora, za koji se takođe tvrdilo da predstavlja pretnju miru, posle propasti komunizma i socijalizma - svet postao bolji? Da li je svet postao bezbedniji, humaniji, bogatiji i tolerantniji posle nestanka te "imperije zla"? Da li je u svetu učvršćena demokratija, da li su narodi i države postali srećniji, slobodniji, da li je stvorena ujedinjena Evropa "od Atlantika do Urala" kako se to svojevremeno proklamovalo i nagoveštavalo u pojedinim evropskim prestonicama? Ništa od toga.

UMESTO nagoveštavanog blagostanja, pravde, slodbode i jednakosti, dobili smo pakao u pojedinim zemljama i regionima. Dobili smo ratove, oružane agresije, razrušene države, stotine hiljada mrtvih, milione izbeglica, ogromna materijalna razaradnja i patnje miliona ljudi. Dobili smo potpuno poremećen sistem vrednosti, haos i hajdučiju u međunarodnim poslovima u kojima pravo snage dominira nad snagom prava. Dobili smo migrantsku krizu svetskih razmera s kojom će se veliki broj zemalja verovatno boriti još dugi niz godina i čiji se dometi i posledice ne mogu sagledati.

Jedan zid (Berlinski) je srušen, i to je u redu, to je humano, moralno, civilizacijski. Ali, drugi zidovi se podižu; najveći od njih (američki na granici sa Meksikom) podižu ili nameravaju da podingnu SAD, država koja se iz petnih žila zalagala za rušenje Berlinskog zida. Da li je to u redu, da li je to humano, moralno, civilizacijski? Ili je možda u pravu meksički general i državnik Porfirio Dijaz koji je još u devetnaestom veku izjavio: Jadni Meksiko, tako daleko od Boga a tako blizu SAD.

NEDUGO posle rušenja Berlinskog zida, Jugoslavija se našla na meti onih snaga koje nastoje da preurede svet po svojoj meri, svojim kriterijumima i potrebama. I bila je među prvima koje su na svojoj koži iskusile takva nastojanja, uz tragične posedice: velike ljudske žrtve, materijalna razaranja, stotine hiljada izbeglica, otimanja dela teritorije od Srbije, muke i patnje velikog broja ljudi. Dobili smo haos na Bliskom istoku, krvave ratove i razbijene države u Iraku, Avganistanu, Libiji, Siriji. Dobili smo rovitu situaciju u Ukrajini, nasrtaje na Venecuelu, Iran.

Dobili smo nesigurnost na gobalnom planu i neizvesnost šta donosi sutra. Poslednjih godina, odnosno poslednje tri decenije (i da li samo u tom periodu?) u našem i drugim društvima, u okruženju i daleko van njega, dakle u čitavom svetu, bilo je toliko nepravdi, bezakonja, nasilja, zločina i prljavština, da se krilatica Gorkog, koji je u zanosu nekakvog socijalističkog humanizma i nada da predstoji bolje sutra napisao: "Čovek, kako to zvuči gordo" ne može primeniti na vreme u kome živimo. Tom periodu, kažu pojedini analitičari, više bi odgovarala krilatica "Čovek, kako to zvuči podlo". To je vreme haosa, sučeljavanja, zločina, laži i nepravde.

SUTRA: Pokušaji revizije istorije