Političke podele među logorašima

SLOM nacizma i pobeda saveznika iz Antihitlerovske koalicije u maju 1945. godine značili su oslobađanje stotina hiljada dojučerašnjih vojnih ratnih zarobljenika iz logora posejanih na teritoriji Nemačke, Austrije i okupiranih zemalja. U toj velikoj grupaciji bilo je i gotovo 200.000 vojnih zarobljenika, zatočenih u logore posle sloma Kraljevine Jugoslavije u Aprilskom ratu 1941. godine.

Dolaskom slobode postavilo se i pitanje njihovog povratka u zemlju. Zbog organizovanja te akcije oni su osnovali i Odbor za repatriranje koji je 19. avgusta 1945. godine izdao svoje saopštenje, obraćajući se jugoslovenskim vojnim ratnim zarobljenicima.

NA POČETKU dokumenta navodi se da je "došao dan polaska u Otadžbinu", da je stigao taj dugo očekivani i željeni dan - "veliki i srećan datum svih nas koji smo proveli više godina daleko od Otadžbine, silom od nje otrgnuti, ali joj do kraja ostali verni". Odbor je naglasio da "naši Saveznici ispunjavaju svoja obećanja i obaveze i mi ćemo uskoro stupiti na tlo naše Domovine".

"Ali, koliko polazak raduje nas toliko on pogađa neprijatelje naše zemlje, naše domaće odrode i fašističke sluge. Oni bi hteli da niko od nas ne vidi svoj dom, da niko ne pomogne izgradnji narodne Jugoslavije. Zato oni upinju svoju zadnju snagu da odvrate od polaska kućama što više đenerala, oficira, podoficira, pa i vojnika. Oni to rade zbog svojih interesa."

NAVEDENI akcenti pokazuju da duboki, oštri politički i ideološki sporovi, iskristalisani na dvema stranama tokom godina provedenih u zarobljeništvu, nisu prevaziđeni ni u trenutku kada je došla sloboda. Stvorena su tokom zatočeništva dva nepomirljiva fronta, od kojih je jedan, onaj manjinski, bio vezan za ratne gubitnike.

Pripadnici ove grupacije među jugoslovenskim vojnim ratnim zarobljenicima podržavali su pogotovo kvislinšku politiku Milana Nedića ne libeći se, nažalost, ni od pružanja usluga nemačkoj upravi logora. Drugi, većinski front, opredelio se za podršku jugoslovenskoj vladi izbegloj u London, saveznicima i, konačno, Narodnooslobodilačkoj vojsci Jugoslavije.

KRAJNjE zaoštrena retorika iskazana u ovom dokumentu izvanredno plastično svedoči o toj podeli, stvorenoj među vojnim ratnim zarobljenicima i o nepomirljivosti stavova koje su ove dve grupacije zastupale tokom rata.

"Ta grupa ljudi - navodi se u saopštenju Odbora za repatrijaciju - koja je svoj protivnarodni rad samo nastavila i posle oslobođenja, toliko je ogrezla u zločine da joj nema povratka. Na njih se ne može odnositi ni amnestija koja je u Jugoslaviji data pre nekoliko dana (polovinom avgusta 1945. godine - primedba autora). Za njihova dela nema amnestije koja bi ih mogla spasti kazne. Oni koji na dušama nose stotine poklanih i povešanih kao i oni, koji su zajedno s nemačkim komandantima i abverovcima spremali pokolje rodoljuba po logorima, dobro znaju šta su činili... Za ovu grupu nije Otadžbina nova, slobodna Jugoslavija, zemlja narodne vlasti, zemlja čije je junaštvo postalo danas primer u svetu, država gde se milioni ljudi, žena i dece takmiče danas u radu onako kako su se do juče takmičili ko će da pre položi život za pravdu i slobodu. To nije Otadžbina ove grupe, ona to dobro zna jer to nije zemlja gde će ubice i izdajnici ostati nekažnjeni."

ODBOR za repatrijaciju u svom saopštenju ide i korak dalje, imenujući pojedince čije delovanje tokom godina provedenih u zarobljeništvu ocenjuje vrlo oštrim, već navedenim, a u nastavku dokumenta još žešćim kvalifikacijama i direktnim optužbama za zločine počinjene unutar logorskih žica:

"Vođstvo još iz zarobljeništva poznatih fašističkih udruženja 'Dušan Silni' i 'Zajednica' ne bira sredstva. Ono, u stvari, sačinjava ovu grupu. Bivši đenerali Dimitrije Živković, Uroš Tešanović, Aleksandar Dimitrijević, Čedomir Gužvić i (Čedomir) Škakić, njihovi posilni: majori Kosić i Krstić, njihovi pisari Bogdan Lekić, Predrag Ivanović, Baranac i sva ona garda krvavih - Nedić-Dražinih 'vojvoda' - koljaša na čelu sa Rudolfom Perhinekom i Bogdanom Gordićem - pokušavaju danas da se u masi spasu, da se okruže što većim brojem, da prikriju svoj izdajnički rad odranije i od sada. Oni ulažu očajničke napore da što više poštenih i bez krivice oficira, podoficira i vojnika ukaljaju svoj obraz, izdadnu svoj narod i njegovu herojsku borbu, da se uvale u ovo kolo zločinaca i tu ostanu."

"IZDAJNIČKA grupa obećava - navodi se dalje u saopštenju Odbora za repatrijaciju - dobar život onima koji ostanu pošto mi pođemo u Domovinu. Treba videti logore u Osnabriku i Bathornu gde bivši pukovnici Đorđe Dunjić i Jovan Sokolović pletu bodljikave žice i postavljaju straže na kapiji samo zato da im tako zvana 'vojska' ne bi bežala. Dalje, tvrde da idemo u druge logore. To bi bila njihova želja, ali samo treba čuti Radio Beograd pa će se iz pozdrava naših već pristiglih drugova čuti kako bedno propadaju nade izdajnika. U momentima svog očajanja, ova grupa se nada u atomske bombe. Kad bi to od njih zavisilo davno bi i Beograd i svi slobodni gradovi bili u pepelu. Mi poručujemo ovoj grupi, da, ako ikoga posle ovako završenog rata pogode ove bombe, pogodiće nju među prvima i njene pomagače."

RADI razjašnjenja ovakvog tona saopštenja Odbora za repatrijaciju, naglašavamo da je grupa na koju se odbor okomio, tokom godina zarobljeništva izražavala otvoreno kolaboracionističke stavove i germanofilsku politiku, na pasija kola napadala "levičare" i "komuniste" među logorašima, diskriminisala Jevreje, bila spremna na to da se uz pomoć nemačke sile vrati u Srbiju i pokolje sve nepoćudne, pa kada to obavi, da se opet vrati u logorske žice.

Dodvoravanje upravama nemačkih logora ispoljavano je na nemoralno najniskije načine, podrazumevalo je i zalaganje za potpuno uništenje savetnika - "potapanje" Engleske i uništenje Sovjetske Rusije.

SADA, pošto je rat okončan porazom Nemačke, preko noći je ova grupacija počela da zastupa politiku dodvoravanja zapadnim saveznicima. U tom okasnelom priklanjanju pobedničkoj strani u ratu, nastavila je da se snažno oslanja na antikomunističke parole, koje su nesumnjivo bile i vesnik hladnog rata. U postizanju novopostavljenih ciljeva, u logorima Osnabrik i Bathorn, u kojima su bili zatočeni đenerali i pukovnici, zaista su pleli bodljikave žice i postavljali svoje straže na kapije da "njihova" tzv. vojska ne bi krenula u beg, zabranjivali su slušanje Radio Beograda, cenzurisali su pisma pristizala od zarobljenika koji su se već vratili u Jugoslaviju, u ogromnom broju u Srbiju.

Iz svih tih i drugih razloga, na kraju već citiranog saopštenja Odbora za repatrijaciju od 19. avgusta 1945. godine, navedeno je sledeće:

"Odvojite se od takvih elemenata koji vas obmanjuju i preko vas hoće da osiguraju sebi opstanak u inostranstvu. Povratak u Domovinu je pre svega interes svakoga jugoslovenskog ratnog zarobljenika, pa bio on vojnik, podoficir, oficir i đeneral. Zbog toga nemojte sami sebe da oglasite izdajnicima, već se svi vratite u svoju zemlju, svojim porodicama i svome radu.

SPREČAVANjE POVRATKA

PROPAGANDA, da se spreči povratak pripadnika kraljevske vojske koji su rat proveli u zarobljeništvu, bila je vrlo snažna i uključivala širenje vesti o ozbiljnim nesuglasicama među saveznicima, te da se uz pomoć britanskih i američkih vojnika i oni mogu vratiti u Jugoslaviju, ali s oružjem u rukama.