Spremnost na sva poniženja

U SITUACIJI velike napetosti i neizvesnosti kada će početi pokret iz privremenog logora u Palmanovi, đeneral Miodrag Damjanović je saopštio da su mu "Veliki Saveznici" preneli poruku da će njegove trupe već "sutra", u kolonama kamiona, započeti prebacivanje u "velike centre za obuku i presvlačenje" kod Forlija i Čezene.
Đeneral Damjanović je zbog toga naredio:

- Vojska ima da ponese sa sobom samo najnužniju vojničku opremu, sve drugo: stari rančevi, torbe, šatorska krila, ćebad ima se ostaviti u logoru, jer je nepotrebno pošto se sve novo prima;

- Starešine će čvrsto držati ljudstvo u ruci i svaki pojedinac i jedinica imaju se pokazati pred visokim savezničkim komandantima koji nas čekaju kao borac dostojan "velikog Čiče";

- U novim prihvatilištima vojsku čekaju moderni uređaji za prihvat i smeštaj, nova oprema i novo oružje. Svaki treba svojim pristojnim držanjem i vojničkim stavom da se pokaže dostojnim da ovo primi od "Velikih Saveznika"...

ĐENERAL Damjanović je, kao i sve ranije, i ovu naredbu završio poznatom parolom "Živeli Veliki Saveznici". Izdao je i naređenje da svaki komandant dva puta pročita njegovu naredbu pred strojem.

Velika većina logorisanih, ma koliko oprhvana raznim dilemama, ipak je poverovala ovim rečima svog glavnokomandujućeg. Izvršavajući naredbu, najveći broj njih je ostavio u Palmanovi svu svoju opremu, da bi nekoliko sati docnije za njom gorko plakali. Shvatili su to vrlo brzo, prolazeći pored logora u blizini, u kojima su videli nemačke zarobljenike. Njihov položaj bio je mnogo bolji. Zato je naglo rastao broj onih koji su izražavali sumnju u tvrdnje da će se stanje poboljšati, da će u novom logoru primiti "sve novo", da ih tamo "čekaju moderni uređaji za prihvat i smeštaj", takođe i "nova oprema i novo oružje". Šta će ih zaista snaći, bilo je pitanje na koje niko od njih nije imao odgovor.

NISU znali ni kojim pravcem idu iz privremenog logora u Palmanovi, a nastojanja da se to nekako dozna nisu urodila plodom. Zato je narastala dilema da li su, možda, engleski podoficiri i oficiri nešto na tu temu rekli đeneralu Damjanoviću, ili nekom od oficira iz njegovog štaba.

Nedoumice su pothranjivane iz još jednog razloga - Englezi su već u Palmanovi obavili klasifikovanje zarobljenih, tako što su izbegličku grupaciju podelili na dve grupe. U poseban, bolje čuvan logor izdvojili su pripadnike Ljotićevog Srpskog dobrovoljačkog korpusa, a ostali su ostali u logoru sa blažim tretmanom. Ova podela trajala je i tokom prebacivanja logorisanih na nova odredišta.

PREMEŠTANjE je obavljeno u auto-kolonama, kamionima koji su tih poslednjih dana rata doturali na liniju fronta municiju, vonju opremu, hranu i druge potrepštine. Prvo su se prevezle četničke formacije na čelu sa đeneralom Damjanovićem, a zatim ostale grupe. Ostaci jedinica Srpskog dobrovoljačkog korpusa, zajedno sa četnicima iz Slovenije pod komandom generala Andrea, prebačeni su u logor kod Forlija, a četnici predvođeni đeneralom Damjanovićem u logor kod Čezene.

Ogromno je bilo njihovo iznenađenje kada su videli te "centre za preoružanje i obuku", pomenute u onoj naredbi đenerala Damjanovića koja je čitana u logoru u Palmanovi. Ni traga od "modernih uređaji za prihvat i smeštaj", još manje od "nove opreme i novog oružja".

NAŠLI su se na ledinama, na otvorenom polju koje je dobro ograđeno žicom, sa dosta stražarskih mesta i karaula. U tom prostoru nigde nikakve građevine, nikakvog objekta, čak ni nadstrešnice koja bi ih štitila od kiše, nije bilo ni makar improvizovanog skloništa od vetra. Unutar žice nije bilo česme, pošto nije bilo vode, nisu bile iskopane ni septičke jame.

O kuhinji i sličnim objektima koji bi svedočili da je to pripremljen zarobljenički logor, odnosno "centar za preoružanje i obuku", nije bilo ni govora. Takva, zatečena slika, stvorila je veliki nemir u svima, pogotovo među onima koji su porodično, sa ženama i decom, krenuli iz zemlje na ovaj neizvesni, izbeglički put.
Jedini izuzetak četnici su zatekli u Čezeni, pošto je tamošnji logor organizovan na jednom sportskom igralištu, porušenom u ratu, ali ipak sa delimično sačuvanom tribinom. Nad jednim njenim delom krov nije bio oštećen, tako da je manja grupa ljudi mogla pod njim da se kako-tako skloni od kiše.

PREPUŠTENI sami sebi, logorisani četnici i ljotićevci, koji su sve ostavili u Palmanovi - u velikoj manjini su bili oni koji nisu tako postupili - pitali su se kada će stići voda, koliko će čekati na hranu. Dogodilo se to posle dva dana, kada su Englezi u logore kod Forlija i Čezene dostavili po nekoliko sanduka keksa i po dva-tri balona vode. Ovo mizerno "sledovanje" trebalo je da među sobom podele hiljade zarobljenika.
Nešto docnije Englezi su dali svakom logoru po nekoliko šatora, uglavnom za smeštaj žena i dece, dok je ogromna većina onih koji nisu poneli delove svoje opreme iz Palmanove obitavala i dalje pod vedrim nebom.

Štab "vrhovnog komandanta" đenerala Miodraga Damjanovića, u logoru u Čezeni, takođe je tokom prvih dana bio pod vedrim nebom. Docnije će Damjanoviću jedan engleski kaplar sa straže, posle dvočasovnog razgovora kojim je udostojio đenerala, dati pocepan šator, koji je odmah okružilo nekoliko najpoverljivijih četnika. Oni su bili obezbeđenje, pošto je na to đeneralovo stanište htela da nasrne razjarena masa "komandantove vojske", uverena da ju je Damjanović još jednom prevario, teško obmanuo, kao i u svojim ranije pomenutim naredbama o saradnji sa "Velikim Saveznicima" i o pomoći koju od njih mogu da očekuju.

VELIKA neizvesnost, osećanje poniženosti i uverenje da im se ne saopštava istina, da su prevareni, učinili su da u oba logora narastaju međusobna optuživanja pojedinaca i grupa. Deobe na razne frakcije - vojničke i političke - značile su uvod u širenje nepoverenja, odricanje jednih od drugih, uz sve manje izraženu međusobnu solidarnost. Nastojeći da učvrste svoje pozicije i uticaj, sve frakcije su se na razne načine i korišćenjem različitih kanala trudile da uspostave veze sa engleskim vojnicima - stražarima, pošto se njihovi oficiri nisu ni približavali logorima.
U ostvarenim kontaktima sa stražarima, dokazivali su se kao veliki prijatelji Engleske, kako su se za njene interese borili četiri godine u šumi, i tako redom, ponavljajući papagajski naučeni poklič "Viva England!".

NA DRUGOJ strani, formirane frakcije počele su da sastavljaju razne peticije, u stvari dostave, u kojima se međusobno kritikuju, dokazujući koja je od njih Englezima veći prijatelj, a ko je neprijatelj "Velikih Saveznika". Dostave su doturane engleskom kaplaru, komandiru straže na glavnom ulazu u logor.

Čak su i oficiri s visokim činovima, dojučerašnji visoki upravni činovnici bivše Kraljevine Jugoslavije (Stranjaković, Jonić, Tkalčević, itd), stajali u takvim situacijama u stavu mirno, sa rukom podignutom u vojnički pozdrav, uz dugo dokazivanje čvrste odanosti i vernosti "Velikim Saveznicima". Kada bi im kaplar okrenuo leđa, i tada bi za njim uzvikivali "Viva England!". Strah za goli život, ali i spremnost na poniženje, činili su svoje.