Strah od isporuke Jugoslaviji

ODNOS brojnih starešina prema engleskim stražarima, kada su im se ulagivali i dodvoravali, delovao je dodatno vrlo negativno na masu logorisanih, pogotovo na mnogo čestitih mladih ljudi među njima, pred čijim očima je bledelo oficirsko i ljudsko dostojanstvo nadređenih.

Uverenje većine logorisanih da su prevareni i da ih i dalje varaju dovelo je do rasta nezadovoljstva, zbog čega starešine dugo nisu ni smele da se pojave među "svojim vojnicima". Radije su birali ostanak u zemunicama koje su većinom lično iskopali, a onda ih pokrivali kakvim šinjelom ili plehom isečenim i izravnatim od kanti u kojima su u logor stizale porcije keksa.

Različite frakcije i grupe, bez obzira na sva međusobna trvenja, ipak su imale jednu zajedničku, u stvari glavnu temu u razgovorima: da li će ih Englezi sve vratiti u Jugoslaviju i kada bi to moglo da se dogodi?

VELIKOJ neizvesnosti pogodovala je činjenica da veza sa spoljnim svetom nije bilo, pošto su jake straže engleskih vojnika dobro čuvale logor i na svako približavanje žici pucale bi bez opomene. U nedostatku obaveštenja spolja, stvorene su povoljne okolnosti u kojima su pojedine starešine u svojim zemunicama fabrikovale i širile preko posilnih razne dezinoformacije. Ključnom porukom objašnjavana je katastrofalna situacija u kojoj su se nalazili - sve se to dogodilo zbog ratne greške Engleza, pošto su oni "svoje verne saveznike" stavili u logore pripremljene za zarobljene Nemce, a ne za izbegle iz Jugoslavije.

Dogodilo se, međutim, da Englezi ubace u logor u Forliju jednu veliku grupu bivših pripadnika Srpskog dobrovoljačkog korpusa - neka tri puka SDK - kao i delove formacija Leona Rupnika, zapovednika slovenačkog domobranstva. S njima su stigle i prve, za njih ružne vesti iz spoljnjeg sveta.

JEDINICE koje su po naredbi generala Damjanovića prebegle iz Istre u Austriju i kod Vilaha se predale Englezima, vraćene su preko granice i isporučene novim jugoslovenskim vlastima. Sticajem okolnosti, grupacija pristigla u Forli uspela je, za razliku od hiljada drugih, da pobegne iz obruča Jugoslovenske armije i da se prebaci u Italiju. Predali su se Englezima i tražili da ih ovi upute u logore u kojima su se već nalazili pripadnici SDK i slovenački domobrani.

Strah da će svi doživeti istu sudbinu i biti isporučeni Jugoslaviji, raširio se po logoru brzinom plamena, da bi najsnažnije bio izražen kod ogromne većine starešina i političkih izbeglica. Došlo je do gotovo neverovatne promene u njihovom ponašanju, pošto je ispod doskorašnje spoljašnjosti eruptivno izbio na površinu strah od mogućeg izručenja, praćen skoro životinjskim nagonom za samoodržanje. Obezglavljeni, trčali su jedan ka drugom, bledi kao krpe prepričavali su "pouzdane" vesti, da su "čuli" kako ih Englezi ipak neće predati, tumarali su po logoru, kao bez duše jurili ka ulazu ili ka žici, zalud se nadajući da će od nekog čuti neko provereno obaveštenje. Bilo je pojedinaca koji su za sat vremena po deset puta ubeđivali istu osobu da je "sasvim sigurno čuo da ih neće predati", a ako bi sagovornik posumnjao u tu "novu vest", stavljan je na listu večnog neprijatelja glasonoše.

U USLOVIMA vrlo slabe zdravstvene nege, broj obolelih u logorima se neprekidno povećavao, a posle vesti o događajima kod Vilaha, naglo su počeli da "obolevaju" i zdravi, nošeni nadom da će tako bar odložiti svoju predaju. Sada je širen glas da će ih "veliki saveznici - najhumaniji ljudi na svetu" prebaciti u bolnicu, u neki sanatorijum radi lečenja, pošto u logoru nije postojala ni najskromnija ambulanta. To pokazuje da se "najhumanijih ljudi na svetu" i "veliki saveznici" nisu ni najmanje interesovali za zdravstveno stanje četnika i drugih logorisanih, njihovih samozvanih saveznika.

O stvarno bolesnim starali su se, inače, koliko su mogli, lekari iz četničkih redova, kojih je bio priličan broj. Kada je "razbolevanje" baš uzelo maha, Englezi su snabdeli logor sa nešto lekova i dva-tri šatora sa nosilima umesto kreveta. Poslato je docnije u oba logora po još nekoliko šatora, što je protumačeno kao znak da "od predaje nema ni govora". Sada je "saveznička humanost" zaboravljena, a zebnja nad pitanjem šta donosi sutrašnji dan ipak nije jenjavala.

POSLE dve nedelje života u velikom strahu, pod vedrim nebom ili u zemunicama koje su se brzo punile vodom, Englezi su počeli da redovnije snabdevaju logor vodom i lekovima. Počele su da stižu i namirnice za kuvanje - nešto pokvarenog povrća, krompira i repe, a isporučeno je i nekoliko kazana za kuvanje. Kao gorivo je imala da posluži nafta iz buradi, ali kazani nisu imali uređaje za gorenje. Sa takvom "opremom" niko nije znao da rukuje, te su krompir, zelje i repa deljeni onako kako su i primljeni.

Konačno je umesto keksa počeo da pristiže hleb - 150 grama po osobi dnevno. Glad je bila velika, ali će ona do punog izražaja doći docnije, kada je strah od predaje bio daleko manji.

Ubrzo su zarobljeni četnici saznali da ovo malo poboljšanje ishrane i prilika u logoru nije došlo inicijativom Engleza, već zalaganjem nekog poljskog komandanta koji je sa svojim trupama bio povučen sa fronta radi odmora. Dislocirao se u prostoru Forli-Čezena, gde je zamenio trupe koje su odmor okončale. Pošto je u logoru ovo saznanje brzo rašireno, činjenica da iza poboljšanja ishrane ne stoje Englezi, samo je pojačalo strah od repatrijacije Jugoslaviji.

NEPOSREDNO na to se nadovezao još jedan događaj - iz logora su stražarno sprovedeni u pravcu Trsta Kosta Mušicki, donedavni glavnokomandujući Srpskog dobrovoljačkog korpusa, i četnički vojvoda Dobroslav Jevđević. Njih je general Damjanović optužio kao najveće neprijatelje "velikih saveznika" i tražio njihovo uklanjanje iz logora "kako bi se armija mogla uključiti u sastav nepobedive vojske 'Velikih Saveznika'" (navedene su doslovne reči Damjanovića iz koncepta tužbe koja je ukradena iz njegovog šatora i onda predata nekom engleskom komandantu u Čezeni).

Pošto su Mušicki i Jevđević odvedeni, Damjanović je proturio vest da su glavni krivci za položaj trupa pod njegovom komandom uklonjeni iz logora i da će sada vojska biti potpuno prihvaćena od strane Saveznika. Ovoj tvrdnji, međutim, niko nije verovao. Saznavši kakav je Damjanovićev udeo u hapšenju Jevđevića, četnici pod njegovom komandom su zapretili da će na parčad iseći Damjanovića ako se Jevđević ne vrati u logor.

Ovaj splet okolnosti dodatno je uticao na jačanje sukoba između raznih frakcija. Na jednoj strani narasta mržnja prema generalu Damjanoviću, a na drugoj strani, oni najplašljiviji sve više mu se ulaguju.

GENERAL CEPA REFERATE

U STRAHU za goli život general Miodrag Damjanović je svakog dana pisao referate Englezima, ističući da je Dobroslav Jevđević njihov veliki prijatelj. Ove dopise je čitao pred starešinama Jevđevićeve grupe i njegovim četnicima, uveravajući ih da su neki neprijatelji - njegovi i "velikih saveznika" - izmislili da je baš on Englezima izneo optužbe na račun Jevđevića. Rukovođen iskustvom s tekstom optužbe protiv Jevđevića i Mušickog, koja mu je ukradena iz šatora, general Damjanović je cepao svoje referata čim bi ih pročitao.

(SUTRA: Zlato sačuvalo vojvodi glavu)