Vojvodi zlato spasava glavu

PRITISNUT strahom za sopstveni život zbog pretnji četnika pod komandom Dobroslava Jevđevića, đeneral Miodrag Damjanović se osmelio i povukao prilično riskantan potez. Oslonio se na uslugu svoje ljubavnice, uspevši da joj preko nekog kanala omogući izlazak iz logora i da je potom uputi Englezima. Njen zadatak bio je da Engleze moli za Jevđevića, kako bi bilo sprečeno njegovo izručenje Jugoslaviji. Da li je uspela Damjanovićeva ljubavnica, ili je odlučujuće bilo Jevđevićevo zlato opljačkano za vreme rata, nije nepobitno utvrđeno. U svakom slučaju, njegova repatrijacija ne samo da je odložena, nego nikada do nje nije ni došlo (za razliku od Koste Mušickog koga su Englezi predali jugoslovenskim vlastima u januaru 1946. godine).

Docnije, kada se izvukao iz logora, Jevđević je govorio da ga je sloboda koštala svih zlatnika ušteđenih za 30 godina njegovog "rada", a đenerala Damjanovića je optužio da je glavni vinovnik za sve patnje njegove i svih četnika pod njegovom komandom.

U TAKVOJ složenoj situaciji, kroz logore Forli i Čezena prostrujala je vest da se pojavila jedna nova ličnost, do tada nepoznata, ili malo poznata vojsci koja je pre izbeglištva bila uglavnom skoncentrisana u Istri. Bio je to divizijski đeneral Svetomir Đukić (1882-1960), ličnost čiji je život najtešnje povezan s istorijom olimpizma u Srbiji i Jugoslaviji.

Osnivač i prvi direktor Srpskog olimpijskog kluba početkom 1910. godine, Đukić je bio vođa prve selekcije Kraljevine Srbije na Petim olimpijskim igrama održanim u Stokholmu 1912. godine. Na tada održanom Kongresu Međunarodnog olimpijskog komiteta, Đukić je postao član tog tela, iz koga je istupio 1949. godine.

Zanimljivo je da se ime divizijskog đenerala Svetomira Đukića nalazi na spisku jugoslovenskih ratnih zarobljenika u Italiji do sredine 1943. godine, ali neki izvori govore da je on posle Aprilskog rata 1941. ostao u Beogradu i da je otišao u rodno selo Ražane kod Kosjerića.

RAVNOGORSKOM pokretu Dragoljuba Mihailovića pridružio se 1943. godine, po čijem je nalogu u aprilu 1944. otišao u Zagreb, gde se susreo sa poglavnikom NDH Antom Pavelićem i ministrom NDH Andrijom Artukovićem. U pratnji inženjera Vladimira Predaveca, Hrvata u četničkim redovima, čoveka od velikog Dražinog poverenja, đeneral Đukić je imao da dogovori slobodan prelazak četničkim jedinicama preko teritorije NDH, na njihovom putu ka Sloveniji i dalje, ka zapadnim saveznicima u Austriji i Italiji. Dogovor sa Pavelićem nije realizovan pošto je nastupanje Jugoslovenske armije bilo nezadrživo.

Đeneral Đukić je imao i Dražino "punomoćje" da u Sloveniji i Istri stavi pod svoju komandu "sve trupe" koje priznaju vrhovnu komandu Draže Mihailovića u Jugoslaviji, ali je pred partizanskim naletom, zajedno sa ustašama i Nemcima, uspeo da iz Zagreba prebegne u Austriju, odakle se prebacio u Italiju. Englezima se predstavio kao "pravi" čovek Draže Mihailovića, pri čemu je optuživao Damjanovića da je "samozvani komandant", Nedićev čovek, šef njegovog kabineta, ličnost koja sa Dražom nema nikakve veze.

U PRATNjI engleskih oficira đeneral Đukić je prvo posetio logor u Čezeni, a onda i logor u Forliju, gde je četničkim starešinama pokazivao prepis Dražinog "punomoćja" prema kome je on bio njihov komandant. Iz toga je proizilazilo da đeneral Damjanović može da bude samo njegov pomoćnik, pošto je i po činu bio mlađi (Đukić - divizijski đeneral, a Damjanović - brigadni).

Đukićeva pojava u logorima pokrenula je masu, pogotovo starešine, na razne komentare, pošto je stigao u pratnji engleskih oficira. Za razliku od njega, Englezi nisu dolazili kod đenerala Damjanovića, već je on preko straže išao kod njih na razgovore. Osim toga, Đukić je doneo i optimističke vesti da je rat završen, da neće biti predaje i da će se "vojska" uskoro povući u garnizone za obuku.

ĐENERAL Damjanović se u takvoj situaciji oslonio na svog načelnika štaba, potpukovnika Žiku Andrića, koji je pratio đenerala Đukića na pregovorima sa Pavelićem u Zagrebu i bio određen za njegovog "načelnika štaba" u Sloveniji. Na putu ka Austriji, Andrić je negde "izgubio" svog komandanta i pre Đukića stigao u Istru, gde ga je Damjanović postavio za načelnika svog štaba. Pošto je njegov dotadašnji položaj glavnokomandujućeg, pojavom Đukića, počeo ozbiljno da se ljulja, Damjanović je dao zadatak Andriću da ukrade punomoćje s kojim je Đukić stigao u logor u Čezeni. Andrić je u tome uspeo i čim je predao dokument Damjanoviću, ovaj ga je odmah uništio. Odmah je krenuo u kampanju i počeo da optužuje Đukića da je on, u stvari, "dezerter" Vrhovne komande, koji nema nikakvo punomoćje Draže Mihailovića.

Dok se ova borba u vrhu četničkog "komandujućeg kadra" zaoštravala, neko je proneo vest "iz sigurnog izvora" da će za deset dana svi zarobljenici iz logora Čezena i Forlija biti predati Jugoslaviji.

UTVRĐENO je nešto docnije da je taj "sigurni izvor" bio neki engleski stražar, koji je tu vest navodno od nekoga čuo i preneo je jednom tumaču. Borba za starešinsku prevlast i za mesto "vrhovnog komandanta" (Đukić ili Damjanović), otišla je tada u drugi plan, pošto je ponovo zavladala prava panika u oba logora.

Istovremeno u logore Forli i Čezena stižu prve vesti da će svi zarobljenici biti prebačeni negde ka jugu Italije. Mnogima je to bilo sumnjivo, tako da je na plodno tlo pala glasina kako je u pitanju zamka - Englezi su ipak odlučili da ih predaju Jugoslaviji, ali to neće učiniti kopnenim putem, da bi sprečili moguće pokušaje bekstva, već su rešili da ih isporuče brodovima kao "sigurnijim sredstvom".

Prva posledica izbila je na videlo vrlo brzo. Više od 50 odsto logorisanih četnika prijavilo je da su bolesni, zbog čega je u logor stigla engleska sanitetska ekipa. Nosili su maske, pošto su na osnovu izveštaja o tolikom broju obolelih u toku samo jedne noći, smatrali da je u pitanju neka teška zarazna bolest.

MOGLO bi se reći da je to zaista bila zaraza, ali ne ona infektivna, već zaraza strahom da će biti repatrirani u Jugoslaviju. Engleski lekari su to odmah i sami utvrdili. U skladu s tim, jedan od njih je saopštio najbolju terapiju za "izlečenje" velikog broja obolelih: "koliko on zna", niko neće biti predat Jugoslaviji, sem onih koji sami žele da se vrate. Tumači su ovu "terapiju" pojačali, tako što nisu preveli deo doktorove izjave - "koliko znam", već samo njen drugi deo. Ovaj "lek" je bio više nego uspešan - sutradan su opet svi bili zdravi, mada je bilo dosta onih koji su u toku noći ostali sedi ili polusedi.

Tih dana oko logora su počeli da se pojavljuju i pojedinci koji su ranije, na putu od Palmanove do logora Forli i Čezena, uspeli da napuste zarobljenički transport, i da se uglavnom posvete trgovini. Oni su proneli vest o nekakvim proklamacijama "merodavnih faktora" da niko od zarobljenika više neće biti predat Jugoslaviji..

OSNIVANjE NACIONALNOG KOMITETA

ĐENERAL Đukić se nije zadržavao u logoru, pošto ga Englezi nisu smatrali za "zarobljenika", svakako zbog njegovih starih, predratnih veza sa svim mogućim obaveštajnim službama, pa i sa engleskom. Otišao je u Rim gde se povezao sa tamo već pristiglim "političkim predstavnicima" različitih frakcija iz logora Čezena i Forli: dr Živkom Topalovićem, dr Mihom Krekom i Adamom Pribićevićem. Sa njima je u Rimu formirao nekakav "Nacionalni komitet".

(SUTRA: Početak raspada četničke vojske)