Početak raspada četničke vojske

U DRUGOJ polovini avgusta 1945. godine, general Damjanović je objavio novu, veoma opširnu naredbu, izražavajući u njoj još jednom žaljenje što su "veliki Saveznici" bili u "zabludi" (ratna greška) i što su svoje "verne i najodanije saveznike", jugoslovenske četnike, nekoliko meseci izlagali najtežim patnjama.

Zato uverava starešine i ljudstvo da je sa najvišeg savezničkog mesta obavešten da će sve biti ispravljeno u najskorije vreme. Saveznička vojska je - piše dalje Damjanović u svojoj naredbi - ispraznila jedan od svojih najuređenijih i najlepših logora u južnoj Italiji, čija je namena "smeštaj armije pod njegovom komandom".

U ovom dokumentu je najavio da će otići u obilazak tog logora i naredio da svaki komandant odredi po pet konačara iz svoje jedinice koji će sa njim poći u južnu Italiju. Konačari će pripremiti organizaciju prihvata trupa koje će ubrzo biti tamo prebačene.
NEKE naznake su zaista govorile da se odnos Engleza prema zarobljenim četnicima u ponečemu menja. General Damjanović je, na primer, i pre izdavanja pomenute naredbe, dobio pravo da se slobodno kreće van logora i da obilazi jedinice pod svojom komandom. S njim je u pratnji uvek bio jedan engleski kapetan, što je tim obilascima davalo posebnu notu. U stvari, bio je to poljski oficir, sada pripadnik britanske vojske u funkciji tumača, pošto je pre rata bio vojni izaslanik Poljske u Kraljevini Jugoslaviji.

Nova situacija u kojoj se Damjanović našao donekle je popravila raspoloženje među zarobljenicima, ali ne do te mere da bi bezrezervno poverovali u njegova obećanja, saopštena u naredbi, kako će se uskoro sve promeniti i da će svi biti prebačeni u novi, opremljen logor na jugu Italije.

NISU mnogo pomogli ni njegovi neposredni nastupi, uveravanja da će se to sigurno dogoditi, pošto su i njegova ranija obećanja redovno padala u vodu. Osećajući i sam da mu skoro niko ne veruje, Damjanović je izgleda uverio pomenutog engleskog oficira da mu pomogne u širenju dobre vesti. Poljak je, tako, ponavljao neke stavove iz generalove naredbe, govorio je i "o dobru koje čeka vojsku u južnoj Italiji". Širenje glasa da i engleski oficir stoji iza obećanja o skorašnjem kraju muka u kojima su se četnici nalazili, učinilo je svoje.

Masa je postala manje sumnjičava, brzo se širio krug onih koji su poverovali u navode iz Damjanovićeve naredbe. Ubrzo se ponovilo ono što se dogodilo već mnogo puta - čak i oni koji su do juče psovali "glavnokomandujućeg" na pasja kola, smatrajući ga glavnim krivcem za sve patnje koje proživljavaju u logoru, počeli su da viču: "Živeo Damjanović, živeli veliki Saveznici!"

UVERIVŠI se u promenu raspoloženja, posle obilaska logora i održanih govora, general Damjanović je održao konferenciju sa starešinama. Izdao im je naredbu da sa ljudstvom započnu vežbanje paradnog marša i druge egzercirne vežbe, pošto će uskoro logore Forli i Čezena posetiti jedan saveznički general. Pred njim će "vojska" proći paradnim maršem, ali to nije bio jedini razlog za naređeni egzercir. Uvežbavanje je potrebno i zbog toga što će u južnoj Italiji, gde je glavni štab Saveznika, Damjanovićeve trupe biti svečano dočekane, na šta treba da odgovore vojničkim korakom i da kao uvežbana, disciplinovana vojska, pozdrave savezničke komandante.
Nekoliko dana docnije usledila je tragikomična "vojnička smotra", priređena u oba logora. General Damjanović je stajao na tribini sklepanoj od sanduka, kanti i buradi, dok je ispred njega prolazila već polugola, iscrpljena i izgladnela masa, pokušavajući da održi stroj i uskladi paradni marš.

UZ GENERALA nije bio engleski komandant koji bi mu bio parnjak po činu, nego jedan crnački podoficir, delegat engleskog komandanta, koji se govorom obratio "vojsci", ali ne na engleskom, nego na svom maternjem jeziku. Niko ga nije razumeo, pošto tumača u logoru za njegov maternji nije ni bilo.

Kao što je tvrdio u nedavnoj naredbi, general Damjanović je početkom septembra 1945. godine zaista otišao sa konačarima na jug Italije, zbog sređivanja novog mesta boravka "njegove vojske". Nekoliko dana docnije počela je selidba logora Čezena, a zatim i logora Forli. Ljudstvo je prebacivano kamionima do železničke stanice u blizini Riminija, gde su se ukrcavali u vozove i kretali na jug.

Naredba je izričito zahtevala da "vojska" ne nosi ništa osim lične spreme, ali to naređenje niko nije hteo da izvrši, pošto nisu zaboravljena iskustva iz Palmanove. I onda im je rečeno da krenu samo sa ličnom opremom, pošto će ih u novim logorima čekati sve potrepštine. Umesto toga, stigli su na ledine u Forliju i Čezeni na kojima nije bilo ničega.

Zato je sada "seoba" iz ova dva logora na jug Italije ponajviše ličila na pravu čergu. Niko nije slušao ni Engleze ni Damjanovića, o njihove naredbe da se iz logora ništa ne nosi oglušili su se svi.

Zarobljenici su ranije došli na ledine ograđene žicom, a sada su za sobom ostavili ledine sa kojih su sve "počistili", na kojima su ostale samo iskopane zemunice i septičke jame. "Vojska" je ponela i poslednje iverje od razvaljenih drvenih sanduka, na kamione natovarila svakojake "sam svoj majstor" izume, peći, šporete i čunkove neverovatnih konstrukcija, priručne, u međuvremenu izrađene alatke, žice, šipke i plehove, tkanine i konopce, kante i burad, svaku sitnicu za koju su bili uvereni da će im i u novom logoru, koliko-toliko, olakšati život. Natovarili su na kamione i nadstrešnice za zemunice i prekrivke za šatore, sklepane od poderanog platna i pleha.

Jedna grupa iz Čezene htela je da utovari i veliku količinu pleha skinutog sa poljskog klozeta, ali ih je pretnja oružjem engleskog vojnika urazumila da se manu tog nauma. Što se tiče engleskih vojnika, njima je izgleda pričinjavalo zadovoljstvo da posmatraju pripreme ove selidbe. Jedan engleski šofer, kada je video čime je sve "nakićen" njegov kamion, počeo je da se valja na zemlji od smeha i nadmeno zaključio kako to što vidi nema ni u Africi. Sve dok nije našao fotografa koji je slikao njegov kamion, nije hteo da krene do železničke stanice kod Riminija.

Posle pretovara svega što je poneto, sada su i vozovi kojima se Damjanovićeva vojska uputila na jug, izgledali kao čerga, ali modernizovana, pošto je vuče parnjača. Kako mnogo toga nije moglo da se unese u vagone, žicom i kanapima su za spoljne delove vagona vezivane svakojake skalamerije, kante, čunkovi, plehane peći i koješta drugo, tako da je voz podsećao i na neki putujući cirkus u raspadanju, koji neće ni stići na odredište.

U stvari, na tom putovanju ka jugu, ubrzano se raspadala ova "vojska" generala Damjanovića, pošto je mnogo više od polovine ljudstva ostalo po usputnim stanicama u severnoj i srednjoj Italiji, a pri kraju putovanja i u blizini logora Eboli.
Kada su se ovi odbegli "vojnici" domogli ukradene robe i novca, počeli su da šire mrežu crnoberzijanstva, pošto im je naruku išlo i stanje u logorima oko grada Eboli.

TUMARANjA ODBEGLIH

ODBEGLI "vojnici" generala Damjanovića tumarali su i tražili civilne izbegličke logore u koje će se smestiti, ostajali su na ulici u nadi da će se snaći, ali bez igde ičega, gladni, pomislili su kako i nekim skraćenim putem mogu da poboljšaju svoj položaj. Upustili su se u krađe, prvo sitne, a onda veće, što će prerasti i u razbojništva i ucene. Lokalno, prilično siromašno stanovništvo južne Italije, počelo je da se oseća ugroženim, ne samo ekonomski već i fizički.

Sutra: Četnička mreža crne berze