Italijani se žale zbog razbojništava emigrantskih grupa

TRGOVINA po logorima u Eboliju bila je vrlo unosna, ali i nedovoljno čvrsto organizovana. Zato će na scenu stupiti glavni finansijeri crne berze, koji su počeli da većim novcem pomažu nekoliko grupa trgovaca formiranih do tada i to unutar samih logora. Ta nova praksa je dala vrlo vidljive rezultate.

I u manjem i u većem logoru kod Ebolija počelo je otvaranje velikih kantina, bogato snabdevenih raznovrsnom hranom, voćem, povrćem, alkoholnim pićima, duvanom i drugim potrepštinama. Glavni snabdevači kantina bile su snažne spoljne grupe organizovane iz samog logora.

POŠTO su vlasnici kantina, zahvaljujući naredbama "komandujućih", postali jedini "ovlašćeni" trgovci robom u logoru, početne, maloprodajne "prodavnice" organizovane pod šatorima, bile su izbačene iz igre. Sprega vlasnika kantina i velikih organizovanih grupa povezanih sa crnoberzijanskom mrežom lokalnog stanovništva, otvorila je put za prodaju ukradene robe, pristigle izvan logora, u neograničenim količinama.

Ko su bili glavni finansijeri crnoberzijanaca u jugoslovenskoj emigraciji u Italiji? Ovim poslom upravljale su samo dve, glavne grupe, koje su imale mrežu po celoj Italiji, uz otvorene kanale ka Austriji i Nemačkoj.

U PRVOJ grupi, koju su vodili dr Živko Topalović i njegova supruga Živka "Ravnogorka" bili su okupljeni trgovci predvođeni trgovcem Radetom. Oni su raspolagali robom koja je stizala na adresu ranije pomenutog Nacionalnog komiteta, osnovanog u Rimu, kada je tamo stigao divizijski đeneral Svetomir S. Đukić.

Niz humanitarnih ustanova i pojedinaca sa Zapada i iz Amerike slali su ovom punktu različitu pomoć, uglavnom namenjenu izbegličkoj deci. Pristiglu robu dr Topalović je smeštao u jedan magacin, uređen po merilima trgovca Radete, koji se starao o njenoj rasprodaji na crnom tržištu. Izuzetak su činile potrepštine koje su imale slabiju prođu, tako da je ova roba zaista slata na tačna odredišta, u izbegličke logore. Pošto se pokazalo da je reč o unosnim zaradama, grupa Radete i Topalovića obezbedila je i prva veća finansijska sredstva, koja su iskorišćena za dalje razgranjavanje posla.

KAO okretan trgovac, uz pomoć od Nacionalnog komiteta, dr Topalovića i njegove žene Živke, Radeta je, šireći posao, brzo postao jedan od glavnih finansijera nabavke i preprodaje raznih automobila i motora bilo da su oni negde ukradeni ili su kupovani po povoljnim cenama na stovarištima zaplenjenog ratnog materijala i pokvarenog voznog parka savezničke vojske.

Zahvaljujući ovoj trgovini, Radeta je ubrzo postao milioner koji je u vlasništvu imao dva-tri transportna preduzeća u srednjoj i severnoj Italiji. On će se pojaviti i u ulozi glavnog finansijera onih kantina koje su nikle ne samo u logorima u Eboliju, nego i u drugim izbegličkim logorima u Italiji. Razume se da je finansirao i crnoberzijansku mrežu.

U DRUGOJ grupi, jednako snažnoj, nalazili su se trgovci i "ekonomisti" iz redova zboraša Dimitrija Ljotića. Ovu grupu predvodio je bivši industrijalac iz Smedereva Žika Todorović, s kojima su najtešnje sarađivali Zoran Vuković i Mihailo Olćan. Prvi novac ova grupa je prikupila rasprodajom voznog parka Ljotićevih dobrovoljaca u okolini Palmanove i Forlija, gde je i stvorila svoj prvi centar za kupovinu i preprodaju automobila, motora i rezervnih delova iz ratnog plena.

Docnije će ova grupa proširiti svoje poslove i povezati se sa grupom Radete i Topalovića. Uspostavila je veze i sa crnoberzijancima u Austriji, Nemačkoj i Francuskoj. Finansiranje kantina u logorima, koje su držali ljotićevci, išlo je preko Todorivćeve grupe.

NA OVIM poslovima i na crnoberzijanskom tržištu angažovale su se i neke manje, međusobno povezane grupe, ali su one često zavisile od diktata pomenute dve, najmoćnije trgovačke ekipe.

Kao što je već navedeno, kantine u logorima bile su bogato snabdevene raznom potrošnom robom, uglavnom hranom, alkoholom, duvanom i raznim drugim potrepštinama. U redovima izbeglih to je stvaralo sve veću potrebu da se snabdeju ovom robom, ali u ogromnoj većini oni nisu imali novca, niti je bilo ko novac mogao da im pošalje spolja.

Paketi od rođaka ili poznanika iz inostranstva stizali su izuzetno retko, a još malobrojniji su bili oni pojedinci koji su u logore prispeli sa ponekom dragocenošću ponetom iz kuće. Takvi su se najkraće zadržali u logoru, pošto su svoje dragocenosti prodavali i onda dobijeni novac ulagali u crnoberzijanske poslove.

ZBOG svega toga, većina ljudi u logoru okrenula se krađi i otimačini, kako bi sebi obezbedila izvor novca. Manjina koja se još nije bila odala kriminalu, rasprodavala je sve što je imala na sebi i pod sobom: spremu, veš, ćebad, obuću i slično, ali je za taj novac mogla u kantinama da kupi tek hleb, duvan i najpotrebnije stvari. Dok kantine nisu otvorene, pljačkama su se bavile male, uglavno izolovane grupe. Posle otvaranja kantina tom "poslu" posvetila se većina stanovnika logora, što će reći nekoliko hiljada ljudi. Nalazili su se među njima i oni koji su bili spremni na sve da bi ostvarili svoj cilj.

Početkom 1946. godine organizovane grupe pljačkaša i lopova koji su imale centralu u logoru Eboli, zaposele su celu južnu Italiju, od linije Napulj - Bari ka jugu Sicilije, pokrivajući i veliki deo srednje Italije, od Rima do Ankone i dalje ka jugu.

NA TOJ velikoj teritoriji skoro da nije bilo mesta iz koga nisu stizale razne tužbe lokalnog stanovništva zbog pljački i razbojništava koje su počinili pripadnici emigrantskih grupa, uglavnom iz logora Eboli.

Pljačkali su sve što su mogli da bi to unovčili u logoru i van njega. U početku su to bile krađe voća svih vrsta, sitne stoke, pernate živine. Apetiti su rasli, zbog čega su organizovane i veće krađe: obijane su trgovine, stanice za otkup duvana od proizvođača, magacini ratnog plena, otimani su automobili, kamioni i autobusi na ulicama gradova i na drumovima.

Veliki deo ukradene robe stizao je u logor Eboli u velikim količinama. "Glavna ulica" duga oko jedan kilometar, od jutra do podneva bila je, na primer, načičkana "piljarama". Na "tezgama" od sanduka moglo se kupiti sve ono što je imala južna Italija.

IZNOŠENA su na prodaju i pečena prasad, ovce, jagnjad, čak i telad, bilo je u izobilju duvana u listu i rezanog duvana, svakojakih mesnih prerađevina, druge hrane i raznog pića, delova uniformi raznih vojski i kompletnih civilnih odela.

Neke starešine nisu bile neposredno uključene u ovu vrstu trgovine, ali su oni uspevali da se domognu novca, zahvaljujući rasprodaji namirnica i odela koja su primali od Engleza za ljudstvo iz logora. Manju grupu u vrhovima ovog starešinskog kadra snabdevali su novcem i pomenuti glavni finansijeri kantina, tako što su ima davali jedan postotak od zarade ostvarene u njihovim trgovinama. Procenat su dobijali zahvaljujući tome što su u krugu logora koji su kontrolisali kao samostalna "vojna" grupa, omogućavali otvaranje kantina.