Švercerska industrija i trgovina

NEKE drskije grupe "otimača" koristile su u samom logoru dve pekare koje nisu radile otkako ih je napustila saveznička vojska 1943/'44. godine. U njima su pekli meso, hleb, burek i druge poslastice za tržište, ali je docnije grupa Ljotićevih zboraša preuzela ove pekare od "divljih vlasnika". Navodno su to učinili kako bi obezbedili pečenje jeftinijeg hleba, namenjenog izbegličkim logorima, u kojima su bile smeštene porodice sa decom. Tim hlebom su, u stvari, snabdevali "reprezentativne" kantine raznih štabova, da bi ubrzo pekare postale centri za trgovinu hlebom na veliko.

Šuma pominjana u jučerašnjem nastavku ovog feljtona, u kojoj su organizovani lopovi koristili mnogobrojne krečane kao "pečenjare", bila je vlasništvo neke grofovske porodice iz okoline Batipalje. Ona je to imanje dala na korišćenje opštini, a ova poverila čuvanje šume jedom Italijanu, koji je taj posao radio sa svojom mnogobrojnom porodicom.

SUOČEN sa stalnim, bespravnim korišćenjem šume i njenim besnim uništavanjem od strane grupa iz logora Eboli, šumar je podnosio mnoge žalbe logorskoj upravi, italijanskoj policiji i opštini Batipalja. Nekoliko puta su u šumu upadale patrole italijanske i engleske vojne policije i plenile robu koju su "trgovci" pripremali za prodaju u logoru. Suočenje s tom "poslovnom" opasnošću bilo je dovoljno da bande donesu surovu odluku - da šumara ubiju.

Jednog jutra on je nađen u nekom šipražju, izboden noževima i preklan. Policija je odmah ustanovila da je to učinio neko od stanovnika iz logora Eboli, zbog čega ih je nekolicinu uhapsila. U istrazi, međutim, nisu nađeni dokazi da su ubistvo organizovale grupe razbojnika, tako da je nekoliko poznatijih crnoberzijanaca i kradljivaca ubrzo pušteno iz zatvora. Zadržan je samo jedan koljač, nesumnjivo polulud, koji se u emigraciji predao neprekidnom bogomoljstvu. On svakako nije bio kriv za ovo prvo razbojništvo, to su znali svi, ali ga je banda izabrala za krivca pošto ga sud kod pomračenog stanja svesti nije mogao proglasiti krivim. Prave ubice nisu otkrivene, a iza ubijenog šumara je ostala velika porodica koja se izdržavala jedino od njegove male plate.

BANDE pljačkaša i crnoberzijanaca iz logora razvile su svoje aktivnosti po celoj južnoj Italiji, ali se na tome nisu zaustavile. Uspostavljeni monopol im je omogućio da robom iz Ebolija, pogotovo duvanom, preplave veliki deo Italije. Zahvaljujući snažnoj i dobroj organizaciji, crnoberzijanci i kradljivci su svoje "zastupnike" u logoru snabdevali mašinama za sečenje i preradu duvana, takođe i malim mašinama za izradu cigareta, cigaret-papira, kutija za duvan i sličnog.

Ove radionice, smeštene pod šatorima, radile su punom parom, duvan je prerađivan u najpoznatije marke cigareta, pošto su crnoberzijanci raspolagali i potrebnim štamparskim mašinama. Zahvaljujući tome, štancovali su kutije sa najtraženijim etiketama, imali su male ručne mašine kojima su i na cigaret-papirima štampani nazivi odgovarajuće marke cigareta. Ništa nije prepuštano slučaju, tako da su u duvan ubacivani i različiti mirisi, kako bi se cigarete razlikovale.

DO KOJE mere su uspeli da razviju ovu crnoberzijansku industriju i trgovinu, uglavnom zahvaljujući tome što su krali duvanske monopolske proizvodi po južnoj Italiji, svedoči jedan detalj - italijanska vlada je uložila oštar protest okupacionim vlastima protiv ovog nelegalnog rada emigranata, uglavnom iz logora Eboli. Intervencije vlasti i italijanske policije, takođe i pretnje "velikih saveznika", nisu mogle da zaustave ovu trgovinu.

Južnu Italiju, ali i gradove ka severu, pogotovo vrlo prometna mesta kakva su železničke i transportne stanice, preplavili su politički emigranti iz logora Eboli sa šajkačama na glavi, koji su bez ikakvog zazora presretali putnike i prolaznike, uz povike "Cigarete, sinjori!".

U SAMOM logoru Eboli vojno i političko rukovodstvo raznih političkih grupa, sledeći primer Ljotićevih zboraša, počelo je da otvara u svojim štabovima specijalne kantine za "reprezentaciju".

Glavni crnoberzijanski igrači snabdevali su ove kantine svim vrstama najkvalitetnijih pića, originalnog duvana i cigareta, vrhunskim prehrambenim specijalitetima i drugom vrhunskom robom. Grupu kupaca tih skupih proizvoda činili su uglavnom bolje situirani crnoberzijanci, a političko i vojno rukovodstvo grupe, na čijoj teritoriji su ove luksuzne kantine otvorene, bilo je privilegovano i dobijalo robu besplatno.

Razgranata logorska trgovina preko mnogobrojnih kantina - a dve najveće među njima bile su pod kontrolom i održavane su u režiji "vrhovne komande" - dovela je do snažne konkurencije.

ZATO je "vrhovna komanda", pravdajući se "višim ciljevima", izdala naredbu o organizovanju celokupne trgovine u logoru, predviđajući u toj naredbi sledeće:

- kantine otvorene i odobrene od komandanata raznih grupa imaju nastaviti rad, a sve druge, neodobrene, imaju se zatvoriti;

- određuje se komisija sastavljena od po jednog člana svake kantine i glavnog intendanta "vrhovne komande" koja će za sve kantine izraditi jedinstveni cenovnik za najglavnije artikle i dalje kontrolisati cene i rad kantina;

- otvaranje novih kantina može da odobri samo "vrhovni štab",

- pet odsto prihoda kantina ide u "fond vrhovne komande" koji je namenjen postizanju "viših ciljeva".

Sudbina ove naredbe bila je slična sudbini onih ranijih - na nju se malo ko obazirao, tako da su stvari išle već ustaljenim tokom.

"VRHOVNA komanda", koja se zato i nije okoristila, nije dobijala procenat od prodaje, ali je naredba proizvela još jednu negativnu posledicu. Pošto su svi u logoru znali da je upravo "vrhovna komanda" organizovala prve kantine i da ih je snabdevala uglavnom robom koju su krale razne grupe iz logora po Italiji, sada su u Eboliju bukvalno svi počeli da se bave trgovinom, što je stvorilo ozbiljne probleme na podivljalom tržištu.

SISTEM je bio precizno razrađen: intendantski stručnjaci pri "vrhovnoj komandi" izrađivali su nove tablice sledovanja i prema tim tablicama delili hranu i drugo po logorima, u kojima su logorske intendanture sastavljale nove tablice sledovanja. Ali činili su to tako što su odbijali kao rastur dobar procenat sledovanja primljenog od intendanture "vrhovne komande". Sada su, prema tim novim, prilagođenim tablicama, predavali hranu, spremu i ostalo, intendanturama raznih štabova.

Na tom nivou više uopšte nisu koristili tablice sledovanja, već su pristigle potrepštine delili odoka, prema prethodno utvrđenom planu, koji je omogućavao velika prisvajanja robe. Ovakva intendantska hijerarhija "upravljanja" pokazala se kao veoma pogodna, pošto je sav prijem prolazio kroz ruke strešina čije materijalne zahteve treba zadovoljiti, a to znači - starešina od vrha do dna tako uspostavljene piramide.

LAGODAN ŽIVOT VRHOVNE KOMANDE

GENERAL Damjanović i njegovo najbliže okruženje u "vrhovnoj komandi", sa neizostavnim ljubavnicama, postarali su se da ne oskudevaju u novcu koji im je obezbeđivao lagodan život i provod po vilama oko Ebolija i na plažama oko Salerna. Glavni izvor njihovih prihoda bio je u potpunoj kontroli celopupnog snabdevanja logora hranom, spremom i drugim potrepštinama koje su upućivali Englezi preko intendanture "vrhovne komande".

(SUTRA: Crnoberzijansko četničko carstvo)