Crnoberzijansko carstvo

PREPRODAJA lekova isporučivanih logorskoj bolnici bila je uobičajena i unosna praksa, pošto je bolnica u logoru u Eboliju, sa više od 500 postelja, bila odlično snabdevena svim potrebama, uključujući i sve vrste skupih lekova, pogotovo penicilina. Bolnica je bila pod neposrednom upravom "vrhovne komande" i generala Trifunovića koja se starala da lekove, na prvom mestu deficitarni penicilin, ubaci na crnoberzijansko tržište, čemu je naruku išla i velika potražnja lekova kod lokalnog stanovništva. Zarade su bile velike, tako da su Enlezi, tokom samo jedne kontrole manipulisanja lekovima, ustanovili da je na njihovoj preprodaji ostvarena zarada premašila osam miliona lira.

U voznom parku logora u Eboliju nalazio se veći broj teretnih i drugih vozila, namenjenih unutrašnjem saobraćaju. Pošto je korišćenje ovog voznog parka kontrolisala "vrhovna komanda", rešenje je nađeno u tome da se vozni park ne koristi, na primer, za prevoženje hrane od magacina do kuhinje. U te svrhe je organizovan ljudski lanac, a ljudski rad je nadomeštao i mnoge druge poslove namenjene voznom parku.

PARALELNO su svakodnevno ispunjavane falsifikovane liste o utrošku raznih materijala za potrebe kamiona, od benzina i nafte do ulja i maziva, o navodno pokvarenim delovima i slično. Gorivo i sva oprema ubacivani su proverenim kanalima na crnoberzijansko tržište. Učinjeno je to čak i sa nekoliko kamiona, a poturena je glasina da su ih ukrali ili lokalni Italijani, ili neki nepoznati šoferi i njihovi suvozači.

Obezbedivši na navedene načine vrlo unosne prihode, "vrhovni štab" je rado ustupio svoje dve ekskluzivne logorske kantine "Odboru za humanitarne ciljeve". Ovim potezom povezao se sa "humanitarnom" filijalom magacina dr Živka Topalovića iz Rima, pošto se u tom magacinu nalazila pristigla pomoć namenjena ženama i deci izbeglica. Ovu "filijalu dr Živka", kako je nazvana u logoru Eboli, "vrhovna komanda" je stavila pod svoju kontrolu, snabdevajući robom prvo mnogobrojne ljubavnice komandanata i njihovih zamenika, a ostatak je preprodavan, ponekad i poklanjan.

KO ZNA do kada bi opisana situacija potrajala - bez obzira na stalne proteste italijanskih vlasti savezničkim okupatorskim snagama, od kojih je traženo da podvrgnu jačoj kontroli zbivanja u logoru Eboli - da ove organizovane, naoružane grupe, nisu počele da nasrću i na živote građana južne Italije.

Učestala su, naime, u prvoj polovini 1946. godine, razbojništva ovih grupa iz logora Eboli, po celoj Italiji. Ucenjivali su imućnije zemljoposednike i trgovce, na putevima su presretali i pljačkali kamione i druga transportna sredstva, a potencijalne svedoke likvidirali. Ovo znatno pogoršanje situacije učinilo je da engleski komandant u južnoj Italiji pozove kod sebe generala Miodraga Damjanovića.

SAOPŠTIO mu je poslednju opomenu i izrekao pretnju da će svi iz logora Eboli, sa njim na čelu, biti prebačeni u jedan kaznenički logor, a potom izručeni Jugoslaviji. Oštro je zahtevao da se sa razbojništvima po Italiji prekine i, osim toga, izdao naredbu italijanskoj policiji da puca bez opomene na svako lice uhvaćeno u krađi ili pri izvršenju nekog kriminalnog dela. Strah za sopstveni život, za gubitak novca koji je obezbeđivao uživanje, ali i želja da se nastavi sa komandovanjem, naterali su starešine "vrhovne komande" da ipak preduzmu neke mere, koje su po njihovoj zamisli imale da spreče ili umanje raspojasanost i banditizam kome su se odali emigranti iz logora Eboli.

UMESTO da ljudstvu saopšti šta mu je naredila engleska komanda, zahtevajući da se prekine sa razbojništvima, general Damjanović je izdao naredbu o punoj vojnoj organizaciji svih emigranata sposobnih za vojsku u Italiji i van nje, kao i posebnu naredbu o organizaciji vojnih formacija emigranata u Italiji sa sedištem u Eboliju.

Pozivajući se na izmišljenu naredbu "vrhovne savezničke komande", general Damjanović svojom naredbom naređuje: stvaranje vojne organizacije, sa štabovima formacija, u Italiji, Austriji i Nemačkoj, sastavljene od svih Jugoslovena koji se nalaze u tim zemljama; organizaciju celokupne te "vojske" u okviru "vrhovnog štaba" pod njegovom komandom, pošto je on zastupnik Draže Mihailovića u inostranstvu.

DRUGOM naredbom, pozivajući se na isti "zahtev" saveznika, organizovao je emigraciju u Italiji, uglavnom u logoru Eboli, u sledeće formacije i štabove:

1. Drinska brigada od dva puka (sastav: četnici iz Srbije i oni koji smatraju da su sa te teritorije), pod komandom potpukovnika Stankovića. U ovoj "brigadi" bilo je svega 200-300 "vojnika", da bi ih na kraju ostalo oko 20, bez komandanta i štaba, pošto nisu nikog priznavali, iako se za tri meseca promenilo pet komandanata.

2. Dinarska divizija od četiri puka (sastav: dva lička i po jedan bosanski i dalmatinski puk), pod komandom Momčila Đujića i njegovog "načelnika štaba" majora Kapetanovića; bili su to četnici koji su sa Đujićem i Dobroslavom Jevđevićem stigli u Istru 1944. godine na poziv Dimitrija Ljotića.

3. Šumadijska divizija od tri puka (sastav: ostaci Srpskog dobrovoljačkog korpusa iz Srbije, poznati kao ljotićevci), pod komandom novog komandanta, pukovnika Andre Božanovića i "načelnika štaba" potpukovnika Luke Lukića, te komandanata pukova Borisava Petrovića, Ilije Mićaševića i Radojice Medenice.

4. Hrvatska armija od tri čete pod komandom generala Matije Parca (sastav: svi emigranti sa teritorije Hrvatske u Italiji; bilo ih je u prvo vreme oko 150, a na kraju je ostao samo Parac sa dva-tri ljotićevca, pridodata njegovom štabu u cilju "organizacije armije").

5. Slovenačka armija od dva bataljona pod komandom generala Andrea (sastav: četnici i domobrani iz Slovenije i Slovenci u emigraciji u Italiji; bilo ih je neko vreme 500-600, posle toga su se rasturili kao tumači i u druge službe kod Engleza; ostao je samo štab sa nekoliko desetina ljudi).

6. Crnogorska brigada od dva puka - Crnogorski i Svetog Vasilija Ostroškog - pod komandom majora Miloša Pavićevića (sastav: 70-80 bolesnih i starih ljudi koji su raznim načinima stigli u Italiju, većinom preko Austrije).

7. Žandarmerijska komanda od dva žandarmerijska puka, pod komandom prvo Stranjakovića, a docnije Petrovića; komandanti su se menjali skoro svakog meseca (sastav: ostaci Srpske dobrovoljačke straže i Srpske dobrovoljačke gorske straže iz Srbije i pripadnici raznih policija). U prvo vreme bilo ih je 300-400, a posle se taj broj smanjivao kao i kod svih drugih "formacija".

8. Komanda logora Eboli sa nekoliko odeljenja: komandno, intendantura, organizacijsko itd. pod komandom pukovnika Brane Živkovića.

9. Porodični logor sa samoupravom.

10. Đački internat sa samoupravom (u rukama zboraša).

11. Bolnica u sastavu "vrhovne komande".

SEDAM MILIONA ZA ZNAČKU

KOLIKI su bili prihodi iz postojećih crnoberzijanskih izvora može se naslutiti, ali samo jedna ilustracija svedoči da su u pitanju bile velike sume novca. Tako je "vrhovna komanda", posle izbora generala Trifunovića za "drugog Čiču" - samo za metalnu značku sa inicijalima "MD" platila nekoj firmi u Napulju oko sedam miliona lira, kako bi te znake besplatno delila "vojsci", odnosno pojedincima koji su pristajali da takav poklon prime.

SUTRA: Đeneral Damjanović postaje "novi čiča"