Demonstracije posle streljanja Čiče

U KNjIŽICI "Van otadžbine", koja je objavljena u Osnabriku 1947. godine i kao neka vrsta spomenice generalu Miodragu Damjanoviću, preminulom 1956, izneta je procena da je u "momentu kada su se u Eboliju nalazile vojnički organizovane jedinice KJV van otadžbine i deo njihovih porodica", u Italiji bilo ukupno oko 32.000 jugoslovenskih izbeglica.

Tokom 1946. godine, njih oko 15.400 nalazilo se u sledećih 18 sabirnih i tranzitnih logora: Jesi, Fermo, Ricione, Senigalija, Barleta Trani, Modena, Ređo Emilija, Fosoli, Banjola (Napulj), Bolonja, Činečita (Rim), Karbonari (Bari), Milano, Padova, Firenca i Ferara.

Osim toga, u šest logora - Taranto (bolnica), Sv. Andrea-Taranto, Taranto, Udine i Rimini bilo je oko 6.400 bivših jugoslovenskih ratnih zarobljenika, neki od njih sa članovima porodica (oko 300 osoba).

OVOM velikom talasu pripadale su i "slobodne grupe izbeglica", s utočištem uglavnom u Rimu, Bariju, Napulju, Toremareu, Tarantu, Lečeu, Milanu, Torinu, Veneciji, Padovi, Komu, Forliju, Trevizu i Udinama. Ova kategorija imala je "otprilike 10.400 lica".

Generalu Damjanoviću bilo je dozvoljeno da obiđe tek neke od navedenih logora, a krajem novembra 1945. godine otputovao je i u Rim, gde se susreo sa patrijarhom Srpske pravoslavne crkve Gavrilom Dožićem i članovima Nacionalnog komiteta. Posle januara 1946. obilazio je i logore u Fođi, Bariju i Tarantu, odlazio je i u Napulj.

U zimu 1946. godine britanske savezničke vlasti zahtevale su da pritvorenici u logoru Eboli nose vidljivu oznaku "Y" (Jugosloveni). U knjižici "Van domovine" čitamo da se general Damjanović tome suprotstavio i saopštio engleskom komandantu da "njegovi ljudi niti su zarobljenici niti robijaši".

PREMA ovom izvoru "ljudstvo je teško potresla vest da je Draža Mihailović uhvaćen od komunista", a kada je posle suđenja streljan, prvi pomen je u Eboliju održan 18. jula. Britanske vlasti su tada odobrile "isticanje zastave na pola koplja", da bi nekoliko dana kasnije, 25. jula 1946. godine, bilo priređeno i prvo komemorativno veče.

"Vest o streljanju Draže Mihailovića ostavila je vrlo težak utisak na njegove borce", navedeno je u brošuri "Van domovine": "Uzbudljiv je bio momenat kada je general Damjanović saopštio tu crnu vest ljudstvu, iako se očekivalo da će Čiča biti ubijen od strane komunista. Sutradan, 18. jula 1946, uveče, bile su u logoru priređene demonstracije protiv ubica. Štab Vrhovne komande objavio je za stanovnike logora sedmodnevnu žalost, sa nošenjem crne trake oko leve ruke."

"Ubrzo potom došlo je i glasanje za povratak u Jugoslaviju ili ostanak. Ovo glasanje bilo je izvršeno po naređenju engleskih vlasti. Glasalo se tajno. Komisiju na svakom glasačkom mestu sačinjavali su: jedan engleski oficir i jedan podoficir, kao i jedan naš oficir u svojstvu tumača. Rezultat je bio porazan za komuniste, jer sem šestorice od 10.000 lica niko se više nije javio za povratak kući", tvrde autori knjižice "Van domovine".

TOKOM života u logoru Eboli, svi pripadnici "vojske" generala Miodraga Damjanovića imali su oznaku SPD što je značilo - "Predato neprijateljsko osoblje". Status neprijatelja i ova oznaka su "vređali nacionalni i vojnički ponos boraca Draže Mihailovića i ostalih pripadnika KJV", ali to nije "oslabila njihov duh".

U prilog tome, autori knjižice posvetili su dosta prostora "veoma živom" kulturnom i prosvetnom životu u logoru Eboli, u kome je osnovnu školu pohađalo 130, a gimnaziju 675 đaka. Radile su i srednja-tehnička škola i duhovna akademija, sa devet nastavnika i 50 studenata. Bogoslovija je imala 16 đaka i isto toliko nastavnika. Čak 370 studenata raznih fakulteta i 105 svršenih maturanata iz logora nije moglo da nastavi studije u Italiji.

Organizovano je nekih dvadesetak tečajeva, od kojih navodimo analfabetski (sa 125 polaznika), bolničarski (65), radio-telegrafski (75), sociološki (35), poljoprivredni (100), filozofski (80), pčelarski (120) i slikarski (10).

Najmasovniji tečaj bio je antikomunistički, koji je okupljao čak 800 polaznika, uz napomenu da svi navedeni "podaci vrede do 20-10-1946".

U GLAVNOM logoru su postojale dve crkve, pravoslavna i katolička, a u posebnom delu logora samo pravoslavna crkva. "Proslavljani su svi veliki verski praznici, kao i nacionalni." "Naročito je svečano proslavljan Badnji dan, sa svim njegovim lepim običajima, koji su podsećali na ono srećno minulo doba u otadžbini. U odnosima između pripadnika obeju veroispovesti vladao je primeran sklad."

Evo i naglasaka o radu dve logorske štamparije. Jednu je imala Hrišćanska zajednica mladih ljudi, a drugu Vrhovna komanda, koja je kupila štamparsku opremu krajem septembra 1946. u Napulju. Izdavačka delatnost u logoru "bila je lepo razvijena", tako da su objavljivana sledeća glasila: "Jugoslovenski vesnik", sa objavljenih "desetinu brojeva i na engleskom jeziku", "Ravnogorska Jugoslavija", "Naš vesnik", Mi in svet, "Šesti Septembar", "Jugoslovenske novine". Pregled strane štampe. Zbirka dokumenata i dokaza", "Prelom", "Bilten", "Ravna gora", "Glasnik hrvatskih rodoljuba", "Jugoslovenska ideja", "Vojni vesnik" i "Hrišćanska misao".

ŠTAMPANA je ravnogorska čitanka za osnovnu školu i gimnaziju, zatim udžbenici botanike, engleskog i italijanskog jezika, "Istorija Srbije do 14. veka" i "Duhovna lira" vladike Nikolaja Velimirovića.

"Povodom tragične smrti generala Draže Mihailovića - čitamo u brošuri "Van domovine" - ubijenog od komunista posle nameštenog suđenja u Beogradu, izdata je 'Spomenica Čiči', lepo uređena i sadržajna, u kojoj se nalazi i naredba Štaba VK broj 117, koju je na dan 17. jula 1946. pred strojem pročitao Čičin pomoćnik general Miodrag M. Damjanović."

U logoru Eboli održano je više od sto predavanja "iz najrazličitijih oblasti nauke i života", a u "vidu javnih predavanja davan je jednom nedeljno komentar radio-vesti, kao i pregled strane štampe".

"OD POLOVINE novembra 1945. bila su u logoru dva bioskopa. Jedan je pod upravom Kulturno-prosvetnog saveta (prestao posle pet predstava), a drugi Hrišćanske zajednice mladih ljudi (YMCA), koji je dao do novembra 1946. ukupno 54 filma."

U logoru Eboli delovale su i dve pozorišne trupe, koje su izvele stotinak predstava. "Na programu su bili stari nacionalni komadi" ali i predstave na osnovu tekstova nastalih u samom logoru. Nastupala su i četiri hora, tri folklorne grupe i dva orkestra vojne muzike.

Osnovan je i Sportski savez sa pet fudbalsko/odbojkaških timova, organizovane su utakmice, održano je i nekoliko lako atletskih takmičenja.

EBOLIJSKO GROBLjE

U BLIZINI Pontekanjana, nadomak Salerna, jugoslovenski zarobljenici su podigli groblje "u kome leže telesni ostaci 88 pripadnika logora Eboli, koji su umrli u vremenu između jeseni 1945. i proleća 1947. Od pripadnika vojnih jedinica leže ovde: jedan kapetan, tri poručnika, tri potporučnika, 12 narednika, 10 podnarednika, 16 kaplara, 30 redova; a osim njih 13 članova porodica: sedam žena i šest dece", navedeno je u brošuri "Van domovine".

Veliki krst u sredini groblja osvećen je 2. novembra 1946. godine, kada je održan pomen uz činodejstvovanje četvorice sveštenika.

Pre napuštanja Ebolija u aprilu 1947. godine, štab generala Damjanovića je zaključio pismeni ugovor sa lokalnim vlastima o daljem održavanju ovog groblja, za šta su bila obezbeđena i određena novčana sredstva, ali je ono ubrzo zaraslo u travu i korov.

(SUTRA: Stvaranje emigrantskog duha)