Stvaranje emigrantskog duha

KADA je prebacivanje na drugo odredište postalo sasvim izvesno, kako su izjavili svedoci na osnovu čijih je iskaza - nepoznatih do sada javnosti - pisan ovaj feljton, nastala je prava jagma za svim onim što se u logoru Eboli moglo demontirati. Pri tome je odlučujuća bila procena kakvu će prođu imati ova "roba" na crnom tržištu, zbog čega su prvo grabljene one vrednije stvari.

Razume se da su iza tih akcija stajali, ranije pominjani, glavni finansijeri i igrači na terenu crenoberzijanstva, pošto su oni bili na vreme obavešteni o tome da je prebacivanje hiljada Jugoslovena u novi logor pitanje dana. Zato su ubrzano rasprodavali robu iz svojih i onih kantina koje su kontrolisali, da bi na drugoj strani od stečenih lira kupovali stranu valutu ili stvari od vrednosti, s idejom da je ubace u konvoj i plasiraju na novom tržištu. Ovom poslu se prepustio i vrh "komande" u logoru Eboli, prazneći kantine i magacine pod svojom kontrolom.

NE SAMO južna Italija, nego i šira oblast, s olakšanjem je primila vest da će glavnina snaga "crnih okupatora južne Italije" uskoro napustiti njihov teren. Istina, nisu zbog toga svi bili obradovani - mnogi lokalni mešetari koji su već razvili odlične mreže i obezbeđivali sebi velike zarade na prodaji robe na crnom tržištu, znali su da će u novim okolnostima ostati bez mnogo novca.

U Eboliju i u logorima oko Kazerte, osim navedenih crnoberzijanskih poslova, vrlo brzo su izvršene sve pripreme za pokret, u atmosferi neizvesnosti, pošto se maltene do samog polaska nije znao ni dan ni čas polaska ovog izbegličkog konvoja. Pogotovo se nije znalo kuda će ih ti konvoji odvesti. Zato se ogromna većina ljudi tih dana nije ni udaljavala od logora.

IZUZETAK su bili pripadnici onih najsmelijih, vrlo iskusnih crnoberzijanskih grupa, koje su bile na vezi sa punktovima kroz koje će konvoji proći. Tamo su njihovi poverenici imali zadatak da o prolasku transporta obaveste one koji su se već pripremili, kako bi se odmah "zakačili" za prvi dolazeći transport, bez obzira na to što on ide ka nepoznatom odredištu.

Kada je 12. aprila, dva dana pre naređenog pokreta, stigla vest da će se to dogoditi, oba logora u Eboliju, u kojima je "vojska" na tu vest čekala, u stvari više nisu ni postojala. Svi šatori i barake bili su demontirani i zajedno s drugom opremom prodati italijanskim crnoberzijancima. Tako su na polazak morali da čekaju pod vedrim nebom, ali ipak ograđeni bodljikavom žicom.

Prvi transport iz Ebolija krenuo je 14. aprila 1947. godine.

U BROŠURI "Van otadžbine" čitamo da je general Miodrag Damjanović pre polaska tražio od Engleza "izvesna pismena jemstva da ljudstvo neće nasilno biti predato komunističkoj vladi Jugoslavije" i da je takve garancije i dobio. Zahvaljujući tome, 13. aprila je nižim starešinama uputio sledeće saopštenje:

"U vezi sa predstojećim pokretom, želeo bih da saopštite celokupnom ljudstvu pod Vašom komandom sledeće moje saopštenje: Niko od četnika, tj. pripadnika Jugoslovenskih nacionalnih snaga, koji su se predali Britancima 5. maja 1945. godine u Palmanovi, ljudstva koje je došlo u logore Česena, Forli ili Eboli kasnije ili iz Jugoslavije ili iz drugih zemalja, a i niko od članova porodica neće ni u kakvom slučaju biti predat u Jugoslaviju, osim u slučaju da sam izrazi želju da se tamo vrati. Svaka priča o predstojećem predavanju ovog ljudstva u Jugoslaviju ovim se kategorički poriče."

DAMJANOVIĆEVU naredbu broj 117 od 13. aprila pročitao je pred strojem komandant logora Eboli pukovnik Brana Živković. U naredbi je navedeno sledeće:

"Posle više od godinu i po dana boravka u Eboliju došao je čas, junaci, da pođemo dalje svojim putem. Počev od sutra, 14. o. m. počinje selidba našeg logora van granica Italije.

"Završila se još jedna etapa u našem mučenom životu, koga smo svesno i dragovoljno primili još 1941. i nastaje druga, od koje očekujemo znatno više no što nam je dosadašnja dala.

"Prema obaveštenjima koja su mi data sa najmerodavnijih mesta mogu vam, junaci, pred odlazak u naše novo boravište saopštiti, da o bilo čijoj predaji današnjim vlastodršcima u našoj jedinoj otadžbini ne može biti ni govora, o čemu mi je engleski komandant logora izdao i priloženo pismeno saopštenje", naveo je u naredbi 117 general Damjanović.

PRIMETNO je da on nije saopštio gde će to zarobljenički konvoj biti upućen, iako je iz Damjanovićevih naredaba očigledno da je u Eboliju vladao strah da četnici i pripadnici drugih formacija ne završe u Jugoslaviji. Nema ni naznake o Nemačkoj, zbog čega se otvara pitanje da li je i sam general o tome imao nekakva saznanja. Moguće je da mu predstavnici britanskih vlasti o tome nisu ništa rekli, a ako ipak jesu, zašto o tome nije obavestio pripadnike svoje "vojske", pogotovo zbog velike neizvesnosti i širenja glasa da će biti isporučeni Jugoslaviji.

I bez saznanja o krajnjem cilju ka kome će biti upućeni - naime, u logor Minster u Nemačkoj - ostaje činjenica da su konačno bile sklopljene korice knjige o životu pripadnika Jugoslovenske vojske van otadžbine u logorima u Italiji. Označeni kao SPD - "Predato neprijateljsko osoblje" - morali su sada da se upute u novu neizvesnost.

NAPUŠTAJUĆI u konvojima Eboli, poneli su sa sobom i sećanje na taj logor o kome će u knjižici "Van otadžbine" biti napisano:

"Skoro pune dve godine proveli su borci JVuO i drugih nacionalnih jedinica pod komandom generala Damjanovića u Italiji. Taj vremenski period, ispunjen gorkim časovima razočaranja, poniženja i raznih nedaća, ali i onom čudesnom snagom morala i duha Čičinih boraca, ostavio je nesumnjivo traga na sve one koji su ove dve godine preživeli u Česeni, Forliju, Eboliju i drugim logorima i radnim jedinicama u Italiji. Naročito na one borce koji su živeli u logorima Ebolija.

"Eboli je postao jedan pojam. Iz njega je iznikao jedan posebni emigrantski duh, koji se u mnogom razlikovao od onoga u drugim emigrantskim logorima u Evropi. U Eboliju je stvarno strujao jedan duh koji je u sebi sadržavao onu, za mnoge druge narode nepojmljivu, rešenost da se ona borba koja je započeta 1941. na Ravnoj gori protiv svih neprijatelja srpskog naroda i Jugoslavije, ma koji oni bili i ma koliko snažni bili, nastavi sa nesmanjenom snagom, onom koja ide do krajnjih granica mogućnosti.

"IAKO se prema njima, na veliku sramotu demokratskog i hrišćanskog Zapada, postupalo kao prema nekoj boljoj vrsti zarobljenika; iako su nade na ispravljanje nepravde nanete jugoslovenskim narodima, a naročito prema srpskom, bile skoro ništavne, ipak su se ovi neustrašivi borci za slobodu svoje otadžbine osećali nepobedivi i čvrsti, nesavitljivi i ponosni na ono što su bili i što su ostali. Ništa više njih nije moglo da zastraši, da ih pokoleba u tom osećanju. Nisu oni imali šta više da izgube od onoga što su već izgubili, ali svoju čast, čast jednog naroda koji se žrtvovao za ideale slobode i istinske demokratije, nisu hteli ni po koju cenu da umrljaju", čitamo u brošuri "Van otadžbine".

EBOLI JE ISPRAŽNjEN

POSLE prvog transporta koji je krenuo 14. aprila, svakog dana je polazilo i po nekoliko novih, tako da je 4. maja 1947. godine logor Eboli bio ispražnjen. Jedini trag o boravku Jugoslovenske vojske van otadžbine bila je ona bodljikava žica, koja ga je opasavala i koja nije imala prođu čak ni na crnoberzijanskom tržištu.

(SUTRA: Doček s` oružjem na gotovs)