Doček s oružjem nagotovs

PRVI transport iz logora Eboli, u kome su bili pripadnici četničkog I ličkog puka i štaba Dinarske divizije, krenuo je 14. aprila 1947. godine. U brošuri "Van otadžbine" izneta je sledeća hronologija:

"Na dan 16. aprila sledio je transport sa porodicama (I deo); 18. aprila sanitetski voz sa bolesnicima iz sanatorijuma Merkatelo; 19. aprila krenuli su: Bosanski puk, Starešinska rezerva, Vazduhoplovna grupa i Zetski puk; 20. aprila su otišli II lički i Dalmatinski puk, 21. aprila Drinski puk i kombinovani bataljon, 22. aprila Hrvatska i Slovenačka armija, 23. nije bilo transporta, a 24. aprila otišao je i transport ljudstva iz Napulja, zaposlenih kod Britanaca. U dane 27. i 28. aprila transportovani su II i III deo porodičnog logora, a 29. aprila drugi sanitetski voz. Poslednji transport, sa ljudstvom Vrhovne komande KJV pošao je 30. aprila, ispraćen od pukovnika Granta iz Kazerte, majora Saterlanda (zamenika komandanta logora) i kapetana Turnera. Naknadno su stigla još dva transporta, u kojima su se nalazili i naši ljudi, koji su bili zatvoreni na Liparskim ostrvima, a za koje se đeneral Damjanović još u Italiji zauzimao da budu pušteni."

VRHOVNA komanda je naredila prvim "transportnim komandantima" da se depešom jave odmah po dolasku u nove "koncentracione baze", da izveste o mestu u koje su stigli, o načinu prihvata i izgledu mesta prihvata, o tome kako je proteklo putovanje i slično. Nikakve vesti, međutim, nisu stigle u Eboli, gde su drugi nestrpljivo čekali na pokret. General Damjanović bio je pod pritiskom, ljudi su tražili da im se objasni šta se događa, pošto ih je ponovo zapljusnuo strah da su prvi transporti završili u Jugoslaviji. U takvoj situaciji, Damjanović je preneo starešinama da su ga Englezi navodno obavestili kako su linije zauzete zbog "velikih pokreta savezničke vojske ka severu", da vesti zato ne stižu, što je samo doprinelo rastu podozrenja.

Pred sam pokret iz Ebolija, general Damjanović je izdao i opsežnu naredbu kojom je obavestio sve starešine i ljudstvo u Italiji, uključujući i civilne izbegličke logore, da će na novom odredištu konačno biti izvršena puna vojna organizacija jugoslovenske emigracije, da će biti organizovana obuka, da će biti snabdeveni naoružanjem "za novi rat na čijem smo pragu".

POKAZAĆE se, dabome, da je reč o obmani, a da li je Damjanović u izrečeno zaista verovao, ili je naseo na obmanu koju su mu podmetnuli saveznici, ostaje otvoreno pitanje. Pre će biti da je o prvoj mogućnosti reč, pošto je porastao broj ljudi koji su se i ranije uverili da su prevareni, a pogotovo broj onih koji su se u suočenju sa novom neizvesnošću kolebali da li da ipak pođu put Jugoslavije.

Pritisak je popustio kada su posle nekoliko transporta stigle šture vesti da su iz Ebolija prebačeni u Nemačku, u lager Minster, namenjen za "vojsku", dok su porodice razmeštene u logore Grosenbrode, Borghorst, Boholt i Lingen. Bolnica je smeštena u logor Gitersloh.

Organizovane i snažne grupe crnoberzijanaca uglavnom nisu morile brige koje su pritiskale većinu zarobljenika u Eboliju. Oni su planirali nastavak svojih unosnih poslova na novom odredištu, ma gde ono bilo, te su prethodno obavili ozbiljne pripreme koje su uključivale prikupljanje razne robe, njeno tovarenje u vagone i čekanje trenutka da te vagone priključe kompozicijama transporta. Uglavnom su se orijentisali na duvan, cigarete, alkoholna pića, ulje i drugu deficitarnu robu, koju bi mogli da prodaju po basnoslovno visokim cenama.

OZBILjNOST i snagu ove organizacije potvrđuje činjenica da su vagoni pod kontrolom crnoberzijanaca imali oznaku "logorska oprema ljudstva" i da su zbog toga bili pod slabijom kontrolom savezničkih vlasti na italijanskoj teritoriji. Iznenađenje je usledilo pošto su stigli u Minster. Engleska kontrola je otkrila šest vagona švercovane robe i sve je zaplenila. Kontrola je utvrdila još nešto: neki oprezniji i veštiji crnoberzijanci, sa vezama i kanalima otvorenim ka Nemačkoj još iz Ebolija, uspevali su da na usputnim stanicama otkače svoje vagone, gde su ih predavali svojim kompanjonima. Utvrđena su tri ovakva slučaja.

Organizovana crnoberzijanska rabota, međutim, nije bila jedini način "izvoza" iz Italije - ogroman broj ljudi iz konvoja nosio je ka novom odredištu barem po 50 kilograma najskuplje robe.

MNOGI su bili uvereni da će svoj posao uspešno preseliti u Nemačku, ali su se grdno prevarili. Rukovodeći se iskustvom stečenim u južnoj Italiji, britanski saveznici su se u Minsteru pokazali u punom svetlu kao gospodari koji uvode mere mnogo rigoroznije od onih u Eboliju.

Iznenađenja su se nizala već od ulaska vozova u železničku stanicu. Svaki transport sačekivale su dve-tri čete engleskih vojnika s uperenim puškama nagotovs, i nikome nije bilo dozvoljeno da napusti vagon. Zašto? Najpre zato što to nije bio kraj njihovog putovanja. Drugo, vojnici su zabranjivali da bilo ko izađe na peron i da se eventualno provuče i vrati u pozadinu kako bi obavestio transport, koji će tek prispeti, šta ih čeka u Minsteru.

VOZOVI su, dakle, ponovo kretali, sada iz stanice, i onda prolazili kroz ogromnu gvozdenu kapiju logora, okruženog visokom bodljikavom žicom, koja je "prošarana" stubovima s reflektorima i mitraljeskim gnezdima, dok su okolo bili tenkovi.

Logor Minster već na prvi pogled četnicima nije ulivao nikakav optimizam, još manje nadu da su muke proživljene u Eboliju, Forliju, Čezeni i Palmanovi zauvek ostavili za sobom.

Muke su pogotovo snašle one koji su se u Italiji prepustili raspojasanom životu, razbojništvima i zločinima, crnoberzijašenju i drugim prestupima. Utoliko pre što je već na ulasku u logor bilo jasno da u njemu vlada čvrsta organizacija vojničkog života odnosno bespogovorna disciplina.

Lager Minster je pokrivao površinu od 80 kvadratnih kilometara. U njegovom sastavu bili su aerodrom, strelišta za sve vrste oružja, vežbalište za vojsku, čitav niz vojnih instalacija. Hitler je po dolasku na vlast ovde zatvarao svoje protivnike, a kasnije će Minster biti organizovan kao veliki vojnički logor za obuku, u kome su vršene pripreme Hitlerove vojske za Drugi svetski rat.

I tokom rata je to bila osnovna namena ovog logora, s tim što je u jednom delu, na nekoliko kvadratnih kilometara, bio otvoren veliki zarobljenički logor. Svi sektori ovog logora bili su povezani železničkim prugama normalnog koloseka, sa većim brojem stanica za ukrcavanje trupa, opreme i drugih potrepština. Kao i svaki moderan grad, logor je imao besprekorno uređenu kanalizaciju, kao i elektrifikaciju. Unutar logora je bila i fabrika za proizvodnju raketa FAU 2 (Hitlerovog tajnog oružja), koja se nalazila uglavnom ispod zemlje, tako da su o njenom postojanju svedočili samo dimnjaci čiji su se vrhovi videli iznad šume. U sredini logora se nalazila ogromna bolnica sa nekoliko hiljada kreveta, pošto je to bila jedna od glavnih ratnih bolnica Nemačke.

SUTRA: Poseban logor za starešine