Poseban logor za starešine

KADA bi ih voz dopremio do stanice u centralnom delu logora Minster, četnike i njihovu sabraću po oružju i ljutom antikomunističkom opredeljenju - one koji su odlučili da se bore protiv novouspostavljene vlasti u Jugoslaviji - dočekalo bi novo iznenađenje: čuli bi glas poznat im još iz logora Forli i Čezena u Italiji - bio je to onaj engleski kapetan, ranije pukovnik poljske vojske, koji je kao vojni izaslanik Poljske službovao u Beogradu pre 1939. godine, pre početka Drugog svetskog rata.
"Gospoda oficiri i starešine na oficirskim položajima izlaze iz vagona desno i tu se postrojavaju... Doći će automobili da vas prevezu u nove stanove... Uzeti samo ličnu spremu, a sve drugo će vaši vojnici doneti kasnije. Izlazite brzo, auto već čeka..."
Svi su ga naravno razumeli, neki su bili i obradovani, pošto bi kod ovog Poljaka ranije naišli na razumevanje. Sada je, međutim, u njegovom nastupu bilo nečeg odveć službenog, čak strogog, ali su se i pored toga, izvršavajući njegovu naredbu, starešine postrojavale desno ispred vagona iz koga su izašli. I zaista, pristigli bi automobili kojima su u koloni prevoženi do "novih stanova".

NIKOME nije bilo jasno šta znači ovo odvajanje starešina od "vojske", pa ne čudi što je gotovo redovno među pridošlicama bilo i onih starešina kod kojih je takav postupak izazivao ne samo podozrenje, već i one crne slutnje da će im se dogoditi najgore - da će biti isporučeni jugoslovenskim vlastima.

Jedan od svedoka na čiji se iskaz u ovom feljtonu oslanjamo, bio je u transportu u kome se nalazio i general Borivoje Jonić, komandant Srpske državne straže. Ophrvan sumnjom, Jonić nije hteo da se pridruži starešinama, već je ostao u grupi "vojnika", redova koji su formirali svoje grupe, ali je to njegovo "maskiranje" bilo kratkog veka. U istom vozu nalazili su se i prvaci "Zbora" Dimitrija Ljotića: dr Đoko Slijepčević, Ratko Obradović, Ratko Parežanin, Ilija Mićašević i drugi. Za razliku od Jonića, postrojili su se sa drugim starešinama, ponevši sa sobom i nekoliko sanduka alkohola donetog iz Italije.

SA DRUGIM starešinama su vrlo brzo prevezeni do "novih stanova" koji su, rečeno im je prethodno, za njih "specijalno uređeni". U stvari, bio je to manji kažnjenički logor unutar logora Minster, desetak betonskih baraka, u kojima se pre njihovog dolaska već nalazilo nekoliko stotina oficira. Oko tog logora se na svakih nekoliko metara nalazio vojnik sa automatskim naoružanjem, barake su bile okružene brojnim karaulama sa mitraljeskim gnezdima spremnim za dejstvo.

Logor je bio osvetljen velikim brojem reflektora iako je bilo oko 10 časova pre podne. Zbog čega je to jarko svetlo bilo uključeno "u po belog dana" pitale su se pridošlice, ali odgovor nisu mogli da dokuče. Oko betonskih baraka, osim naoružanih britanskih vojnika, nije bilo nikoga, spolja je delovalo da u barakama nema ljudi. Međutim, uskoro će iz baraka početi da izviruju poznata lica, čija je kosa već uveliko bila posedela.
ENGLESKI kaplar je pridošlicama naredio postrojavanje, a onima koji su pokušali da kroče iz baraka, naredio je da se u njih vrate. Ubrzo je stigao jedan engleski major u pratnji desetak vojnika i otpočeo lični pretres ljudi i spreme. Uglavnom su tražili oružje, oduzeli su još ponešto, ali su neki zboraši uspeli da prokrijumčare prilikom tog pregleda jednu količinu alkoholnog pića.

Kada su završili pretres Englezi su otišli bez reči, tako da je neko vreme proteklo u čekanju, dok se nije pojavio jedan ranije pristigli oficir iz "Vrhovne komande", koji će novajlijama saopštiti u koje barake da se smeste. U nekima je već bilo mnogo ljudi, ali je još veće iznenađenje izazvala činjenica da u barakama, na golom betonu, nije bilo nikakvog nameštaja. Ugurani u već postojeću gužvu, novi stanovnici logora nastojali su da se bar u osnovnim crtama obaveste o čemu je reč, kako će se s njima postupati, kakav se život odvija u ovom logoru i slično.

SA VOJSKOM je postupak izveden bez ikakve etikecije, ukoliko se odnos prema starešinama uopšte pod etikeciju može podvesti. Vojnici su prebacivani u određeni deo logora vozom, do njihovih odredišta - manjih logora u logoru, gde bi im bio naređen izlazak iz vagona bez ikakvih stvari. Usledili bi pretres vagona i lični pretres. Dok je on trajao, voz bi se vratio na logorsku centralnu stanicu, a kod dodatnog ličnog pretresa "vojnicima" je oduzimano sve što je bilo sumnjivog porekla. A sumnjiva su bila građanska odela, alkohol, duvan, hrana i slično. Sve je to ostajalo na stanici i onda negde prebacivano.

Zahvaljujući ovakvom postupku, otkriveno je i onih - pomenutih - šest vagona krijumčarene crnoberzijanske robe dopremljene iz Italije. Kada je pretres bio završen kompozicija voza se vratila, a ljudstvu je naređeno da ponovo uđu u svoje vagone, označene prema pripadnosti odgovarajućim jedinicama još pri polasku iz Italije. Sada su vozom svi prebačeni u centralne logore, gde su raspoređeni po svojim jedinicama.

KADA je iz Italije stigao i poslednji transport, posle iskrcavanja i pretresa, Englezi su saopštili da je u Minster stiglo i više od 30 vagona robe sumnjivog porekla. Sva ta roba je oduzeta, pošto niko nije hteo da se prijavi kao njen "vlasnik". Strah je i ovoga puta učinio svoje.

U prethodnom nastavku pomenute su one odvažnije i spretnije grupe crnoberzijanaca koje su uspele da "sopstvene" vagone isključe iz kompozicija transporta na nekim od usputnih stanica do Minstera. Koliko je takvih vagona promaklo engleskoj kontroli ostaje pitanje bez odgovora, ali se zna kada je i kako ova praksa presečena.

Neki engleski sprovodnik vozova, naime, primetio je na jednoj od usputnih stanica usamljeni vagon na koloseku oko koga se vrzmalo desetak "vojnika". Naredio je da se transport, već u pokretu, zaustavi i da se voz vrati po taj vagon.

TADA je istina isplivala na videlo - bio je to vagon krcat crnoberzijanskom robom, koji je planski prikačen na kraj kompozicije, a onda od nje otkačen prilikom ulaska voza u stanicu. Istraga je pokazala da je takvih slučajeva ostavljanja usamljenih vagona sa švrcovanom robom bilo više, da su "vlasnici", preko organizovane mreže, dolazili do te robe noću i onda je ubacivali u crnoberzijanske kanale.

Pošto je sva "vojska" generala Damjanovića stigla i bila raspoređena u Minster, kada su se svi uverili kakav je tamo smeštaj i kakvom su tretmanu izloženi, povratio se strah da će, možda ne svi, biti predati jugoslovenskim vlastima. Na to je uticao i postupak Engleza prema samom Damjanoviću.

GENERAL STIGAO MEĐU POSLEDNjIMA

GENERAL Miodrag Damjanović je stigao u logor Minster među poslednjima i, po svemu sudeći, van transporta kojima su prebacivani drugi zarobljenici. Njegov dolazak je u već više puta pomenutoj brošuri "Van otadžbine" opisan na sledeći način:
"General Damjanović je stigao u Minster 4. maja 1947, oko podne, i odatle je odmah odvojen od ljudi i prevezen u Soltau, sa ordonans-oficirom, posilnim i kuvarom, da bi tamo bio stavljen 'pod zaštitu britanske vojske', kako mu je rečeno. Ta se 'zaštita' zvala: 7. husarski puk, naoružan tenkovima. Tu je ostao do 20. avgusta 1947, kada je premešten u Bukstehude, u kasarnu 2. bataljona Rifle-brigade, odakle je pušten tek 30. aprila 1948, kad je konačno oslobođen pritvora i upućen u DP logor Grosenbode."

SUTRA: ČETNICI TRETIRANI KAO RATNI ZAROBLjENICI