Dražina vojska - ratni zarobljenici

ODVAJANjE starešina od ljudstva i odvođenje generala Miodraga Damjanovića a da se nije znalo kuda je upućen, stvorilo je u logoru Minster dodatne napetosti i rast opšteg nezadovoljstva.

Starešine, sabijene u betonske barake, bez ogreva i u najhladnije dane, ovde na severu Nemačke sve su to teško podnosile, a naročito krajnje oskudnu ishranu koja ih je jedva održavala u životu.

Kada je stigao i poslednji konvoj, na okupu je bilo oko 900 starešina "ebolijske vojske", svakojakih političkih i ličnih nazora, bez kontakta sa "vrhovnim komandantom". Zbog toga su i članovi njegovog "štaba" sve neuspešnije i sa sve manje autoriteta obavljali svoje "dužnosti". Našli su se, kao i njihovi "vojnici", između čekića straha od izručenja jugoslovenskim vlastima i nakovnja gladi koja ih je sve teško pritiskala.

HLEB od 900 grama deljen je na šest zarobljenika, što znači da je svakome pripadalo po 150 grama, zbog čega su početne prepirke oko parčeta hleba brzo prerasle u tuče koje su postale redovna pojava. Konflikti su izbijali i zbog otimanja komada uglja kojim bi trebalo naložiti peć u baraci, peć koje kao da i nije bilo. Redovi za toplu vodu i redovi za hranu bili su posebna priča, iako su se obroci, namenjeni Nemcima koji su takođe bili u Minster lageru, sastojali od porcije tople vode s ponekim listom holandske zelene salate.

Izgladnelost, izloženost hladnoći i iscrpljenost, činili su tim redovima svoje, pošto su guranja, udarci i tuče da se stigne do kazana što pre postali deo svakodnevice.

GOMILALO se nezadovoljstvo, a sećanja na logore Forli i Čezena u Italiji i razgovori o onome što su tamo preživeli, bili su sve češći. Zbog takvog stanja kancelarija engleskog komandanta na ulazu u logor prosto je bila opsednuta brojnim starešinama koje su se utrkivale u pisanju raznih molbi, pozivajući se na svoj "poseban" slučaj i beskrajnu odanost "velikim saveznicima", pogotovo Englezima.

Ovakve prilike mogu se nazreti čak i iz blagog opisa koji čitamo u brošuri "Van otadžbine":

"Kako je pak bilo ljudima pri duši, kada su stigli u logor Minster, koji se nalazi u neposrednoj blizini Sovjetske zone Nemačke, videli kako Britanci odvajaju njihove starešine od njih i šalju ih u poseban logor i kada su čuli da je general Damjanović odveden u nepoznatom pravcu, to nije lako predstaviti.

U prvi mah je nastalo zaprepašćenje, jer im je u Italiji bilo obećano da im se ništa rđavo neće dogoditi i da neće biti predati dželatu. Međutim sve ovo što se odigralo pred njihovim očima po dolasku u logor počelo je da budi sumnju u ono najgore. Jer šta će inače te visoke bodljikave žice, reflektori, mitraljeska gnezda i tenkovi oko logora?! Zar je posle onoga u zemlji moguće još jedno izdajstvo onih zbog kojih su se ovi ljudi borili skoro goloruki u svojoj zemlji protiv silne fašističke vojske, od koje je bila zaposednuta u 1941/1944. skoro cela Evropa.

Srećom, to najgore je izbegnuto, iako su puna tri meseca ljudi proveli mnoge besane noći očekujući zao udes. Ni slaba ishrana, ni loše postupanje, ni ograničenje slobode nije tako teško padalo na dušu ovih napaćenih ljudi, koji su radi slobode žrtvovali sve što su imali."

U TOM dokumentu, međutim, nema ni reči o tome da su među starešinama gotovo odmah po dolasku u logoru Minster obnovljena grupisanja na širokoj lepezi različitih političkih opredeljenja. Sukobi i svađe između predstavnika različitih političkih struja postali su svakodnevni, uz međusobna optuživanja za stanje u kome se nalaze. Svi su se branili i svi su bili predmet oštrih napada.

Englezi su sa svoje strane sve to posmatrali mirno, bez uplitanja u sporove četničkih starešina, sve dok im jednog dana komandant logora, potpukovnik Hadson, nije naredio da se postroje. Održao im je vakelu i rekao da mu je dojadio prijem raznih njihovih molbi, u kojima su se četnici uglavnom međusobno optuživali. Naročito ih je upozorio da za oficire jedne vojske predstavlja veliku sramotu činjenica da to čine "pred neprijateljem". Konstatovao je da to svedoči o nestanku oficirske časti i obavestio "starešine" da je sve njihove dotadašnje molbe, žalbe i tužbe pocepao i spalio.

OBAVESTIO ih je da mu od tada sve predstavke budu predavane isključivo preko komandanta logora, koga su zatvorenici iz svoje sredine izabrali. Reči engleskog komandanta delovale su ošamućujuće, osim što su još više podstakle strah od predaje jugoslovenskim vlastima, pošto su četničke starešine označene kao "neprijatelji".

Zbog odsustva generala Miodraga Damjanovića, starešine su za komandanta svog logora izabrale generala Voju Kuzmanovića koji je s njima stigao iz Ebolija. Pošto su počela da važe nova pravila komunikacije sa britanskim komandantom, general Kuzmanović je posle izvesnog vremena, 15. juna 1947. godine, uputio potpukovniku Hadsonu molbu da Britanci vrate u starešinski logor generala Miodraga Damjanovića. Tim dokumentom koji nisu potpisali general Svetomir Đukić i kapetan Mile Marjan, komandant logora zamoljen je i da se starešinama "odmah dozvoli kontakt sa vojnicima", ili da se - zbog toga što "nije dozvoljena potpuna sloboda kretanja" - omogući "bar ograničenom broju (starešina i vojnika)", ako je potrebno "i pod stražom", da održavaju vezu između ove dve izlovane grupe - starešinske i one većinske, kojoj su pripadali vojnici.

Razume se, ovaj pokušaj da se nešto promeni završio je neuspešno.

U POZADINI svega, pa i pozicije u kojoj su se u logoru Minster našli četnici i drugi jugoslovenski zarobljenici kao pripadnici neprijateljskih formacija, stajao je jedan viši saveznički razlog - rad ranije pomenute, specijalne britanske komisije na čijem se čelu nalazio Ficroj Meklejn. Podsećamo: ova komisija je započela rad u u Italiji, u Kazerti, još u februaru 1947. godine, sa obavezom da utvrdi da li među logorisanim licima ima ratnih zločinaca.

Član komisije bio je i kapetan Majkl Lis, član Britanske vojne misije kod Draže Mihailovića tokom rata, koji je "znao prilično srpski". Komisija je u Kazerti saslušavala privedene do 12. aprila, kada je prekinula rad, zato što je 14. aprila krenuo prvi transport ka logoru Minster, gde je isleđivanje ubrzo nastavljeno. Odvajanje starešina od vojnika u ovom logoru učinjeno je baš zato da se olakša rad Meklejnovoj komisiji.

ODSEČNI stavovi saveznika da će ratni zločinci posle rata biti proganjani i stavljeni pred sud, počeli su da se razvodnjavaju u uslovima započetog hladnog rata, pod pritiskom suprotstavljenih ideoloških i političkih motiva i međusobno isključivih geostrateških interesa velikih sila.

Zato podsećamo da je predstavnik Velike Britanije 23. januara 1946. godine, u Trećem komitetu Generalne skupštine Ujedinjenih nacija, podneo predlog da se osnuje nova međunarodna organizacije za pružanje pomoći izbeglicama i raseljenim licima, kojima bi bio priznat status političkih azilanata. Vašington je podržao taj predlog, tako da je ustav tog novog tela - Međunarodne organizacije za izbeglice - stupio na snagu 1. juna 1947. godine.

SUTRA: Zločinci postali izbeglice