Podanički odnos prema Englezima

TOKOM poslednjih dana rada komisije Ficroja Meklejna u logoru Minster, napetost je među četnicima rasla, pošto je počelo da se šuška kako će isleđivani biti podeljeni na "crne", "sive" i "bele", te da će "crni" imati neizvesnu subinu. Ali nije se znalo koga je od njih komisija odredila u tu kategoriju.

Zbog toga je bilo i nekoliko pokušaja bekstva, a u jednom slučaju je sve moglo da se završi tragično po begunce, pošto su u put do slobode krenuli kroz jednu široku vodovodnu cev, u kojoj su se, međutim, skoro pogušili. Britanci su tada zaoštrili režim i zabranili svako kretanje u logoru od prvog sumaraka pa do buđenja u zoru.
Konačno, 21. juna 1947. godine, logor su opkolile dve čete engleskih vojnika, a tri oficira sa tumačima i zaštićeni jakom stražom ušla su u "starešinski logor".

Naredili su postrojavanje, dok su bolesni izneti iz baraka u ćebadima. Posle prebrojavanja, a bilo ih je oko 900, engleske vojničke patrole ušle su u barake da prekontrolišu da li se neko u njima sakrio. Onda je počela prozivka. Prema izjavama svedoka, mnogi od zarobljenika, a bili su to većinom ljudi stari između 30 i 40 godina, bukvalno su osedeli za nekoliko minuta, strepeći zbog pitanja da li će se njihovo ime naći na spisku "crnih".

PROZVANO je i izdvojeno u poseban stroj 120 osoba, kojima nije dozvoljeno da ponesu sa sobom bilo kakve stvari. Grupa se našla između dve čete vojnika nekog škotskog puka, na čelu povorke bio je komandir čete, Škot u tradicionalnoj suknji, a njegov zamenik išao je na kraju te kolone. Svedoci na osnovu čijih iskaza je pisan ovaj feljton navode da su četnike predvodili generali Svetomir Đukić i Miodrag Damjanović.

Povorka se kretala polako, u atmosferi velike strepnje, pošto se nije znalo kuda ih škotski vojnici odvode. Pognutih glava, ćutali su, nisu se odazivali na pozive i povike onih koji u logoru ostaju, koji nisu mogli da sakriju svoju radost što se nisu našli u ovoj koloni koja odlazi u tešku neizvesnost. Na logorskim železničkim stanicama nije bilo kompozicija vozova, pa su pešačili neka tri kilometra, što je potrajalo gotovo čitav sat. Pošto nigde nisu ugledali ni kamione, počeli su da šapatom iznose svoje slutnje kako je konvoj, pripremljen za njih, negde zakamufliran i da će biti prebačeni direktno u Jugoslaviju.

UMESTO toga, povorka je najzad počela da ulazi u neku novu žicu Minster lagera. Kako su se približavali kapiji videli su na njoj veliku oznaku "Y", koju su nastojali da rastumače, ali ih je mnogo snažnije pritisla sumorna slika s kojom su se suočili. Logor je bio opasan sa četiri reda žice, postavljene na odstojanjima od dva do dva i po metra, a onda su krenuli ka hodniku širokom oko tri metra, između udvojenih redova žičane ograde visoke oko četiri metra. Ugledali su tri reda stražarskih mesta: prvi se nalazio u hodniku između žica, drugi red bio je izvan logora, a treći na karaulama. Sa svake strane logora bile su po četiri karaule, dužina logora bila je 120, a širina 70 metara. U samom logoru nalazile su se tri barake duge 30 metara.

Po ulasku u logor izvršen je detaljni lični pretres. Pridošlima su oduzete sve vrednosti: prstenje, satovi, tabakere, naliv-pera i slično, a engleska kontrola posebno je povela računa da im ne promakne koji nož. Nešto docnije dovedena je nova grupa - njih 27 - sastavljena od zarobljenika iz drugih logora. Tako se u logoru "Y" Minster našlo ukupno 147 "crnih", što će reći da ih je Meklejnova komisija označila kao počinioce ratnih zločina.


POSLE ovih događaja, svi su bili skrhani, svako je očekivao skoru smrt, pomišljao da li je moguće spasti na neki način sopstvenu glavu.

Raspoloženje se promenilo znatno nabolje posle dva dana, 24. juna 1947. godine, dok su još uvek samo retki bili sposobni da stanu na sopstvene noge. Stigao je, naime, neki engleski potpukovnik sa jednim civilom i naložio da zarobljenici formiraju svoju delegaciju koja treba da se pojavi pred njim. U razgovoru im je potpukovnik saopštio da su svi oni izdvojeni u ovaj poseban logor samo zato da bi ostalo ljudstvo moglo da napusti logor Minster.

Objasnio je da isleđivanju nije još uvek kraj, pošto će svakog pojedinca i ovde u "Y" i u Minster logoru detaljno ispitati jedna specijalna komisija koja će stići iz Londona. Civila koji je bio s njim, potpukovnik je predstavio kao člana te komisije. Saopštio je članovima delegacije da je predaja jugoslavenskim vlastima moguća samo na osnovu odluke vlade Velike Britanije i podvukao da se komisija nada da niko neće biti izručen.

NA OVA optimistička uveravanja nadovezale su se i druge povoljne vesti. Čulo se da su svi iz logora Minster pušteni, da su poslati na radove po raznim gradilištima širom Nemačke, a da su nesposobni za rad smešteni u civilne logore prema sopstvenoj želji. Pošto su saznali da su njihovi bližnji ostali izdvojeni u "Y" logoru, sada su počeli da im dolaze u posetu članovi porodica, tako da je vrlo brzo razvijena služba obaveštavanja na sve strane.

Jedan član engleske komisije pojavio se u "Y" logoru tek krajem 1947. godine. Svakome je postavljao kratka pitanja, gotovo istovetna onim koja su slušali od članova ranije komisije. Upozorio ih je na važan detalj - ako samo jedan od njih bude predat jugoslovenskim vlastima, biće izručeni svi. Dvadesetak dana docnije stigla je u logor i grupa poslanika, članova Donjeg doma engleskog parlamenta, među kojima je bio i R. Stoks. On je kasnije održavao stalnu vezu sa logorom, bilo pismenu ili je dolazio u nove posete.

POSLE nekoliko meseci počelo je otpuštanje zarobljenika iz logora "Y" po grupama. Prvo su izašli svi pripadnici policije i žandarmerije, zatim pripadnici Srpske državne straže, potom četnici i na kraju prvaci Ljotićevog "Zbora" i Srpskog dobrovoljačkog korpusa.

U aprilu 1948. godine u logoru je, prema iskazima svedoka, ostalo još 12 zatvorenika. Noću 24. aprila njih 11 je pobeglo iz logora, tako da je od ukupno 147 zarobljenih ostao samo jedan od njih (R. Parežanin). On je predat Jugoslaviji. U zemlju se dobrovoljno vratio M. Grujić.

Tako je okončana ova odisejada, od logora u Italiji do "Y" Minster lagera u Nemačkoj, u koji su stigli skoro svi "vojnički" i "politički" rukovodioci emigracije, na čelu sa generalima Miodragom Damjanovićem i Svetomirom Đukićem.

U MINSTER "Y" logoru se nalazilo više od 50 odsto tog starešinskog kadra, čiji se podanički odnos prema Englezima prepoznaje iz Damjanovićevog ranije pomenutog padanja na kolena pred engleskim kaplarom, ili iz reči generala Đukića izgovorenih u logoru Minster: "Ja volim Englesku, tako da pristajem da budem i sluga kod engleske sluškinje samo da se mogu nazvati engleskim građaninom!"

Samo je jedan iz grupe starešina rekao: "Rađe me pošaljite u Jugoslaviju u smrt, nego da me držite u engleskom zatvoru." Ostao je dosledan tom svom stavu, ali je bio neosetljiv za patnje ljudi oko sebe.

Sutra: Tajna služba kontroliše logore