Amerikanci pomažu Paveliću

AKCIJA za repatrijaciju osumnjičenih za ratne zločine i saradnika okupatora bila je u prvim poratnim godinama, kako je već navedeno, u vrhu prioriteta spoljne politike nove jugoslovenske vlasti. Problemi koji su na tom planu iskrsavali bili su brojni, a neki od njih navedeni su u protestnoj noti Vlade FNR Jugoslavije vladi SAD od 21. juna 1947. godine, samo tri dana pre nego što su raseljeni pušteni iz logora Minster u Nemačkoj.

Povod za ovu notu bila je odluka američke okupacione vlasti da jugoslovenska delegacija za repatrijaciju u američkoj zoni Austrije "do 14. juna 1947. godine u 24 časa napusti američku zonu", a da šef jugoslovenske istražne grupe za ratne zločine "napusti američku zonu najkasnije do 20. juna 1947. godine".

Ocenjujući ovu akciju kao "neočekivanu", jugoslovenska vlada je u noti iznela stav da se tako "onemogućava svaka stvarna saradnja o ovom pitanju" između vlade SAD i vlade FNRJ, uz podsećanje da je vlada FNRJ "učinila sve da se omogući povratak u Jugoslaviju svim onim licima čije ruke nisu bile direktno uprljane krvlju, a bila je data i dovoljno široka amnestija za one koji su se ogrešili o svoj narod saradnjom sa okupatorom, ali koji nisu počinili krivična dela".

IZVESTAN broj onih kojima je zbog njihove "zločinačke aktivnosti" trebalo da se sudi, vlada Jugoslavije tražila je odmah po završetku rata, "na osnovu načela navedenih u Moskovskoj deklaraciji u vezi sa kažnjavanjem ratnih zločinaca" - misli se na pominjani dokument koji su predsednici Ruvelt, Staljin i Čerčil potpisali 30. oktobra 1943. godine.

Nota se poziva i na rezoluciju Generalne skupštine Ujedinjenih nacija od 13. februara 1946. godine, i na druga međunarodna akta o izručenju osumnjičenih za zločine što je skopčano s velikim teškoćama, pošto su "pod zaštitom okupacionih vlasti, ovi zločinci imali pod svojom vlašću logore i sprečavali, vršeći teror, ostale da slobodno izraze svoju želju da se vrate u domovinu".

Jugoslovenska strana podsetila je na činjenicu da je vlada SAD "pristala da primi u svoje okupacione zone jugoslovenske oficire za repatrijaciju, kao i grupe za otkrivanje ratnih zločinaca i izdajnika". Osim toga, notom br. 800, 4016/DP/9-1945 od 19. oktobra 1945. godine, vlada SAD je "izrazila spremnost da izruči Jugoslaviji, na osnovu dokaza o osnovanoj sumnji za njihovu krivicu, izdajnike i saradnike okupatora koji se sada nalaze u njenim rukama, kao i da će energično tragati za onima koji se ne nalaze u njenim rukama".

UPRKOS tome, "američke okupacione vlasti u Nemačkoj i Austriji nisu pokazale nikakvu spremnost da pruže pomoć pomenutim jugoslovenskim predstavnicima". Štaviše, one su "išle naruku elementima koji su, svim sredstvima koja im stoje na raspolaganju, vršili antireparacijsku propagandu u logorima jugoslovenskih raseljenih lica, a u logoru Markt Pongau u Austriji one su donedavno tolerisale postojanje takozvane kraljevske jugoslovenske vojske u Austriji, na čelu sa izdajnikom, bivšim generalom Ilijom Brašićem, čije je izručenje bezuspešno traženo od komandanta američke okupacione zone u Austriji, iako je bilo podneto dovoljno dokaza o njegovom izdajničkom radu", naglašeno je u noti.

"Američke okupacione vlasti nisu dozvolile jugoslovenskim predstavnicima pristup u logore jugoslovenskih raseljenih lica", "nije bilo dozvoljeno ni slobodno unošenje informativnog materijala u logore", a s druge strane, "komanda logora, koja se nalazila u rukama neprijatelja FNRJ, dozvoljavala je neograničeno širenje propagande, pa čak i terorističku aktivnost protiv repatrijacije".

U NOTI je ukazano i na onemogućavanje rada funkcionerima Unre (UNRRA), od kojih je jedan smenjen kada je u logoru Landshut u Nemačkoj "ušao u trag elementima koji sprečavaju repatrijaciju". U istom logoru je maltertiran Ole Nilson, funkcioner Unre, a u logoru Bad Aibling teško su povređene "tri osobe koje su delile propagandni materijal Unre".

Sve u svemu, "samo 35 od 213 ratnih zločinaca i izdajnika čije je izručenje bilo zatraženo iz američke okupacione zone u Austriji i Nemačkoj bilo je do sada predato jugoslovenskim vlastima".

"U stvari, u logorima postoji i više takvih zločinaca, ali pošto okupacione vlasti nisu bile spremne da pruže pomoć jugoslovenskim predstavnicima da im stave na raspolaganje, radi njihove informacije, liste stanovnika logora, mnogi od njih su uspeli da među masom raseljenih lica ostanu neprimećeni", navodi se dalje u noti.

Iz svih tih i dodatnih razloga navedenih u noti, vlada FNRJ iznela je stav da su "poslednje odluke američkih okupacionih vlasti u Austriji u direktnoj suprotnosti s rezolucijama Generalne skupštine Ujedinjenih nacija... sa obavezama koje su SAD dobrovoljno preuzele za vreme rata, kao i posle rata".

ODLUKE američkih okupacionih vlasti negiraju i odluke moskovskog sastanka Saveta ministara koji je održan 23. aprila 1947. godine, naglašeno je u noti. "Zabranjujući rad jugoslovenskim predstavnicima za repatrijaciju i pronalaženje ratnih zločinaca i izdajnika u američkoj okupacionoj zoni u Austriji, američke okupacione vlasti učinile su, u celini, nemogućom bilo kakvu saradnju o ovom pitanju sa jugoslovenskom stranom."

Zato vlada FNRJ "odlučno protestuje" i sa sebe "skida svaku odgovornost za posledice koje bi mogle nastupiti" iz akcija američke strane.

Iz ovog dokumenta se naslućuje da su pripreme za organizovanje "pacovskih kanala", koji će omogućiti porebacivanje ratnih zločinaca u Latinsku Ameriku i SAD, već bile daleko odmakle.

NIJE nevažno da na kraju spomenemo da je agent Ozne, koji se nalazio u Nemačkoj, skriven iza pseudonimom Andre, javio 2. maja 1947. godine centrali u Beograd sledeće:

"Dr Krnjević se bio sastao sa američkim generalom Klajvom, komandantom američke zone u Nemačkoj i intervenisao da se Anti Paveliću dozvoli odlazak u Ameriku. General je obećao svoju potporu, ali do sada nije ništa pozitivno utvrđeno. Ilija Jukić je opet za Pavelića intervenisao kod predsednika jedne federalne republike u USA koji je Hrvat, a zove se isto Pavelić, i tu je obećana potpora ali još ništa nije pozitivnoga."