Ubistvo mitropolita Joanikija

NAKON što su sile Trojnog pakta napale Kraljevinu Jugoslaviju 6. aprila 1941. godine, italijanske okupacione snage zauzele su Crnu Goru već 17. aprila iste godine. Samim tim, na udaru se našla i Srpska pravoslavna crkva na ovom području.

Nastalo stanje okupacije pokušale su da iskoriste secesionističke i podaničke snage da, u tom metežu, uspostave "samostalnu" crnogorsku državu - pod protektoratom italijanske države. Taj čin izveli su na Petrovdan, 12. jula 1941. u Cetinju. Tadašnji mitropolit crnogorsko-primorski Joanikije (Lipovac) i gotovo svo sveštenstvo Mitropolije crnogorsko-primorske odbili su da u tome učestvuju, distancirajući se od takvih namera i od takvog čina.

Već sutradan narod Crne Gore digao se na ustanak protiv italijanske okupacije i protiv takve "suverenosti" Crne Gore. Italijanski okupator tad je krenuo u napad još okrutnije da bi ugušio ustanak, i uspostavio svoju (okupacionu) vlast, u čemu je uglavnom i uspeo do kraja jula.

TADA, u julu 1941. godine, italijanska okupaciona vojska znatno je oštetila eparhijsku zgradu na Cetinju, uništila sav inventar i veći deo arhive. Potom će ista vojska zauzeti ovu zgradu za svoje potrebe i držaće je sve vreme italijanske okupacije. Eparhijskom upravnom odboru, na ime kirije za korišćenje ove zgrade, ispočetka je plaćano 3.000, a kasnije 5.000 italijanskih lira mesečno. Ovaj novac deljen je svešteničkoj siročadi, svešteničkim porodicama čiji su hranioci internirani, izbeglicama i drugoj sirotinji.

Već u jesen te (prve ratne) godine doći će do podele među ustanicima, na monarhiste (na one koji su za očuvanje državnog kontinuiteta) i komuniste (one koji su hteli da izvedu revoluciju). Komunisti su u pravoslavnom sveštenstvu videli protivnika takvim njihovim namerama, zato je još u toku rata počeo obračun sa pravoslavnim duhovnim pastirima.

UKAZUJUĆI kakav je odnos komunista prema Crkvi i narodu i kakvom stradanju su oni izloženi, mitropolit Joanikije, 1944. godine, u izveštaju Svetom arhijerejskom sinodu piše: "Komunizam je ovamo nanio velika zla narodu. Ljute rane na našem nacionalnom organizmu jednako krvare... Crkva je žestoko stradala. Sedamanest braće naše sveštenika ubijeno je. Crkve, molitveni domovi, poharani, mnogi manastiri porušeni i popaljeni. Sveštenici su bili prisiljeni da bježe ispred očigledne opasnosti i da se sklanjaju u gradove, dok se malo provedri i oni vrate svojoj pastvi..."

Na tragične sukobe među narodom Crne Gore i na stradanje Crkve u ratu ukazuje i Sveti arhijerejski sinod u svom izveštaju za prvo posleratno zasedanje Svetog arhijerejskog sabora, u proleće 1947. godine, u kom konstatuje: "Od jula 1941. pa sve do oslobođenja u Crnoj Gori je stalno trajala revolucija."

Za Srpsku pravoslavnu crkvu u Crnoj Gori posebno teško vreme nastupilo je na kraju rata i po završetku rata.

Kad se rat završio, Sveti arhijerejski sinod u Beogradu dugo nije znao kakvo je stanje u Eparhiji crnogorsko-primorskoj, niti je imao vesti o mitropolitu Joanikiju. O njemu se govorilo da su ga odveli Nemci i da je poginuo. Onda se pročulo da su ga zarobili partizani i odveli u Beograd.

SVETI arhijerejski sinod u više navrata tražio je odgovor od novih državnih vlasti o njegovoj sudbini, ali ni na jedan taj akt u Patrijaršiju nije stigao odgovor. Tek kasnije, iz izveštaja protojereja Nikole Markovića, člana Crkvenog suda na Cetinju, od 15. avgusta 1945. godine, saznalo se da se mitropolit Joanikije uputio u izbeglištvo. U izveštaju se navodi da je Cetinje oslobođeno 13. novembra 1944. godine, a da je Njegovo visokopreosveštenstvo mitropolit Joanikije, sa nekoliko mesnih sveštenika i činovnika Crkvenog suda, napustio rezidenciju i otputovao u pravcu Podgorice.

Na području između Podgorice i Skadarskog jezera bio je do kraja novembra, tu mu se pridružilo još 50 sveštenika (kasnije se došlo do podatka da je sa mitropolitom Joanikijem krenulo 70 sveštenika), sa kojima je početkom decembra, preko Sandžaka, krenuo u pravcu Bosne. A šta je, u stvari, bio cilj? Krajem novembra 1944. pozvani su svi nacionalni prvaci da se skupe između sela Lješko Polje i Male Gorice. Na zboru je stvoren Pokrajinski komitet za Crnu Goru, a za njegovog počasnog predsednika izabran je mitropolit Joanikije.

POTOM, početkom decembra 1944. mitropolit zajedno sa sveštenstvom i pripadnicima jedinica Pavla Đurišića, kreće da napusti Crnu Goru. Na tom putu, u Bosni, negde pored reke Trebave, mitropolit se sastaje sa četničkim vođom, komandantom Jugoslovenske vojske u otadžbini generalom Dragoljubom Mihailovićem, sa kojim razgovara o daljem putu vojske i naroda, pošto je bilo izvesno da će po konačnom oslobođenju zemlje komunisti preuzeti vlast u državi. Stav mitropolita bio je da treba nastaviti put ka Sloveniji. Tako je i bilo. Računa se da je oko 12.000 ljudi iz Crne Gore krenulo na ovaj put.

Partizanske jedinice su 9. maja 1945. godine zaustavile u Sloveniji kolone koje su krenule da napuste zemlju. Došlo je do masovnih ubistava na Zidanom Mostu, u Kočevskom Rogu, Teharju, Pohorju, Kamniku i po drugim mestima u okolini Maribora. Mitropolit Joanikije je zarobljen, i sa nekoliko sveštenika, stražarno doveden u Beograd. Prema nekim svedočenjima, oni su posle saslušanja odvedeni u Aranđelovac i tamo ubijeni.

Nekad visoki funkcioner Dušan Čkrebić, u svojoj knjizi "Ljudi i događaji", piše kako je svojevremeno imao želju da popriča sa generalom Pekom Dapčevićem (poreklom iz svešteničke porodice, iz okoline Cetinja), ali da je ta njegova želja splasnula kada je pročitao tekst razgovora sa uhapšenim mitropolitom crnogorskim Joanikijem.

Evo kako je, u najkraćem, tekao taj razgovor:

Peko Dapčević: "Jesi li ti Joanikije Lipovac?"

Mitropolit Joanikije: "Ja sam Joanikije, mitropolit crnogorsko-primorski..."

Peko Dapčević: "Nemaš pravo da se tako predstavljaš! Na toj stolici sedeli su veliki i zaslužni ljudi, a ne izdajnici kao što si ti!"

Mitropolit Joanikije: "Nemate pravo ovako da govorite sa mnom, jer sam iz italijanskog logora u Albaniji oslobodio vašu majku! A i za vašeg oca bih se angažovao, ali nisam stigao, jer je on nažalost ubrzo umro."

Peko Dapčević: "I to je dokaz da si služio okupatoru!"

Nakon što je preneo ovaj dijalog, Čkrebić zapisuje da je mitropolit Joanikije "streljan 1945. godine u Aranđelovcu i da mu se za grob ni do danas ne zna". A onda na to dodaje: "Još jedna besmislena odluka euforičnog pobednika, koji ne razmišlja o tome da će kad-tad doći vreme kada će se postaviti pitanje: Zašto? I, da li je moralo sve tako da bude?"

Na zasedanju Svetog arhijerejskog sabora SPC, u maju 2000. godine, mitropolit Joanikije proglašen je sveštenomučenikom, a potom je u Hramu Svetog Save u Beogradu, zajedno sa još osmoricom svetih novomučenika Srpske pravoslavne crkve, svečano kanonizovan.

RATNO STRADANjE CRKAVA

U IZVEŠTAJU SINOD-a o ratnom stradanju navodi se da su spaljeni i opljačkani konaci manastira Reževića, Gradišta, Župe, Bijele i Pive. Crkve i konaci manastira Ždrebaonika porušeni su pod dejstvom artiljerije, crkva je kasnije popravaljena, da bi se u njoj mogla služiti služba Božja. Manastir Morača je oštećen u bombardovanju, a usled borbi veliku štetu pretrpeo je i manastir Ostrog.

SUTRA: DRŽAVA ODLUČUJE O SUDBINI CRKVE