Hegemon slobodnog sveta

U predratnom periodu spoljna politika SAD je bila usmerena ka poboljšanju materijalnog blagostanja američkog naroda, a ne ka ostvarivanju nacionalnih interesa. Ona je bila principijelno izolacionistička, u kombinaciji sa politikom intervencionizma u regionu (Latinska Amerika), i posebnim naglaskom na smanjenje uticaja evropskih sila u zapadnoj hemisferi. Poznata je kao Monroova doktrina. Pored toga, kako je napisao poznati politikolog Samjuel Hantington, "od samog početka Amerikanci su izgradili sopstvena uverenja na razlici od nepoželjnih 'drugih'. Protivnici Amerike oduvek su definisani kao protivnici slobode". Ovo je veoma važna primedba.

Ko su ovi "drugi"? Jednostavno, to su svi ostali. Nije slučajno da se Hantingtonovo drugo delo naziva West and the Rest, odnosno "Zapad i ostali". Koncept "drugih" ušao je u geopolitiku i međunarodne odnose iz kulturne antropologije. Američki sociolog Vilijam Samner je 1906. godine predložio termin "etnocentrizam", nazivajući time stav koji odlikuju predrasude ili nepoverenje prema strancima (koji mogu postojati u okviru društvene grupe), i formulisao veoma plodnu ideju o uticaju neprijateljskog okruženja ili spoljne agresije na unutrašnje kohezije.

SAMNER ističe da je "stalna pretnja rata sa drugim ljudima - ono što ujedinjuje članove grupe - mi iznutra, i ne dozvoljava da postoje neslaganja koja bi oslabila njihovu vojnu moć. Ta potreba da se brani stvara vladu i zakon unutar - mi grupe, kako bi se sprečile svađe i učvrstila disciplina ... Ljudi iz grupe - oni su tuđinci, oni sa čijim su precima u - mi grupi vodili rat sa precima grupe - oni. Duhovi grupe - mi biće sretni dok posmatraju kako njihovi potomci nastavljaju borbu i pomoći će im. Ubistvo, pljačka i porobljavanje stranaca predstavlja vrlinu."

Iz principa ove dihotomije sa idejom superiornosti (napomenućemo da su rasizam i njegovi derivati, kao što su nacionalsocijalizam i fašizam takođe izum Zapada) postepeno se dešavala izolacija američkog društva kako od Starog sveta, tako i od ostatka relativno novih država, kao što su zemlje Latinske Amerike.

NA PROMENU ovog pristupa uticala su dva svetska rata. SAD su bile uključene u evropske i, šire, u evroazijske poslove u mnogo većoj meri nego ranije, a sada i kao novi hegemon "slobodnog sveta". A spoljnopolitička mreža američke elite započela je svoj rad tokom Drugog svetskog rata, mnogo pre početka Hladnog rata. Već tada, Savet za međunarodne dnose (SMO) je ukazao na "važne teritorije", neophodne za potrebe SAD za sirovinama i novim tržištima, kako bi se osigurao ekonomski prosperitet.

U principu, Drugi svetski rat je za američke stratege bio organizacioni rat, gde je na izvršenju planova bio uključen veliki broj osoblja, kako u glavnim gradovima tako i u sedištu. Strategija i logistika postale su unosni poslovi za američku industriju, a ovu lekciju su dobro savladali vojni planeri u SAD. General Maršal je bio u stanju da primeni svoje iskustvo Prvog svetskog rata, koje se odnosilo na auto-puteve, reke i pruge, a ovaj put ga je proširio i prilagodio okeanskim prostorima. Važna je činjenica da je ovo bio prvi svetski rat za SAD, u kojem su učestvovale.

VILIJAM Domhof tvrdi da je nova definicija nacionalnih interesa, kao što je predložila elitna mreža za spoljnopolitičko planiranje četrdesetih godina prošlog veka, pre svega bila ekonomske prirode - po tome što ima za cilj da osigura potpuno funkcionisanje američkog kapitalističkog sistema uz minimum promena.

Ovo odgovara tipičnom skupu ključnih vrednosti nacionalnih interesa; ako su građani i suverenitet zemlje bezbedni, glavni interes koji će morati da brane je ekonomsko blagostanje. SMO je nacrtao skicu opšteg svetskog poretka koja je zadovoljila ekonomski interes, a američka vlada ga je usvojila kao strategiju za dalje delovanje. Tokom ovog perioda, nacionalni interes predsednika pokazao je stalnu posvećenost obezbeđivanju zaštite "važnih teritorija".

Domhof tvrdi da se antikomunizam, kao ključna politika sa svojim ideološkim posledicama, pojavio tek nakon pojave pretnji "važnim teritorijama". I novinari Kristina Džons i Vard Džonson generalno smatraju da "nije briga američke političke elite uspostavljanje ili odbrana demokratije, već uspostavljanje kapitalizma u svetu sa neometanom kontrolom nad resursima i tržištima."

U 1991. godini, nakon raspada SSSR i kraja Hladnog rata, došlo je do promena u definiciji nacionalnih interesa.

PREDSEDNIK Džordž Buš isprobao je model "novog svetskog poretka" i predložio pretnju narko-terorizma kao zamenu za izgubljeni mit Hladnog rata i sovjetske pretnje. Pored toga, razvijen je niz dodatnih regulatornih interesa (koji, ili mogu ili ne mogu biti izvedeni): promovisanje demokratije, zaštita ljudskih prava, održavanje mira, prestanak etničkih, nacionalističkih i separatističkih sukoba... Istovremeno, za sprovođenje ovih interesa i republikanci i demokrate mogli su da koriste vojna rešenja.

Održani su brojni razgovori o održavanju američkog nacionalnog interesa u posleratnom svetu. Politički analitičar i novinar Džejms Čejs smatra da će glavni interes verovatno ostati isti, naime, stabilnost Evrope, ravnoteža moći u Istočnoj Aziji i na zapadnom Pacifiku, i sigurnost - ekonomska i društvena - u Severnoj Americi. Pored ovih osnovnih vrednosti, Čejs je sugerisao i da u onoj meri, u kojoj Zapad zavisi od nafte sa Bliskog istoka i SAD treba da uključe u nacionalni interes da se obezbedi nesmetano snabdevanje naftom po pristupačnim cenama u spoljnom svetu, što zahteva stabilnost u regionu Persijskog zaliva.

KOMITET za nacionalne interese Amerike (sponzorisan iz Belfer centra za nauku i međunarodne odnose pri Harvardu, Niksonovog centra, korporacije RAND i Hauser Foundation), koji je dobar primer elitne mreže planiranja politike, 2000. godine objavio je izveštaj u kojem je identifikovano pet vitalnih nacionalnih interesa SAD. To su: 1) upozorenje, sprečavanje i smanjenje pretnje napada pomoću nuklearnog, biološkog i hemijskog naoružanja Sjedinjenih Država ili njene oružane snage u inostranstvu; 2) zagarantovan opstanak američkih saveznika i obezbeđivanje njihove aktivne saradnje sa Sjedinjenim Državama u formiranju međunarodnog sistema, u kojem je naš prosperitet moguć; 3) sprečavanje pojave neprijateljskih moćnih sila ili neuspešnih država u blizini granica SAD; 4) obezbeđivanje održivosti i stabilnosti glavnih globalnih sistema (trgovina, finansijska tržišta, snabdevanje energijom i životna sredina); 5) uspostavljanje produktivnih odnosa, u skladu sa američkim nacionalnim interesima, sa državama koje mogu postati strateški protivnici - Kinom i Rusijom.

PRIZNANjE POLITIČARA

OD NAPADA 11. septembra 2001. mnogo toga se promenilo. Atak na Pentagon i uništenje Svetskog trgovinskog centra naglašene su pretnje, o kojima ranije nije smelo ni da se razmišlja. Važnost američke odbrane i borbe protiv terorizma u svom embrionu porasla je za nekoliko redova veličine. Posebnu pažnju javnosti privuklo je priznanje političara u Sjedinjenim Američkim Državama da je smanjenje broja ljudi u svetu koji su skloni da iz nekog razloga mrze njihovu zemlju podjednako važno kao i rat protiv terorizma, kao i likvidacija samih terorista.