Religija kao instrument politike

ARAPSKO proleće, ekstremističke islamske organizacije i strategija spoljne politike SAD na prvi pogled su različiti fenomeni, ali detaljna analiza otkriva da su to sve karike u jednom lancu. "Uspeh imperijalističke globalizacije i cvetanja ideja Muslimanskog bratstva ide ruku pod ruku u ovom procesu", piše poznati ideolog antiglobalizma Samir Amin, ocenjujući buduće izglede politizacije niza pokreta na Bliskom istoku.

Moguće je objasniti nekoliko klastera u ovom procesu. Najpre, to su pokušaji liberalnih sekularista da reformišu islam. Povezan je i sa verovanjima u stručnim krugovima SAD da će, putem ekonomske pomoći, pružanjem medicinskih usluga, edukacijom i raznim razvojnim programima za podršku klanovima i plemenima u regionu Velikog Bliskog istoka, preći iz radikalnog islama na više sekularne, univerzalne vrednosti.

EGIPAT i Alžir u jednom trenutku bili su dve arapske zemlje koje su vodile u prvom talasu "buđenja Juga" u doba Pokreta nesvrstanih. Kasnije su, uz pomoć diplomatskih manipulacija iz Bele kuće, upale u orbitu američkog uticaja i postale kuratori njihovih interesa u regionu.

Ovaj proces je stvaranje nove globalne paramuslimanske mreže za kulturni i informativni uticaj u različitim zemljama. Primer je Turska, gde su pseudo-religijska učenja Fetulaha Gulena, veštački stvorena uz podršku CIA, dovela do prodora u moćne strukture pripadnika ove sekte i dalje dekonstrukcije temelja kemalističke državnosti.

Zatim je izvršena stroža podela funkcija određenih aktera u ovom procesu. Očigledno je da nije obezbeđena potpuna demokratizacija muslimanskih pokreta i organizacija Sjedinjenih Država. Kao što je u svoje vreme dobro primetio Noam Čomski, "zabrinutost američkih vlasti za problem terorističkih napada na Bliskom istoku je veoma selektivna, baš kao što je selektivna i zabrinutost SAD za probleme islamskog fundamentalizma".

MUSLIMANSKO bratstvo i slična politička udruženja zajedno sa ekstremističkim Salafisom rade na podeljenim zadacima, ali za zajednički cilj naručioca. Kako je rekao Samir Amin, Muslimanskom bratstvu je potreban "sertifikat" o demokratiji koji im je Obama dodelio, tako da ih "odvoji" od "ekstremista", tj. "salafita". Po njegovom mišljenju, strategija savremenog imperijalizma u regionu Velikog Bliskog istoka nije usmerena na uspostavljanje bilo kakvog oblika "demokratije".

Njegov cilj je uništavanje zemalja i društava kroz podršku takozvanih islamskih režima, što garantuje nastavak "lumpen razvoja", odnosno procesa kontinuirane propasti. Moguće "visoke stope rasta" koje procenjuje Svetska banka, prema Aminu, nemaju smisla, jer se prirodni resursi pljačkaju zbog brzog rasta nejednakosti u distribuciji prihoda i osiromašenja većine stanovništva.

TAKOĐE, može se izdvojiti nekoliko zemalja koje trenutno trpe direktni napad neoliberalizma. U Siriji se može utvrditi preplitanje trilateralnih interesa sa očiglednim ciljevima: 1) za Sjedinjene Države, to je uništenje saveza Iran-Sirija-Hezbolah, što predstavlja prepreku za uspostavljanje kontrole SAD nad regionom; 2) Izrael je zainteresovan da se Sirija razbije na sektaške mini-države; 3) za arapske države Persijskog zaliva, ovo je šansa da se ojača diktatura sunita, koja će jasno biti usmerena na represiju nad verskim i etničkim manjinama.

Prema Samiru Aminu, Irak je izabran kao "model" za ceo region, ali sama strategija ima širi opseg. On ističe da je "diktatura Sadama Huseina zamenjena sa tri manje (ali više) brutalna režima u ime "religije" (sunita i šiita) i etničke pripadnosti (Kurdi), što se dešavalo sistematskim uništavanjem infrastrukture i industrije, planiranim ubistvima desetina hiljada građana iz elite, posebno inženjera i naučnika, kao i uništavanja obrazovnog sistema (koji nije bio loš tokom režima Huseina), kako bi se sveo na učenje religije i biznisa.

ISTE ciljeve sprovode spoljne sile u Siriji. Dakle, emir Katara i kralj Saudijske Arabije najviše se zalažu za "demokratiju" koja je farsa. Sledeća meta je Iran zbog navodne pretnje njihovog nuklearnog programa. Krajnji cilj imperijalizma je "odvraćanje i odbacivanje" kroz preventivni rat najopasnijih zemalja u nastajanju. Prvo će biti Kina. Zatim Rusija. Dakle, neće biti stvarne pomoći Sjedinjenih Država i njihovih saveznika u muslimanskim zemljama.

Postoje objektivni razlozi za to. Sa razvojem društava ovih država rašće i njihovi zahtevi, a progresivni Zapad verovatno neće hteti da podeli tehnologije. U najboljem slučaju, ovi milioni muslimana mogu biti potrošači transnacionalnih korporacija, ali nikako nisu nosioci znanja i, naravno, raznih političkih projekata, s obzirom na logiku kapitalizma, to jednostavno nije profitabilno, a i rizično je imati ozbiljnog konkurenta. Šta ako zemlje u regionu naprave proboj u različitim perspektivnim tehnologijama koje će dovesti do kraja zapadne superiornosti?

DELIMIČAN razlog zašto Zapad vrši pritisak na Iran, koji se bavi visokotehnološkim granama industrije i ne namerava da zaustavi svoje napore u tom pravcu. Zbog toga u stvarnosti, globalna kapitalistička elita ima interes da, naprotiv, vrati ova društva u prošli vek, uspori obrazovne procese i pretvori ih u potrošače kapitalizma.

Prema ovom planu, SAD bi trebalo da podrže tradicionalne sunitske režime u Saudijskoj Arabiji, Egiptu i Pakistanu kako bi kontrolisale iransku moć i uticaj na Bliskom istoku i u Persijskom zalivu.

Treba imati na umu da je tokom proteklih deset godina pažnja odbrambenih, obaveštajnih i civilnih analitičkih stručnih centara SAD usmerena ka muslimanskom svetu (što je delimično povezano sa globalnim ratom protiv terorizma, koji je proglasio Dž. Buš 2001. godine), kao i istraživanje na terenu u kampanji u Avganistanu i Iraku, što je omogućilo američkim stratezima da stvore manje-više koherentnu sliku mogućih scenarija, kao i širok spektar namera unutar muslimanskog društva.

TO ZNAČI da se veći broj procesa može modelirati veštački. Kao primer, predstavljena je snalažljivost Bele kuće, za koju su narodni nemiri u Tunisu i Egiptu bili iznenađenje, ali da bi sprečili pojavljivanje mogućih pokreta, oni su inicirali vojne nerede malih naoružanih grupa. Ova strategija je uspešno testirana u Libiji, a potom se primenjivala u Siriji.

Ali, bez obzira na strategiju koju SAD sprovode u muslimanskim zemljama, očigledno je da sami pokušaji stvaranja "umerenog islama" nisu ništa drugo nego organizacija jeretičkih interpretacija i sektaškog razmišljanja, za koju su dizajneri iz Vašingtona zaboravili da pitaju same muslimane.

Generalno, u spoljnoj politici Sjedinjene Države takođe koriste religiju kao instrument političkog pritiska, opravdavajući ili kršenje ljudskih prava, koja uključuju verske slobode ili potrebu za versko-demokratskim prosvetljenjem zemalja u razvoju i njihovih društava.

PRINCIP - PODELI I VLADAJ

U AMERIČKOJ globalnoj islamskoj strategiji postoji i opcija uništenja. Svaki konflikt između džihadista mogu da iskoriste Sjedinjene Države po principu "podeli i vladaj" kako bi podelile transnacionalne ili regionalne džihadističke grupe kada je u nacionalnom interesu Sjedinjenih Država, na primer, stvaranje kontradikcije unutar pokreta HAMAS, što je uspešno sprovedeno u Palestini preko Izraela. Tradicionalna podrška suni-šiitskom sukobu, koji je povezan sa mnogobrojnim neslaganjima između ovih društava, takođe ostaje na dnevnom redu Vašingtona.