Tajni pregovori i Apisova smrt

U SVEDOČENjU o Apisu i Solunskom procesu, u knjizi "Moji savremenici", objavljenoj posle Drugog svetskog rata, Slobodan Jovanović piše: "Sa prestolonaslednikom ja sam tek dve godine kasnije imao prilike govoriti o Solunskom procesu. On me je sam pitao šta o tom procesu kao pravnik mislim. Ja sam rekao da na osnovu iskaza jednoga svedoka Apis nije mogao biti osuđen na smrt. Aleksandar je odgovorio da mu to dotle niko nije bio rekao: naprotiv, svi su ga uveravali da je presuda protiv Apisa doneta potpuno po zakonu." "Posle toga", nastavio je Aleksandar, "ja nisam mogao pomilovati Apisa. Pomilovati jednog oficira koji usred rata pokušava ubiti svog vrhovnog komandanta, značilo bi potpuno razoriti vojnu disciplinu."
Pored toga Jovanović kaže da su Pašić i Protić, "da bi oprali sebe i svoju stranku pred Austrijom", Austriji "slali na peškeš Apisovu glavu".

U KNjIZI Vladimira Dedijera "Sarajevo 1914." može se, pak, pročitati i sledeće: a) "Sporno je pitanje da li su Aleksandar i Pašić već tada, to jest u februaru i martu 1917. godine, znali za tajne pregovore između Francuske i Austrije, kao i za postavljene uslove. Slobodan Jovanović je mišljenja da je srpskoj vladi to bilo poznato. Iz tih razloga može se pretpostaviti da su Aleksandar i Pašić pokušali da dokažu saveznicima, a preko njih i caru Karlu, da oni ne snose nikakvu odgovornost za Sarajevski atentat;" b) "Da je Apis osuđen na smrt zbog tajnih pregovora sa carem Karlom, potvrđuje i odgovor srpske vlade na sve intervencije. Na pismo britanskog ministra na srpskom dvoru ser Aleksandra Pedžeta, koje je ovaj uputio Aleksandru tražeći milost za Apisa, regent mu je odgovorio da je atentat protiv njega samo uzgredni događaj koji ne bi bio ozbiljno uzet u obzir da nije bilo drugih, mnogo težih činjenica. Kasnije su Pašićeve pristalice u više mahova davale strancima do znanja da je Apis pogubljen zbog ubistva Franje Ferdinanda."

SASVIM drukčije od svih citiranih autora, i čini se najispravnije, izrazio se o svemu istoričar Vojislav J. Vučković. Ističući da nije dovoljno utvrditi vremensku podudarnost između procesa u Solunu i pregovora o separatnom miru, već da treba i dokazati da su regent i srpska vlada znali za pregovore onda kada su oni vođeni, Vučković kaže:
"Dosad nijedan dokaz o njihovoj obaveštenosti o tim pregovorima nije objavljen. Svi su izgledi, štaviše, da su za njih doznali tek onda kada ih je Žorž Klemenso, predsednik francuske vlade, javno pomenuo 9. aprila 1918. godine." Ne negirajući pretpostavku "da su regent i vlada pomišljali i na mogućnost da iskoriste Solunsku presudu ako se ikada, usled nepovoljnog razvoja ratnih događaja, nađu prinuđeni da pregovaraju sa Austrougarskom", Vučković je rekao: "Nije isključeno ni to da su u toku 1917. preduzeti i informativni koraci u tom smislu. Ali se, pri svemu tom, može smatrati kao sasvim sigurno da slične kombinacije nisu doprinele pogubljenju Apisa i drugova."

POSLE Vučkovića, i Dragoslav Janković je izrekao sumnju u tvrđenja da postoji neka uzročna veza između tajnih francusko-austrijskih pregovora i Solunskog procesa. "Ne izgleda verovatno", napisao je Janković, "da je u to vreme vlada velike Francuske; vodeći tajne pregovore, smatrala za potrebno da s njima upoznaje i vladu male Srbije, rizikujući pritom da se njeno još uvek obazrivo sondiranje terena otkrije i u odnosu na sve druge njene saveznike. U svakom slučaju, moglo bi se zaključiti da se, do sada, tvrđenje o vezi Solunskog procesa sa pregovorima za separatni mir s Austrougarskom ne bi trebalo drukčije tretirati nego kao pretpostavka koja nema čvršću osnovu i dosad utvrđenim činjenicama."
U prilog tome, da kombinacije sa separatnim mirom nisu bile glavni uzrok pogubljenja Apisa i drugova, već da prave motive svega treba tražiti ipak u ličnoj mržnji regenta Aleksandra prema Apisu i u njegovom strahu da bi mu "Crna ruka" mogla ugroziti presto, govori i jedna izjava Mustafe Golubića iz 1924. godine. Baveći se tada u Beču, i izvršavajući određene zadatke koje je dobijao od Kominterne, on je, pod pseudonimom Nikola Nenadović, izneo u listu "Balkanska federacija", da je na Krfu pokušano, prvo, da se Apis iz potaje ubije.

ŽELEĆI, očigledno, da što više istakne Aleksandrovu ličnu mržnju prema Apisu, Vladimir Dedijer je izneo i to, da je "Aleksandar organizovao pogubljenje tako da se pukovnik Apis što više muči. Čitanje presude je trajalo više od dva sata, a za to vreme su Apis, Vulović i Malobabić stajali pored otvorenih grobova."
Poslednje što nam se ovde čini važnim pomena u vezi sa Solunskim procesom i likvidacijom "Crne ruke" jeste podatak da su preživeli članovi "Crne ruke" (na čelu sa pukovnikom Milanom Gr. Milovanovićem Pilcem, osuđenim na smrt, a zatim pomilovanim), izjavili, da odbacuju sumnje da je kralj Aleksandar bio inicijator Solunskog procesa. To je učinjeno u predstavci Narodnoj skupštini, 28. februara 1924, u kojoj je inače reč o odustajanju od zahteva za revizijom Solunskog procesa. "Činimo svečano ovu našu izjavu", istaknuto je u toj predstavci, upućenoj Narodnoj skupštini, "u uverenju da ćemo na taj način i sve one, koji na bazi Solunskog procesa u nama misle da vide oslonac za menjanje ustavnog poretka naše države ili njenih granica, jedanput za svagda uveriti: da u nama nemaju saveznike za svoje namere nego odlučne protivnike."

ŠTA je navelo nekadašnje istaknute "crnorukce" da istupe sa ovom izjavom, mnogo se i dugo nagađalo u ondašnjoj javnosti, a naročito u krugovima dobro upoznatim sa tajnama Solunskog procesa i odnosu kralja Aleksandra i "Bele ruke" prema udruženju "Ujedinjenje ili smrt". Javile su se sumnje, prvo, da je ta izjava falsifikat, a kad je utvrđeno da to nije slučaj, onda se počelo govoriti da je ona jednostavno iznuđena. Među onima koji su ovu izjavu osudili bio je i Božin Simić, kome je u Solunu, u oktobru 1917, u odsustvu izrečena kazna od 18 godina zatočenja. Iz inostranstva, gde se nalazio i 1924. godine, on je uputio listu "Republika" u Beogradu sledeće redove, objavljene u broju od 6. aprila 1924:
"Pomaganje Pašićevom obaranju s vlasti nije čak ni polumera koja je nužna za unutarnje sređenje naše zemlje. Kriza našeg državnog jedinstva neće se dakle otkloniti promenom ličnosti već korenitom izmenom celog državnog poretka. Međutim, moji se drugovi izjašnjavaju kao najodlučniji protivnici baš toj izmeni ustavnog poretka."

(Iz knjige "Nikola Pašić i njegovo doba")