SENKE dnevne politike

DRUGOG dana proslave mnogi gosti su išli na vrh Lovćena i položili vence na Njegošev grob.

"I sami vrh Lovćena liči na ogromni spomenik, visok oko 1.750 metara, koji štrči u nebo iznad Jadranskog mora i kamenitih brda Crne Gore. Do podnožja ovog brda može se doći automobilom, a odatle je potrebno gotovo dva časa penjanja uz strme lovćenske gudure. Ipak za poslednjih 25 godina na ovaj vrh se uspelo preko 30.000 posjetilaca iz svih krajeva Jugoslavije i gotovo svih zemalja Evrope. To se vidi prema potpisima u knjizi utisaka koja se nalazi u kapeli kod Njegoševog groba", koji se smatra "kao jedna vrsta ćabe, gdje narod dolazi da se pokloni sjeni velikog pjesnika", izveštava Aleksa Brajović u Stvaranju.

Bujalo je tih dana Cetinje, izvođeni su koncerti i pozorišne predstave, nastupale su folklorne grupe, organizovana je izložba kulturnog nasleđa Crne Gore, nekih dvestotinak umetnika iz cele Jugoslavije predstavilo je na izložbi svoje radove, izveden je na letnjoj pozornici i fragment Gorskog vijenca u dramaturškoj obradi Raše Plaovića i u režiji Vasa Kostića, uz učešće sedamdesetak glumaca i statista, koji su učestvovali i u snimanju završnih scena dokumentarnog filma o Njegošu, po scenariju Ratka Đurovića.

NA KRAJU trodnevnih svečanosti, o njihovom značaju izrekao je stav Blažo Jovanović:

"Pa i danas, kad narodi Jugoslavije vode borbu za čuvanje tekovina revolucije i svoj nacionalni opstanak od agresivnih snaga velikoruskog šovinizma i sovjetske birokratije, Njegoš je s nama. Njegovi snažni stihovi biju moćnim udarom protiv sila nove tiranije, koja prijeti i nama i slobodi drugih naroda. Njegoševe riječi isto tako šibaju po novim izdajicama i ližisahanima, koji pod maskom internacionalizma postaju sluge tuđina i neprijatelji skupo stečene slobode svoga naroda."

Sa Lovćena se na dalekom moru nisu videli obrisi Golog otoka, ni muke njegovih zatočenika, a reči revolucionara i čelnika Crne Gore Blaža Jovanovića u sebi su nosile snažan naboj one slobodarske, njegoševske vertikale, mada su jednovremeno bile osenčene nalozima dnevne politike, kojima gotovo da nije uspeo da se odupre ni Ivo Andrić, predsednik Saveza književnika Jugoslavije, koji je u ime svih naših pisaca govorio o Njegošu.

"DOZVOLITE mi da povodom ovih velikih svečanosti izvršim zadatak koji mi je poverio Savez književnika Jugoslavije i da u njihovo ime odam ovde poštu seni Petra Petrovića Njegoša, pesnika Crne Gore, najvećeg pesnika našeg jezika", tim rečima je Andrić započeo svoj govor.

"Klanjajući se uspomeni Njegoševoj", rekao je Andrić, "mi se klanjamo seni pesnika, pisca koji je za naš današnji književni naraštaj u mnogočemu prototip pisca, u svoj složenosti, u najdubljem značenju i najlepšem smislu koje književnici nove Jugoslavije mogu da daju toj reči."

"Način na koji se Njegoš trudio da dovede u sklad svoj lični rad i razvitak sa zahtevima koje je na njega stavljala njegova mala zemlja i zaostala sredina, ostaće uvek kao svetao primer čoveka i pisca koji nije okretao leđa problemima koje je život pred njega postavljao, čoveka i pisca koji je smeo i umeo da od savladanih protivurečnosti u sebi i oko sebe stvori stepenice svoga uspona, živu, da tako kažem, pogonsku snagu za istrajan rad na svome toliko raznovrsnome životnom delu. U ovim danima kada narod i rukovodstvo Crne Gore, povodom 100. godišnjice Njegoševe smrti, priređuju pravu smotru kulturnih napora cele Jugoslavije, treba i naši književnici da odaju poštu seni onog Njegoša koji je, gledajući tadašnju pocepanost jugoslovenskih naroda, iskreno i vidovito govorio za sebe: ,Ja bih hotio da sam se malo docnije rodio,. Jer, evo, u svečanom pomenu o stotoj godišnjici njegove smrti složno učestvuje ceo naš kulturni svet. Njegoševa Crna Gora stupa, u socijalističkoj Jugoslaviji, putem koji vodi u taj bolji život za kojim je Njegoš zažalio što ga neće očima videti", rekao je Ivo Andrić.

POŠTO su dani proslave protekli, "objavljen je i rezultat konkursa za izradu idejne skice za Njegošev spomenik na Cetinju. Ni ovoga puta nijedan od prispjelih radova nije zadovoljio, pa je ponovo raspisan konkurs", pisao je u časopisu "Stvaranje" Aleksa Brajović.

U stvari, Vlada NR Crne Gore je odlučila da zamoli Ivana Meštrovića da sačini skicu spomenika, utoliko pre što je on već radio projekat mauzoleja na zahtev kralja Aleksandra. Ali, "zbog neslaganja crkvenih krugova" nije došlo do ostvarenja te ideje, podsećao je Odbor za proslavu Njegoševe stogodišnjice. Osim toga, u ovom Odboru su svakako bili vrlo dobro obavešteni o svim onim naporima koji su ulagani od 1932. do 1941. godine da spomenik Njegošu bude podignut i u Beogradu.

U VREME kada je sukob Jugoslavije sa zemljama članicama Informbiroa bio na vrhuncu, komunistička vlast se odlučila da povuče ova dva očigledno iznenađujuća i nesumnjivo politički motivisana poteza.

Na prvom mestu, uporište za ideju o podizanju spomenika Njegošu na Cetinju pronašla je u obećanju iz vremena Kraljevine Jugoslavije, da će osim kapele obnovljene na Lovćenu 1925. godine, veliki pesnik i vladika dobiti dolični spomen i u gradu u kome je stolovao.

Na drugom mestu, vlast je odlučila da u ostvarenju te ideje angažuje Ivana Meštrovića, koji je 25 godina ranije, po želji kralja Aleksandra, već izradio skice za Njegošev mauzolej na Lovćenu, a onda i skice za spomenik u Beogradu. Meštrović nije bio ni u kakvoj ljubavi s komunističkim režimom u Jugoslaviji, naprotiv. Zato je posle 1945. godine i ostao da živi u Americi.

NA TREĆEM mestu, pošto je u to vreme Jugoslavija imala velikih problema sa Vatikanom i zapadnim svetom zbog osuđenog kardinala Stepinca, odlukom da baš Meštrović radi spomenik trebalo je pokazati bar dve stvari: prvo, da su jugoslovenski komunisti spremni na saradnju sa umetnikom utemeljenim u katoličkoj tradiciji i, drugo, da se time oponira i Srpskoj pravoslavnoj crkvi, zbog čijeg neslaganja ni kralj Aleksandar 1925. godine nije ostvario ideju o Meštrovićevom mauzoleju na Lovćenu.

Osim prema spolja, sva ova tri momenta očigledno su imala veliki značaj i u unutrašnjoj politici. Treba podsetiti da su tada otvoreni politički procesi konstituisanja crnogorske nacije (čiji su predstavnici u ogromnoj većini činili ešalone golootočkih zatočenika), da je revolucionarna koncepcija jugoslovenskih komunista isključivala svaki pokušaj buđenja velikosrpske dominacije, da je kreirana simetrija odgovornosti Katoličke crkve i Srpske pravoslavne crkve, prema čijim predstavnicima i znamenjima su najveće pohare posle 1945. godine učinjene baš u Crnoj Gori.

PORUKA MOSKVI

NE TREBA sumnjati da su okolnosti oko podizanja Njegoševog spomenika imali da odigraju važnu političku ulogu i u sukobu Beograda i Moskve. Naime, da potvrde kako je ovdašnji komunistički partijski i državni vrh spreman da se osloni čak i na nasleđe jugoslovenske monarhije i na saradnju sa predstavnicima "mekše" struje političke emigracije iz "slobodnog sveta". Istovremeno, bila je to i neka vrsta signala kojim se Moskvi poručuje da Jugoslavija ostaje na komunističkom putu, da je spremna na poricanje uticaja Srpske pravoslavne crkve, slično boljševičkom iskustvu, koje je pod terorom sabilo u "mišju rupu" Rusku pravoslavnu crkvu.